Projekat “Ženske hronike” NVO Fenomeni realizuju uz podršku Koalicije KORAK.
KORAK je koalicija nevladinih organizacija iz Srbije, Crne Gore i Kosova, osnovana sa ciljem da se bori protiv diskriminacije na regionalnom nivou, a čine je Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava, CHRIS Mreža i Gej strejt alijansa iz Srbije, Centar za građansko obrazovanje (CGO) i LGBT Forum Progres iz Crne Gore, Fond za humanitarno pravo Kosovo i Inicijativa mladih za ljudska prava sa Kosova.
Njegosava Bojić
Zadružna planinka
Kao mlada sam radila u Kolašinskoj zadruzi. Bilo je nas šest. Sve što smo mi tu pravile, sir i to, oni su prodavali – imala je zadruga organizovan otkup. Imala sam platu, malu, ali platu. Možda sam imala 18 godina kad sam počela da radim, i šest godina sam bila tamo. I da se nije tada sve to raspalo, ja bih svejedno prestala da radim. Muka je to bilo, musti 120 ovaca. A čoban je bio Mijailo Jeknić, da bog da mu od sina široki trag ost’o, a njemu nek je laka crna zemlja. Bio mi je dobar kao brat. Sve je htio da pomogne, da mi ponese pomuženu vareniku… Ja sam tu bila najmlađa planinka, jedina neudata. Tu platu sam opet ostavljala kući, podmirivala nešto troškova… Davala zašta je trebalo, eto.
Moji roditelji nijesu imali đece sem mene, pa se Božo, otac, dosta kasno ponovo oženio. Ne znam sad koliko sam imala godina, ali lako je izračunati… Dragomir i Dragoljub, moja braća po ocu, rođeni su prije no sam se ja udala. Kasnije su rođeni još dvojica, Miloš i Snežan. Mojoj majci su kasnije ta đeca Božova bila draga ko moja đeca, njena unučad. I oni su nju poštovali. Mi smo živjele odvojeno, ali blizu njih.
U 28. godini uzela sam Veljka. Onda mi je i majka, Pejka, prešla da živi sa mnom, kod mene je i umrla. Nije htjela da bude sahranjena na našem groblju, nego je tražila da je to bude kod muževe familije, kod njenog svekra, tako je rekla, zato što joj je on bio najbolji. Tako smo i uradili.
Kad sam se udala stanovali smo u tuđoj kući prvih nekoliko godina. Pa onda u mom dijelu očeve kuće, ne znam tačno koliko, Veljko to sve bolje zna. I posle počeli kuću na Jasenu, imanju što smo kupili. Prešli smo tamo i prije nego smo napravili kuću. I od tada smo tu. To imanje što je bilo moje, moje majke i moje, mi smo to prodale mojoj braći, dosta jeftino. Nijesam htjela sve da im darujem, pola sam im darovala. Srećno im bilo. Oni su mi k’o prava braća, nema šta drugo da kažem, svaki.
On odlučuje, ja poštujem
Inače je u kući sve Veljko odlučiv’o, a ja sam to i poštovala. Nijesam htjela da se prepirem. Niti sam kad kazala za nešto da je moje. To bi meni bilo bruka. A Veljko je dobro nerazuman. Eto, 50 godina sam ja sa njim provela. Ali je nerazuman. No ja sam šutala. Pametniji, kažu, popušta. A i bio mi je dobar za Pejku. Nikad nije niotkud doš’o što joj nije neku milost donio, a ona bi to svejedno posle đeci razdijelila. I pazio je da joj ništa ne fali, eto toliko koliko smo mogli. To sam ja morala poštovati. A ona je bila dobra, i dobra za đecu, i moju i Božovu. A i oni za nju! Kad god su došli, poljubili su je u ruku. Eto, sve je to prošlo… Još samo da mi bog hoće dati laku smrt. Sreća je što su mi svi, od moje utrobe, zdravo i veselo.
Meni je lako načinjeti i žalost i milost, sad od ovo doba. Pijem nešto za pritisak, kašljala sam ranije, sad manje, no me noge bole, nikud ne mogu. Kaže mi doktor Čogurić – nemoj ni jedan dan propuštiti da kilometar nekud ne prošetaš. A veliki je kilometar!
