O krhkosti ljudskih veza
Prevod: Sinisa Božović i Nataša Mrdak
Opis
Zapanjujuća krhkost ljudskih veza, osećanje nesigurnosti koje ona izaziva, i sukobljene želje koje to osećanje podstiče, želje da se veze učvrste, a opet da ostanu labave, je ono što ova knjiga pokušava da razreši, zabeleži i pojmi. Glavni junak ove knjige su ljudske veze. Centralni likovi knjige su muškarci i žene, naši savremenici, koji očajavaju jer su prepušteni sopstvenoj domišljatosti, koji osećaju da mogu lako biti odbačeni, žudeći za sigurnošću zajedništva i za pruženom rukom na koju mogu računati u nevolji i očajnički želeći da stupe u veze; a opet zaziru od stanja „povezanosti“, a pogotovu od stanja „stalne“ povezanosti, da ne kažemo povezanosti zauvek – pošto se plaše da takvo stanje može doneti teret i izazvati napore koje, po njihovom mišljenju, niti mogu niti žele da podnesu, i tako im ograničiti slobodu koja im je potrebna da bi – tako je, pogodili ste – bili u vezi… U našem svetu neobuzdane „individualizacije“, odnosi imaju dva lica. Oni lebde negde između lepog sna i noćne more, i ne vidi se kada jedno prelazi u drugo. Najveći deo vremena ove dve predstave kohabitiraju – iako na različitim nivoima svesti. U fluidnom modernom životnom okruženju, ljudske veze su možda najčešća, najakutnija, najupečatljivija i najproblematičnija otelotvorenja ambivalentnosti. Ova knjiga je posvećena rizicima i strepnjama života zajedno i odvojeno, u našem fluidnom modernom životu.
Zigmunt Bauman
Zigmunt Bauman (Zygmunt Bauman, 1925-2017.), poljski sociolog. Od 1971. živeo je u Engleskoj (oteran iz Poljske kampanjom antisemita, koju je režirao tadašnji komunistički režim). Bio je profesor na Univerzitetu u Lidsu (od 1990. profesor emeritus). Bauman je najpoznatiji po svojim analizama veza i odnosa između modernosti i holokausta, kao i po promišljanjima na temu postomodernog konzumerizma. Objavio je 57 knjiga i preko 100 članaka. Teme kojima se u njima najviše bavio: globalizacija, modernost i postmodernost, konzumerizam, moralnost.
Ulrih, junak velikog romana Roberta Muzila, bio je – kao što i naslov romana govori – Der Mann ohne Eigenschaften: čovek bez karakteristika. Nemajući sopstvene karakteristike, bilo nasled ene ili stečene jednom za svagda i neraskidivo, Ulrih je morao da izgradi – koju god je karakteristiku mogao poželeti – jedino sopstvenim naporima, koristeći sopstvenu dovitljivost i pronicljivost, ali nijedna od ovih karakteristika nije mogla garantovano trajati beskonačno u svetu punom zbunjujućih signala, sklonom brzom menjanju, i to na načine koje niko ne očekuje. Junak ove knjige je Der Mann ohne Eigenschaften – čovek bez veza, a posebno bez onih utvrđenih, kao što su to bile rodbinske veze u Ulrihovo vreme.
U nedostatku neraskidivih i jednom za svagda utvrđenih veza, junak ove knjige – žitelj našeg modernog fluidnog društva, i njegovi naslednici, danas moraju uklopiti kakve god veze poželeli u kariku za uključenje u ostatak sveta ljudi, i to sopstvenim naporima i uz pomoć sopstvenih veština i posvećenosti. Budući da su nevezani, oni se moraju povezati… Nijedan od ovih spojeva, što je tu da popuni praznine nastale usled nedostatka ili dotrajalosti veza, ne može biti garantovano trajan. U svakom slučaju, oni treba da budu samo labavo povezani kako bi ponovo mogli biti odvezani, uz kratko odlaganje, kada se prilike promene – kao što će se sigurno i dogoditi u fluidnom modernom vremenu, uvek iznova.
Zapanjujuća krhkost ljudskih veza, osećanje nesigurnosti koje ona izaziva, i sukobljene želje koje to osećanje podstiče, želje da se veze učvrste, a opet da ostanu labave, predstavlja ono što ova knjiga pokušava da razreši, zabeleži i pojmi. Pošto ne posedujem Muzilovu oštrinu vizije, bogatstvo palete i suptilnost poteza – zapravo niti jedan od njegovih izuzetnih talenata koji su učinili Der Mann ohne Eigenschaften savršenim portretom modernog čoveka – moram se ograničiti na izradu portfelja grubih i fragmentarnih skica, ne pokušavajući da dos tignem punu, a kamoli savršenu sličnost. Najviše čemu se mogu nadati jeste sastavljanje fotor obota, slike u delovima, koja može imati isto toliko rupa i praznih delova koliko i onih popunjenih. Međutim, čak će i ta konačna kompozicija biti nedovršen zadatak, ostavljen čitaocima da ga sami ispune. Glavni junak ove knjige su ljudske veze.
