Projekat “Ženske hronike” NVO Fenomeni realizuju uz podršku Koalicije KORAK.
KORAK je koalicija nevladinih organizacija iz Srbije, Crne Gore i Kosova, osnovana sa ciljem da se bori protiv diskriminacije na regionalnom nivou, a čine je Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava, CHRIS Mreža i Gej strejt alijansa iz Srbije, Centar za građansko obrazovanje (CGO) i LGBT Forum Progres iz Crne Gore, Fond za humanitarno pravo Kosovo i Inicijativa mladih za ljudska prava sa Kosova.
Ovo je prazan prostor – Anđelija Rondović
Malo volje u praznom prostoru
Kada se pomenu gradovi kao što je Rožaje, kao što je Šavnik, kao što je Andrijevica, ili kada se sretnem sa tim gradovima, pomislim – ovo je grad koji ima tri kafića, jednu školu, i nema ništa više. Šta je sa takvim gradovima? I onda pomislim – jer to je moj poziv i moja budućnost, rad u pozorištu – kako radim u praznom prostoru, kakav je upravo ovaj, u Kolašinu. Ovo je prazan prostor. I samo je potrebno malo volje da ti od ničega napraviš nešto. Tako kreće svaka predstava, tako kreće svaka priča. A za sebe smatram da jesam sposobna, ne da promijenim čitav svijet, ali dvoje, petoro, desetoro ljudi – da. Da li su to mladi ljudi, kao što se to desilo ovog ljeta? Trinaestoro mladih ljudi sa kojima smo radili predstavu. I onda shvatiš da ti nije potrebna ni rekvizita, nisu ti potrebni ni ne znam kakvi uslovi, osim toga da to bude neka odgovarajuća podloga i da to bude jaka volja. A to se izgubilo u Kolašinu. To ja često gubim. Ne dolazi mi se tu. A ne mogu da tražim ništa, nije za to kriv ovaj grad. Krive su moje oči koje ga vide takvim. Jer, iznjedrio je mnogo dobrih ljudi. A i to se nekako rodi…
Kad imaš 10 centi, a fali ti 5
Možda je potrebno samo stvari posmatrati iz neke druge pozicije, možda je potrebno kao u filmu „Društvo mrtvih pjesnika“ popeti se na klupu i onda vidjeti Kolašin, ugledati nešto u njemu. Razmišljala sam, i nemam planove za budućnost, ali se nekad bojim da se, ako odem, nikad neću vratiti. Ne znam kolika je moja vezanost za ovaj grad. Ne znam šta mi stvarno nedostaje ovdje. Ne znam šta bi me to privuklo da ja opet dođem. To nijesu ljudi koji uništavaju svaku volju da se nešto dobro stvori tu. Evo ove godine se stvorio festival, i mnogo stvari moramo da gledamo i kroz to nešto malo, kroz pokazatelj kao što je broj posjetilaca. Ako ih je isprva na predstavi bilo 120 pa se taj broj spusti na 60, onda se pitaš: OK, ali čemu ovo? Jer, 30 ljudi su ljudi iz pozorišta, a samo ovih 30 su došli jer ih to interesuje. I to je ta budućnost. Da li sam ja zaista nekome ovdje potrebna? Jer sve dobro odavde… Tjeraju ga. Ovo je jedini grad koji ne daje stipendije ljudima. To nije dobro. To neka bude moja priča. Jer to nije podrška. Jer nije istina da se nije mogla izdvojiti jedna od hiljadu večera u „Vodenici“, ili nekom drugom lokalu, da se daje nekom studentu. Jer ja znam kako je biti bez 15 centi. Znam kako je kad imaš 10 centi, a fali ti 5 centi jer je 15 centi euroblok. I to je žalosno, kontaš? Ne žalim ja za tim, mislim… Ista sam. Hoću li ja pojesti taj euroblok ili ne, neće to mene promijeniti, ali možda znači taj mali, trenutni uspjeh, taj doživljaj slatkog koji se ne desi. A toga ima i to nije Kolašin, to je čitava Crna Gora i to nije Crna Gora to je Balkan. Kao u „Orkestru“, Balkan i preko njega nacrtana jedna velika kita.
Da sam bila u nekom drugom gradu, a da je i tamo postojalo neko pozorište, možda bih ja otkrila to nešto u sebi što me je povuklo dalje. Ali to ne bi bilo isto, zbog nekih ljudi. To su Snežana i Đorđe i Zoran, kojima ja dugujem veliku zahvalnost zato što su bili strpljivi. Možda to i ja treba da budem strpljiva sa nekim budućim generacijama. Ne možeš drugačije.