Nikad se nije živjelo bolje nego danas
Tkala sam. Moja majka nije znala, niti je imala kad o tome da radi. Učile me žene, najviše Anđelija Krković, i tetka Stanuša. Imam još razboj neđe na tavanu, kad smo ga kupili dali smo za njega ovcu. Još su sve te tkane dekice tu po kući, i kod đece. Vunu smo na konjima prevozile da se vlača u Manastiru Morači, a posle je bilo vlačara i u Kolašinu, i na Mioskoj. Najviše smo išle ja i Draga Telova. Noćimo po jednu noć, pa nazad. Ja sam ostajala kod Jovanovića, vazda se Danica obraduje kad dođemo, šalje đeci darove, mali su tada bili. Natovarimo konje, pa niz Starče, preko Osredaka, do Manastira. A samo su žene išle, to je bio ženski pos’o. I onda kažu: loše se sad živi. Nemojte to nikad ni pomisliti. Koliko se god radi, sad se živi gospodski. Niđe sad ne vidim ispriječanih opanaka. A znam da ih je meni kad sam mala bila majka priječala. Sad se živi odlično. Laže ko god kaže da se ikad živjelo bolje nego danas! Pa neka vlada ko god ‘oće. Da ti kažem kako smo išle: ujutru namiri stoku i đecu, ponešto ostane tu da pokojna Pejka uradi, i kreni prije 9 sati. I dođi u Manastir – a daleko je, blizu 30 kilometara – taman na konak kod Danice. Tu konači, i ujutru porani po rasvitu. Blizu Manastrira je bila njihova kuća. Ako uveče ne odemo da tamo u vlačari zakaparišemo mjesto i ostavimo vunu, morale bi śutri dan čitav da čekamo red. Onako, prve ujutru to završimo i odozdo se vratimo kući na konak. Sve pješke.
Išla sam ja tako i dok sam bila mlađa, i tkala dosta prije no sam se udala, ali je mnogo toga moga rada izgorelo kad nam je izgorela kuća u Morači. Ljeto je bilo, i vraćali smo se ja i Božo iz Nikšića, pri’vaćenu neku stoku ćerali na Sinjavinu, na naš katun. I uz put su znali svi, no niko nije htio da nam kaže. Miloš Bećirović, vazda li je dobar bio, sreli smo se onda, i poljubio me i rek’o mi: „Sine, vazda si dobra bila, za sve, pa budi i ovoga puta dobra, nemoj to tvoje dobro da popušti.“ „A što, Minja?“ Svi smo ga tako zvali. „Eto sam ti rek’o, samo budi i sad dobra. I sve što prođe, sve se može opet zaraditi.“ A on je znao da je kuća u Morači sagorela. Nije to nama bilo ni na kraj pameti. Dragomir se toga proljeća bio rodio, eto on sad ima 62 godine. I ja mislim da mi on nešto zbog toga kaže, i rekoh mu da sam sva srećna, da sam dobila brata. Nijesam bila još udata, kad se on rodio prvo sam rekla „Blagoš mene“. A do tad, đe je god ko reko „Blagoš mene!“ za brata, ja śedi pa izli pregršt suza. Ja nijesam to imala za koga da kažem dok mi se Dragomir nije rodio. Mi smo tako prešli preko čitave Lole, i niko ne šće da kaže. Ćerali smo dosta životinje, ovaca, govedi… Putovali smo dva dana, noćili na Ćeranića gori. Kad smo došli ođe, pišti pokojna Pejka ko rudinska guja. A u prvoj kolibi je bila Petrana, i ona izađe pred nas i kaza: „Božo, izgorela je kuća, i Stanija u njoj“. To je bila maćeha Božova. Lako je za kuću, ali ona… Zaleleka Božo. Nije ulazio u kolibu, pojah’o kljuse i vratio se pravo za Moraču. Ja za njim… E nema toga ko bi živio do sad k’o ovo ja, šta me jada ubilo. Dolje dođi, ništa bez zgarište. Skupi se cijelo selo, kažu, oni su probali da spase, ali kad je vatra došla do neke municije što je bila u kući i kad je to počelo da puca, nije se više tamo smjelo prići. Ništa nam iz kuće nije ostalo, bez eto to što smo bili iznijeli na katun toga proljeća. Ne znamo je li neko to zapalio namjerno, opljačk’o pa zapalio… Ili je babi isp’o žar kad je ložila vatru, ona je bila i slabo pokretna. Ne zna se.
