Ovo je vreme dokolice, ništa se ne dešava.
Zavitlala sam babičinu vrcaljku,
Imam svoj med,
Šest tegli,
Šestoro mačjih očiju u vinskom podrumu,
Zimuje u tmini bez prozora
U srcu kuće,
Tik kraj pokvarenog džema poslednjeg stanara
l boca praznjikavog sjaja –
Džin gospodina Toga-i-Toga.
To je odaja u kojoj nikad nisam bila.
To je odaja u kojoj da dišem ne bih mogla.
Crnilo se unutra zbilo poput šišmiša,
Nema svetla
Samo baterijska lampa i njeno bledo
Kinesko žutilo na zastrašujućim predmetima…
Crna tvrdokornost. Trulež.
Posedništvo.
To je ono što me poseduje.
Ni okrutno ni ravnodušno
Tek neuko.
Ovo je vreme kad pčele tavore – pčele
Tako spore da ih jedva prepoznajem,
Defiluju poput vojnika
Ka konzervi sirupa
Da nadoknade med koji sam im uzela.
Tejt i Lajl ih održavaju,
Rafinisani sneg.
Od Tejta i Lajla žive, umesto od cveća.
Uzimaju ga. Hladnoća nadire.
Sad se sklupčavaju,
Crne
Misli nasuprot svoj toj belini.
Osmejak snega je beo.
Širi se napolju, milju dugačko majsensko telo,
Gde one, za toplih dana,
Jedino mogu da nose svoje mrtve.
Sve pčele su žene,
Sluškinje i dugačka dama kraljevskog roda.
Otarasile su se muškaraca,
Grubih, glupih nespretnjakovića, prostaka.
Zima je za žene –
Žena još plete.
Uz kolevku od španskog oraha,
Telo joj je lukovica na mrazu i odveć tupo da misli.
Da li će košnica preživeti, da li će gladiole
Uspeti svoje vatre da sačuvaju
Da bi ušle u sledeću godinu.
Čiji će ukus probati, božičnih ruža?
Lete pčele. Kušaju ukus proleća.
Silvija Plat
9. oktobar 1962.
Ciklus pesama o pčeli iz zbirke Rani odlazak (izabrane pesme)
prevod Ljiljana Đurđić