Centralni likovi knjige su muškarci i žene, naši savremenici, koji očajavaju jer su prepušteni sopstvenoj domišljatosti, koji osećaju da mogu lako biti odbačeni, žudeći za sigurnošću zajedništva i za pruženom rukom na koju mogu računati u nevolji i očajnički želeći da stupe u veze; a opet zaziru od stanja „povezanosti”, a pogotovo od stanja „stalne” povezanosti, da ne kažemo povezanosti zauvek – pošto se plaše da takvo stanje može doneti teret i izazvati napore koje oni, po njihovom mišljenju, niti mogu niti žele da podnesu, čime bi im bila ograničena sloboda koja im je potrebna da bi – tako je, pogodili ste – bili u 8 Fluidna ljubav vezi… U našem svetu neobuzdane „individualizacije” odnosi imaju dva lica. Oni lebde negde između lepog sna i noćne more, i ne vidi se kada jedno prelazi u drugo. Najveći deo vremena ove dve predstave kohabitiraju – iako na različitim nivoima svesti. U fluidnom modernom životnom okruženju ljudske veze su možda najčešća, najakutnija, najupečatljivija i najproblematičnija otelot vorenja ambivalentnosti. To je razlog što su one, možemo to tvrditi, u centru pažnje fluidnih modernih pojedinacap od ekretu i što stoje na samom vrhu liste njihovih životnih prioriteta.
„Veze” su u današnje vreme najaktuelnija tema u društvu i naizgled jedina društvena igra koju vredi igrati, uprkos njenim ozloglašenim rizicima. Neki sociolozi, navikli da sklapaju teorije koristeći statističke podatke iz anketa i zdravorazumska shvatanja koja takve statistike beleže, žure sa zaključcima kako njihovi savremenici više nemaju prijateljstva, veze, zajedništva i zajednicu. Zapravo (na liniji pravila Martina Hajdegera da se stvari u svesti otkrivaju samo kroz frustracije koje izazivaju – u svom pucanju, nestajanju, nesvojstvenom ponašanju, ili delujući na neki drugi način protivno svojoj prirodi), ljudska pažnja se u današnje vreme sve više usmerava na zadovoljstva koja se očekuju od veza baš zbog toga što se one na neki način nisu pokazale potpuno i istinski zadovoljavajućim; a ako uistinu zadovolje, cena zadovoljstva koju sa sobom nose često ispada preterana i neprihvatljiva.
U svom čuvenom eksperimentu, Miler i Dolard su videli kako su njihovi laboratorijski pacovi dostigli vrhunac uzbuđenja i uznemirenosti kada „se privlačno izjednačilo sa odbojnim”, odnosno onda kad je došlo do konačnog balansa između pretnje električnim šokom i obećanja ukusne hrane… Nema sumnje da „veze” spadaju u glavne pokretače „buma savetničke prakse” u današnje vreme. Kompleksnost teme je suviše nabijena, suviše rigidna i teška za samostalno odmotavanje ili razrešavanje od strane pojedinaca. Uzbuđenje Milerovih i Dolardovih pacova prečesto je završavalo kao paraliza akcije. Nesposobnost pravljenja izbora između privlačnosti i odbojnosti, između nada i strahova, reflektovala se kao nesposobnost delovanja. Za razliku od pacova, ljudi koji se nadu u takvoj situaciji mogu se za pomoć obratiti stručnim savetnicima koji nude svoje usluge, uz naknadu.
