I
Posvećeno F. F. Popudoglou
Groholjski zagrli Lizu, izljubi joj sve prste s izgriženim ružičastim noktima i posadi je na divančić, tapaciran jeftinim somotom. Liza namesti nogu preko noge, stavi ruke pod glavu i leže.
Groholjski sede na stolicu pored nje i nagnu se prema njoj. Sav se pretvorio u oči.
Kako mu je ona, osvetljena zracima jesenjeg sunca, izgledala lepa!
Sunce na zalasku, zlatno, s blagim purpurnim prelivom — celo celcato se videlo kroz prozor.
Čitav salon, zajedno s Lizom, sunce je osvetlilo jakom svetlošću, koja nije bola oči, i nakratko sve pozlatilo.
Groholjski beše očaran. Liza nije bogzna kakva lepotica. Istina, njeno malo mačje lice, sa smeđim očima i prćastim nosićem, sveže je, čak pikantno, njena retka kosa je crna kao ugalj i kovrdžava, maleno telo graciozno, živahno i cravilno kao telo u jegulje, ali uopšte uzev … Uostalom, na stranu moj ukus, Groholjski, koga su žene razmazile, koji se u životu zaljubljivao i prestajao da voli stotine puta, video je u njoj lepoticu. On ju je voleo, a slepa ljubav svuda nalazi idealnu lepotu.
— Čuj — poče on gledajući je pravo u oči. — Došao sam da porazgovaram s tobom, lepoto moja. Ljubav ne podnosi ništa neodređeno, bezoblično.. Znaš, neodređeni odnosi… Juče sam ti govorio, Lizo… Danas ćemo se potruditi da okončamo pitanje koje smo juče pokrenuli. Hajde da zajedno odlučimo … Šta da radimo?
Liza zevnu i mršteći se jako, izvuče ispod glave desnu ruku.
— Šta da radimo? — ponovi ona jedva čujno za Groholjskim.
— Pa da, šta da radimo? Hajde, rešavaj, mudra glavice … Ja te volim, a onaj ko voli nije spreman da deli. On je više nego egoista. Nemam snage da te delim s tvojim mužem. U mislima ga kidam na komade kad pomislim na to da te i on voli. A drugo, i ti mene voliš… Neophodan uslov za ljubav je potpuna sloboda…A zar si ti slobodna? Zar tebe ne muči misao da nad tvojom dušom večito stražari taj čovek? Čovek koga ti ne voliš, nego verovatno, što je sasvim prirodno, i mrziš… To kao drugo … A kao treće … Šta je to treće? A evo šta. Mi ga varamo, a to je … nepošteno. Istina pre sveta, Lizo. Odbacimo laž.
— Pa šta da radimo?
— Možeš da se dosetiš … Nalazim da mu treba reći za našu vezu i ostaviti ga pa početi život na slobodi. I jedno i drugo je neophodno učiniti što je mogućno pre. Eto, na primer, ti se doveče objasni s njim… Treba svršiti … Zar ti nije dosadilo da voliš kao lopov?
— Da se objasnim? S Vanjom?
— Pa da!
— To je nemoguće, i juče sam ti govorila da je to nemoguće.
— A zašto?
— On će se uvrediti, razgalamiće se, nastaće razne neprijatnosti … Zar ne znaš kakav je? Da te bog sačuva! Ne treba se objašnjavati! Šta ti pada na pamet!
Groholjski prevuče rukom preko čela i uzdahnu.
— Da — reče on. — I više nego da će se uvrediti. Pa ja mu otimam sreću. Voli li on tebe?
— Voli. Mnogo.
— E, utoliko gore! Ne znaš s kog kraja da počneš. Kriti od njega je podlo, a objašnjavati se znači ubiti ga… đavo bi ga znao! Pa šta ćemo?
Groholjski se zamisli. Njegovo bledo lice se namršti.
— Ništa, kao i dosad — reče Liza — neka sam sazna ako hoće.
— Ama, to je … to je grešno i… Na kraju krajeva, ti si moja i niko nema pravo da misli kako ti ne pripadaš meni nego drugome! Ti si moja! Nikomu te neću ustupiti!… Meni ga je žao, bog mi je svedok da mi ga je žao, Lizo! Kad ga vidim, postane mi teško! Ali, najzad, šta da radimo. Pa ti ga ne voliš? I zbog čega da se s njim bakćeš? Treba se objasniti! Objasnićemo se s njim i otići ćemo k meni. Ti si moja žena, a ne njegova… Neka radi šta zna. Nekako će pretrpeti svoje jade… Nije on ni prvi ni poslednji … Hoćeš da bežimo? A? Reci brže! Hoćeš da bežimo?