A i ja sam k’o đevojka imala pun kovčeg pletenoga i tkanoga… Najprije se to gledalo, koliko đevojka ima te prćije. Jedva se taj kovčeg zatvar’o. Nije Božo za mene žalio, od svakud mi je donosio, i ja sama tkala i plela… Pola sela sam mogla obući. Ako će drugarice na kakav śednik, dođu, ja im ono otvorim, da biraju, da nose šta im se sviđa. I to je sve izgorelo.Poslije smo pravili kuću, sve ja i Božo. Šegaj ručno građu, vuci iz Debele Gore… I evo me žive. I neka me.
Najvažnije da su mi svi zdravo. Imam unučadi i praunučadi, dvades’ troje ukupno.
Vi ćete zaradit’ ako šćenete radit’
Kad mi je najbolje bilo, ne znam. Pravo da ti kažem, nikad. Uzela Veljka, našla tu dvije babe, dovela moju majku, svekrva bila nerazumna… Trebalo je sve to složiti. Poslije krenuše đeca, osmoro. Kad sam mogla bit’ zadovoljna? Ja sam se udala u 28. godini, a đevojke su se onda ranije udavale. Najprije su mi zamjerali, ali ja prije nijesam mogla, ni šćela. Dolazio je neki Jauković, službenik, Božo je radio nešto s njim oko bilja, a bio je stariji od mene, im’o je 40 godina. Banuše četvorica na vrata od kolibe, evo ođe. Božo obećo mene njemu da da. Jedna tu rođaka neudata izvede me napolje i reče „Vidiš li da bi ti otac mog’o biti, kud ćeš ti tamo?“ A ja je poslušah. Uđoh, Božo veli: „Ja sam te obećo, Manjašu (a sve me zvao Manjašu), obećo sam te Ristanu“. „Bogomi, ja neću.“ A on me izvede da popričamo – bio je to fini čo’ek, iz Nikšića, im’o tri kuće, ali ja mu svejedno rekoh da neću. Smete me ova rođaka, nju sam vala poslušala. Ode on i reče mi: „Ajde ajde, čim ostane jedna đevojka neudata, ona sve navija da ih ima više.“ Možda bi život bio lakši da sam onda uzela Ristana.
Neka ima dijete u kući
Veljko ništa nije im’o, ali je eto bila neka sudbina da njega uzmem. Božo pokojni mi je rek’o: „Ubiću se ako ti uzmeš Veljka! On nema ništa!“ A stari Uglješa došo, mila sam mu bila, i veli: „Negosava, svak’ veli da je to pošteni momak, i otac mu bio pošten, siromasi su ali pošten je. Vi ćete zaradit’ ako šćenete radit’.“ A ja vala oću. Božo kaže „Ja ću se ubit’ ako ti uzmeš Veljka“. „Ajde“, reko’, „tamo iza glavice đe ne čujemo, pa udri koliko god možeš.“ Eto, bez pitanja ičijega sam uzela Veljka. I poslije muke… Ali ništa se ne kajem, kad mi je Bog dao porod fin. I imanje smo veliko stvorili, toliko da je sad o tome muka radit. Ja bih voljela da smanje, da se ne drži ovoliko stoke, da ne rade momci o ovolikome jadu. I kad bi bog dao da se ožene, da imam moje unuče u kući. Jesu, moja su i unučad od mojih šćeri, ali oni neće da ostanu kod mene, nego moraju svojoj kući. Dođu ljeti, mi se naviknemo, ali svako ode. I onda je tužno i neobično. Neka je dijete i malo, i neka i plače, i neka moram da ga čuvam, ali ja sam zadovoljna kad ima dijete u kući.