Ono što se nadaju da će čuti od savetnika jeste kako napraviti kvadraturu kruga: kako imati ,,i jare i pare”, kako u vezi popiti samo čašu meda, bez čaše žuči, kako u vezi ovlastiti bez razvlašćivanja, omogućiti bez onemogućavanja, ispuniti bez opterećivanja… Stručnjaci su predusretljivi, uvereni da potražnja za njihovim savetodavnim uslugama nikad neće presahnuti pošto nema tih saveta koji će ikada moći učiniti da krug izgubi kružni oblik i time postane pogodan za kvadraturu… Njihovih saveta ima u izobilju, iako najčešće oni samo podižu uobičajenu praksu na nivo opšteg znanja, a to zatim do visina naučne, autoritativne teorije. Zahvalni primaoci saveta prebiraju po člancima na temu veza u šarenim mesečnim i nedeljnim časopisima i nedeljnim dodacima ozbiljnih i manje ozbiljnih dnevnih novina, ne bi li čuli ono što žele da čuju od „upućenih” ljudi, jer su bili suviše bojažljivi ili stidljivi da to urade u sopstveno ime; da zavire u situacije i dešavanja „drugih kao što su oni” i izvuku što veću mogu utehu iz ods Razmontirano zajedništvo 9 tranes tručnjakao verene spoznaje da nisu sami u svojim usamljenim naporima da se izbore sa svojim neprilikama. I tako čitaoci saznaju, iz iskustava drugih čitalaca, recikliranih od strane savetnika, da mogu pokušati sa „džepnim vezama”, onom vrstom veza koje je „moguće po potrebi izvući”, ali i gurnuti duboko u džep kada one nisu potrebne. Ili ih uče da su veze poput „ribene”1′. Ako se popije u koncentrovanom obliku, izaziva mučninu i može ugroziti zdravlje – te kao i „ribenu”, veze treba rastvoriti da bi se konzumirale. Ili da takozvane ,,SDC” – ,,poluvezane parove” treba slaviti kao „revolucionare u vezama, koji su raspršili taj gušeći mehur veze parova”. Ili da veze moraju biti podvrgnute, kao automobili, obaveznim periodičnim testovima voznog stanja. Sve u svemu, ono čemu se uče jeste da je obavezivanje, a posebno dugoročno obavezivanje zamka koju treba više nego bilo šta drugo izbegavati u nastojanju da se „bude u vezi”.
Jedan stručni savetnik ovako informiše svoje čitaoce: „Kad se obavezujete na nešto, makar to bilo i bez posebnog oduševljenja, zapamtite da time verovatno zatvarate vrata drugim romantičnim prilikama koje mogu više zadovoljiti i ispunjavati”. Jedan drugi stručnjak sa još manje okolišanja kaže: „Obećanja o obavezivanju su dugoročno bez značaja… Kao i druge investicije, i ona rastu i opadaju”. I stoga, ako želite da budete u vezi, držite distancu; ako želite da vas vaše zajedništvo ispunjava, ne zahtevajte obavezivanje niti se obavezujte. Ostavite sva vrata sve vreme otvorenim. Stanovnici Leonije, jednog od Nevidljivih gradova Itala Kalvina, na eventualno pitanje o tome, odgovorili bi da je njihova strast „uživanje u novim i različitim stvarima”. Zaista – svakog jutra oni oblače „potpuno novu odeću, iz najnovijeg modela frižidera vade neotvorene konzerve, slušaju najnovije melodije sa najmodernijih radio aparata”. Ali svakog jutra „ostaci jučerašnje Leonije iščekuju kamione za smeće” i čovek se s pravom može zapitati da li je, u stvari, istinska strast Leonijaca „radost izbacivanja, odstranjivanja, čišćenja sebe od periodične nečistoće”. Zašto bi inače ulični čistači bili „dočekivani kao anđeli”, bez obzira na to što je njihova misija „obavijena tišinom punom poštovanja”, što je i razumljivo, jer – „jednom kada se stvari bace, niko više ne želi da dalje razmišlja o njima”.
Hajde da porazmislimo o tome… Zar stanovnici našeg fluidnog modernog sveta, baš kao i stanovnici Leonije, ne brinu o jednoj stvari dok govore o drugoj? Kažu da je njihova želja, strast, cilj ili san da „budu u vezi”. Ali zar, u stvari, nisu najviše zabrinuti za to kako da spreče kvarenje i zagušenje svojih veza? Da li zaista nastoje da im se veze održe, kao što to kažu, ili zapravo više nego bilo šta drugo žele da te veze budu lake i labave, da bi, kao ono bogatstvo Ričarda Bakstera, koje je trebalo da „leži na ramenima kao laki ogrtač”, one mogle biti odbačene u bilo kom trenutku? Sve u svemu, kakvu vrstu sav eta oni žele: kako da učvrste vezu, ili – za svaki slučaj – kako da je okončaju bez problema i čiste savesti? Ne postoji lak odgovor na ovo pitanje, iako ono treba da bude postavljeno, i biće postavljano i dalje, dok žitelji fluidnog modernog sveta ispaštaju pod razornim teretom naj protivurečnijeg medu masom protivrečnih zadataka s kojima se svakog dana 1 „Ribena” – vrsta bezalkoholnog pića u koncentratu (prim. prev.). 