Liza se podiže i upitno pogleda Groholjskog.
— Da bežimo?
— Pa da … Na moje imanje. A posle na Krim… Objasnićemo se s njim pismeno …Možemo noću. Imamo voz u pola dva. A? Dobro?
Liza se lenjo počeša po nosu i zamisli se.
— Dobro — reče ona i … zaplaka.
Obrazi joj se zarumeneše, oči se naduše i potekoše joj suze niz mačje lice …
— Zašto plačeš? — uznemiri se Groholjski… — Lizo! Zašto? No? Zašto plačeš? Pa zašto? Zbog čega? Golubice! Mamice?
Liza ispruži ruke prema Groholjskom i obisnu mu se oko vrata. Začuše se jecaji.
— Meni ga je žao… — promrmlja Liza. — Ah, kako mi ga je žao!
— Koga?
— Va … Vanju.
— A misliš da meni nije? Pa šta da radimo. Nanećemo mu bol … On će patiti, proklinjati … Ali šta smo mi krivi što volimo jedno drugo?
Kad je to rekao, Groholjski odskoči od Lize kao oparen i sede u fotelju. Liza odleprša s njegovog vrata i brzo, za tren, spusti se na divan.
Oboje strašno pocrveneše, oboriše oči i stadoše kašljati.
U salon je ušao visok čovek širokih ramena, od tridesetak godina, u činovničkom vicmudiru. Ušao je neosetno. Tek udarac o sto, za koji je zapeo kraj vrata, ljubavnicima je skrenuo pažnju na njegov dolazak i primorao ih da se okrenu. To je bio muž.
Kasno su se osvrnuli. On je video kako je Groholjski obrglio Lizu oko struka i kako se Liza obesila o beli aristokratski vrat Groholjskog.
„Video je!” pomisliše istovremeno Liza i Groholjski, trudeći se da što bolje sakriju svoje otežale ruke i postiđene oči …
Ružičasto lice zaprepašćenog muža poblede.
Mučno, čudnovato ćutanje, koje je unosilo težak nemir u dušu, trajalo je tri minuta. O, ta tri minuta! Groholjski ih se i dan danas seća.
Prvi se pokrenuo i prekinuo ćutanje muž. Zakoračio je prema Groholjskom i sa besmislenom grimasom na licu, koja je ličila na osmeh, pružio mu ruku. Groholjski ovlaš steže meku, znojavu ruku i sam uzdrhta kao da je u šaci zgnječio ledenu žabu.
— Dobar dan — promrsi on.
— Zdravi bili? — jedva čujno i promuklo izgovori muž i sede naspram Groholjskog, popravljajući okovratnik pozadi na vratu.
Opet je nastupilo mučno ćutanje… Ali to ćutanje sad više nije bilo tako glupo . . . Prošao je prvi nalet, najteži i najopasniji.
Ostalo je sad da se neko od njih dvojice maši za šibicu ili neku drugu sitnicu. Obojica su silno želeli da odu. Oni su sedeli i ne gledajući jedan drugog, čupkali brade i u svojim uznemirenim mozgovima tražili izlaz iz užasno neugodne situacije. Obojica su se oznojili. Obojica su nepodnošljivo patili i obojicu je proždirala mržnja.
Želeli su da se sukobe, ali kako početi, ko prvi da počne? Kad bi, bar, ona izišla!
— Video sam vas juče u klubu — promrmlja Bugrov (tako se zvao muž).
— Bio sam tamo … bio … Igrali ste?
— Hm … da. Sa onom … S mlađom Ljukockom … Loše igra … Nemoguće igra. Za brbljanje je majstor. (Pauza) Brblja neumorno.
— Da… bilo je dosadno. I ja sam vas video … Groholjski nehotice pogleda Bugrova… Oči mu se sretoše s bludećim pogledom prevarenog muža i on ne izdrža. Na brzinu ustade, na brzinu ščepa ruku Bugrovu, steže je, dohvati šešir i pođe prema vratima. Činilo mu se da mu u leđa gleda hiljadu očiju. Isto tako se oseća izviždani glumac dok napušta scenu, isto oseća i sujetni kicoš kad dobije po šiji i kad ga sprovodi policija.