Sve bi mogli, ali nikako da počnemo
Ima nešto što ne može tako lako da nas prođe jer nije trenutno, a to je mentalitet. I to ne može da se iskorijeni, taj Crnogorac i ta Crnogorka koja mora da se pati, ta Crnogorka koja ne može da bude nasmijana, koja je stalno u nekakvoj crnini, ta patnja koju nosimo sa sobom i ta nemogućnost da se pokažemo svijetu kao neko ko je jak. Mora mnogo vremena da prođe. Mi mislimo, sve bi mi mogli ali nikako da napravimo onaj prvi korak, da pokrenemo sebe. I to je taj mentalitet koji nas drži tako zatvorene, začaurene. Onda sumnja, nevjerovanje u to što radiš: „Ja sam uradio, ali ovo nije dobro.“„Da li ja ovo radim dobro?“„Zašto sam ja ovo počeo?“„Ovo ne treba raditi.“ Nekad sam za to da treba raditi i najveću ludost, ali da ideš do kraja, da potpuno plivaš u tome i na kraju izađeš i kažeš da, ja stojim iza ovoga, to je to. Valjda je to ono čemu me uči scena, ta imporvizacija na temu, a zadata tema ti je život, pa improvizuj. Uradi najveću glupost, ali stani iza nje. Upravo to je ono čemu se divimo i u glumi. Neke obične stvari koje se neko usudio da uradi. I mi mu aplaudiramo.
Uzimaš koliko možeš
Mi smo mađioničari. Ovaj svijet jeste jedna velika pozornica. Mi stvarno jesmo tu da pravimo nevjerovatne stvari. I mi treba da budemo mađioničari ovog grada. Mislim, mi, Kolašinci, mislim na svakog pojedinačno, na svakog ko može da se usudi. Ja iz oblasti glume, toliko koliko znam, Miodrag iz oblasti vajarstva, i tako redom. Kad je u pitanju bilo koje bavljenje, bilo čime, tu smo mi prije svega sebični. Ja se ne bavim pozorištem zbog neke babe iz neke čuke, ja se bavim pozorištem zbog sebe. I to je sebičnost koja umjetnika i treba da drži, prije svega zbog sebe, a onda i zbog drugih, da bi drugi tu nešto uvidjeli, saznali, primili na sebe. Svako i od života i iz pozorišta i iz kuće uzima onoliko koliko želi i koliko može za sebe. I meni je teško da se pomirim sa tim, ali možda neke stvari ne treba dirati. Nego ih baš ostaviti onakvim kakve jesu. Možda predstavu koju pogleda moja baba ona neće razumjeti do kraja. Ali će joj ostati u pamćenju jedna slika, ili da je tog dana izašla iz kuće, da je vidjela neki drugi svijet, nekog zgodnog glumca, i to je možda dosta. Možda ne treba očekivati od ljudi da sve potpuno shvate.
Potencijal koji je opasno otključati
Gluma je jedan jako opipljiv posao, baviš se ljudskom dušom. Dešavalo se na Akademiji da se neki ljudi upišu i da polude poslije, a upravo zato što su otvorili kod sebe nešto za šta nisu znali, vjerovatno su imali neki potencijal koji je bilo opasno otključati, i ti ljudi su napustili Akademiju. I tek sam skoro shvatila riječi prijatelja pisca koji je jednom, prije tri godine, u društvu rekao kako neki ljudi ne treba da otvaraju to nešto kod sebe. Možda se nekim stvarima treba diviti onako, iz daleka. Ima ljudi koji ne dolaze u pozorište, ali svi oni gledaju TV i više vole serije.Te stvari su zapravo mnogo dublje nego što se čini. Nešto se nalazi ispod toga. Nije to samo – ja ne mogu u pozorište. Možda je neki stid. „Kako ću ja sam da uđem tamo?“ „Sa mnom neće niko.“„Možda će mi biti dosadno.“„Ja to ne mogu. Ne znam.“ Preispituju sebe. „Koliko je ta karta?“„Je li bolje da to dam za kafu?“ Ne treba to ni zamjerati ljudima. Naša profesorica je govorila: ako nekoga nema tu, onda ga vjerovatno sa razlogom nema. Vjerovatno.
Pravo na izbor
Sve treba muškarcima, to je ta crnogorština u nama. Ne. Pošto moja porodica ima imanje, mislim da treba meni da pripadne dovoljno da mogu tu da imam vikendicu i okućnicu. Mislim da je greška što i mojoj majci nije pripalo tako kad se imanje njene porodice dijelilo. Iako se kod nas često dešava da tata u šali kaže kako sam ja podstanar u rođenoj kući. Ako podjela između muške i ženske djece ne može da bude fer, onda mislim da je ljepše sve to dati nekim ljudima koji nemaju novca, kojima je potreban krov nad glavom, nego da sve bude samo za braću i pleme.
Učili su nas: treba da imaš jednog muža i da sa njim uđeš u brak, sve drugo nije u redu. Sad je već drugačije. Žena ima pravo na neki izbor. Pravo da promijeni partnera, što prije nije imala. Dobro je, ne moraš da se udaš za prvog na koga ti padne oko.