1 0 Fluidna ljubav suočavaju. Možda i sama ideja „veze” doprinosi konfuziji. Koliko god se zlosrećni tragaoci za vezama i njihovi savetnici trudili, ovaj se pojam opire potpunom čišćenju od konotacija neugodnosti i briga koje ga prate. On ostaje prožet nejasnim pretnjama i sumornim slutnjama; on u istom dahu govori o zadovoljstvima zajedništva i užasima zatvaranja. Možda je to razlog što, pri opisivanju svojih iskustava i šansi, ljudi sve češće (uz svesrdnu podršku i pomoć svojih učenih savetnika) o vezama ne govore u smislu uzajamnih odnosa već kontakata. Umesto da govore o partnerima, više vole da govore o „mrežama”. Koje su to odlike jezika „kontakata” koje nedostaju u jeziku „odnosa”? Za razliku od „odnosa”, „srodstva”, „partnerstva” i sličnih pojmova koji na vidno mesto stavljaju uzajamnu angažovanost a isključuju ili tiho prelaze preko njene suprotnosti, ne angažovanja, pojam „mreže” označava jednu matricu simultanih konekcija i diskonekcija; mreže su nezamislive bez simultanog omogućavanja obe aktivnosti. U mreži, konekcije i diskonekcije predstavljaju jednako legitimne opcije, uživaju isti status i imaju isti značaj. Nema smisla postavljati pitanje koja od ove dve komplementarne aktivnosti predstavlja „suštinu” mreže! „Mreža” pretpostavlja trenutke „kontakata” umetnutih u periode slobodnog lutanja. U mreži se kontakti ostvaruju po zahtevu, i mogu se prekinuti po nahođenju.
Upravo je mogućnost „neželjene a pri tom neraskidiv e” veze to što pojam veze čini tako opakim. „Neželjeni kontakt” je, međutim, oksimoron: kontakti mogu biti prekinuti pre nego što postanu nepodnošljivi, što se, u stvari, i događa. Kontakti su „virtuelne veze”. Za razliku od staromodnih veza (da ne pominjemo one „obavezujuće” odnose, a kamoli obavezujuće na duži rok) oni izgleda da su stvoreni po meri fluidnog modernog života, gde „romantične prilike” (i ne samo „romantične”) treba, i poželjno je, da dolaze i odlaze sve većom brzinom i sve masovnije, uklanjajući kao stampedo sa scene jedna drugu i nadvikujući se obećanjima da će „više zadovoljiti i ispunjavati”. Za razliku od „pravih veza”, u „virtuelne veze” je lako ući i izaći iz njih. One izgledaju elegantno i čisto, deluju lako za upotrebu, naklonjeno korisnicima, u poređenju sa teškom, sporom, inertnom, zbrkanom „pravom stvari”. Jedan dvadesetosmogodišnjak iz Bata, u razgovoru vezanom za rapidno rastuću popularnost internet sastanaka nauštrb sastanaka u barovima i sastanaka preko oglasa, istakao je ključnu prednost elektronskih odnosa: „Uvek možete da pritisnete dugme ’delete’”. Baš kao da se upravljaju prema Grešemovom zakonu, virtuelni odnosi (preimenovani u „kontakte”) formiraju obrazac koji istiskuje sve ostale vrste odnosa. To ne čini zadovoljnim muškarce i žene koji se predaju tom pritisku; teško da su zadovoljniji u odnosu na stanje pre pojave virutelnih veza. Nešto se dobija, nešto gubi.
Kao što je Ralf Valdo Emerson istakao, u klizanju po tankom ledu spas je u brzini. Kada kvalitet izneveri, tendencija je da se nadoknada traži u kvantitetu. Ako je „obavezivanje” besmisleno, dok se u vezama gubi poverenje i kada je malo verovatno da će one potrajati, javlja se težnja da se partneri zamene mrežama. Međutim, kada dođe do toga, ispada da je još teže (i prema tome još odbojnije) skrasiti se nego što je to bilo ranije sad vam nedostaju i veštine kojima biste to ostvarili ili mogli da ostvarite. Biti u pokretu, ono što je nekad bila privilegija i Razmontirano zajedništvo 11 dostignuće, postalo je neophodnost. Održavanje brzine, što je nekad predstavljalo veselu avanturu, pretvara se u zamarajuću rutinu. Što je najvažnije, ta mrska neizvesnost i ta mučna konfuzija, koje bi trebalo da se rasteraju zahvaljujući brzini, odbijaju da odu. Lakoća neangažovanja i okončanjep oz ahtevu ne umanjuju rizike: oni ih samo distribuiraju na drugi način, zajedno sa strepnjama koje stvaraju. Ova knjiga je posvećena rizicima i strepnjama života zajedno i odvojeno, u našem fluidnom modernom životu
Zigmunt Bauman