Čim su se koraci Groholjskog utišali i začula škripa vrata u predsoblju, Bugrov skoči i, napravivši nekoliko koraka po salonu, zakorači prema ženi. Mačje lice se naježi, zatrepta očima baš kao da očekuje udarac. Muž joj priđe i, nagazivši joj na haljinu, gurajući svojim kolenima u njena, izobličenog bledog lica, stade mahati glavom, rukama i ramenima.
— Ako ga ti, đubre jedno — poče da govori muklim plačnim glasom — još jednom pustiš ovamo, ja ću tebe … Ne sme ni zakoračiti! Ubiću! Razumeš? Aaa … Skote nevaljali! Drhtiš! Gadost!
Bugrov je ščepa za lakat, prodrma i ćušnu je kao gumenu loptu prema prozoru.
— Đubre! Pokvarenice! Nemaš stida ni srama. Ona polete prema prozoru, jedva dodirujući nogama pod, i rukama se uhvati za zavese.
— Ćuti! — dreknu suprug prilazeći joj i, sevajući očima, lupnu nogom.
Ona je ćutala. Gledala je u tavanicu i jecala s izrazom devojčice koja se kaje dok očekuje kaznu. A ti tako? A? S kicošem? Lepo! A pred oltarom? Ko? Dobra žena i majka! Ćuti!
I on je udari po lepom, nežnom ramenu.
Ćuti! Đubre! Još te nisam kako je trebalo! Ako se taj probisvet usudi da promoli svoj nos makar još jednom, ako ja tebe makar još jednom (slušaj!) vidim s tim gadom, ti. . . ne moli za milost! Ubiću te pa neka odem u Sibir! I njega! To za mene nije ništa! Gubi se! Da te nisam video!
Bugrov rukama obrisa čelo i oči i poče da šeta po salonu, a Liza jecajući sve glasnije, dok su joj se tresla ramena i prćasti nosić, poče da razgleda čipku na zavesama.
— Praviš ludosti — viknu suprug. — Glupača ima mnogo budalaština u glavi! Sve su to hirovi! Ja, brate, Lizaveta, to … ne to! Da mi nisi pisnula! Ne trpim! Hoćeš da praviš svinjarije, onda … put pod noge. U mojoj kući nema mesta za tebe! Marš, ako samo… Udala si se; onda zaboravi, izbaci iz svoje budalaste glave te kicoše! Sve same gluposti! Drugi put da ti se to ne desi! Samo mi progovori! Voli muža! Mužu si data, muža imaš i da voliš! Tako! Malo ti je jedan? Gubi se, dok… Da ćutiš!
Bugrov malo poćuta, pa viknu:
— Gubi se, kad ti kažem! Idi u dečju sobu! Šta urlaš? Sama si kriva, a urlaš! Pazi je! Prošle godine si se vešala na Pećku Toškova, sada oprosti mi, gospode, za ovoga se đavola zakačila… Fuj! Vreme je da shvatiš ko si? Žena! Majka! Prošle godine je bilo nesporazuma, sad će ih opet biti. FUJ!
Bugrov je glasno uzdahnuo, i u vazduhu se osetio miris vina. Vratio se sa ručka i bio je malo pripit…
— Ne znaš li svoju dužnost? … Ne! Treba vas učiti! Vi još niste naučene? I majke su vam uličarke, pa ste i vi. Urlaj! Da! Eto, urlaj!
Bugrov priđe ženi i istrže joj zavesu iz ruku.
— Ne stoj kraj prozora. . . Ljudi vide kako urlaš. .. Drugi put to da ti se ne desi. Zagrljaj će te u nevolju uvaliti. . . Zaglibićeš. Kao da je meni prijatno da nosim rogove. A ako nastaviš da se petljaš s njima, s bitangama, ti ćeš… De, dosta… Drugi put ti… ne onaj … Pa ja… Lizo… Prekini…
Bugrov uzdahnu i Lizu zapahnu miris vina.
— Ti si mlada, budalasta, ništa ne znaš… Ja nikada nisam kod kuće… E, to oni i koriste. Treba da budeš pametna, razborita. Podvaliće ti! A tad ja neću moći da podnesem… Tada sam ja spreman… Svršeno! Tada, makar umro. Zbog prevare sam ja, majčice, na sve spreman. Mogu da prebijem namrtvo i… isteraću. Idi onda kod svojih nitkova.
I Bugrov svojim velikim, mekim dlanom obrisa mokro, uplakano lice nevernice Lize. Sa svojom dvadesetogodišnjom ženom on se ophodi kao sa detetom.
— De, dosta … Opraštam, samo da drugi put … ni pomenuti. Opraštam peti put, ali šesti ti neću oprostiti. To ti je kao što je bog na nebu. Za takve stvari ni bog tebi i tvojim drugama ne prašta.
Bugrov se naže i svoje sjajne usne primače Lizinoj glavi.
Ali nije uspeo da je poljubi.
U predsoblju, trpezariji, sali stadoše da lupaju vrata i u salon kao vihor ulete Groholjski. Bio je bled i drhtao je. Mahao je rukama, gužvao svoj skupoceni šešir. Kaput je na njemu mlatarao kao na vešalici. Sav se bio pretvorio u silnu groznicu. Kad ga vide, Bugrov se udalji od žene i poče gledati kroz drugi prozor. Groholjski mu pritrča i, mašući rukama, ne gledajući nikoga, stade govoriti drhtavim glasom:
— Ivane Petroviču! Prekinimo ovu komediju! Dosta smo varali jedan drugoga! Dosta je! Ja nemam snage! Radite šta hoćete, ali ja ne mogu. Na kraju krajeva, to je odvratno i podlo! Ogavno! Shvatite da je to ogavno!
Groholjski je grcao i gušio se.
— To je suprotno mojim načelima. I vi ste častan čovek. Ja je volim! Volim je najviše na svetu! Vi ste to primetili i … ja sam dužan da to kažem!
„Šta da mu kažem?” pomisli Ivan Petrovič
— Treba završiti. Ta komedija ne može tako dugo da traje! Sve se mora nekako okončati.
Groholjski udahnu veću količinu vazduha i nastavi:
— Ja ne mogu da živim bez nje. Ni ona bez mene. Vi ste učen čovek, vi ćete shvatiti da je pod takvim uslovima vaš porodični život nemoguć. Ova žena nije vaša. Pa, dabome.. . Jednom rečju, ja vas molim da na to pogledate s razumevanjem… s humanog gledišta. Ivane Petroviču! Shvatite najzad da je ja volim, volim više od sebe, više od svega na svetu i odupiranje toj ljubavi prevazilazi moje snage!
— A ona, gospodine? — upita turobnim, pomalo podsmešljivim tonom Bugrov.
— Upitajte je! Pa, eto, pitajte je! Da živi sa čovekom koga ne voli, da živi s vama, dok voli drugoga, to… to… za nju znači da pati.
— A ona! — ponovi sad više ne podsmešljivim tonom Bugrov.
— Ona… ona voli mene! Mi smo se zavoleli… Ivane Petroviču! Ubijte nas, prezirite, proganjajte, radite šta hoćete… ali mi više nemamo snage da to skrivamo od vas! Oboje smo otvoreni! Sudite nam sa svom strogošću čoveka kome smo mi… sudbina otela sreću!
Bugrov je pocrveneo kao rak i jednim okom pogledao Lizu. On poče da trepće. Prsti, usne, očni kapci mu zadrhtaše. Jadan on! Oči uplakane Lize govorile su mu da je Groholjski u pravu, da je stvar ozbiljna. ..
— Pa šta? — poče da mrmlja. — Ako vi… U današnje vreme… Vi ste sve tako…
— Bog mi je svedok — zavrišta visokim tenorom Groholjski — da vas mi razumemo! Zar mi ne shvatamo, ne osećamo? Ja znam kakav vam bol nanosim. Bog je svedok! Ali budite popustljivi! Preklinjem vas! Mi nismo krivi! Ljubav nije krivica. Nema te volje koja joj se može protiviti. .. Dajte mi je, Ivane Petroviču! Pustite je sa inom! Uzmite od mene šta god hoćete za vaše muke, uzmite mi život, ali mi dajte Lizu! Ja sam spreman na spo… Hajde, kažite mi čime vam je bar donekle mogu nadoknaditi. Umesto ove izgubljene sreće, mogu nam dati drugu sreću. Mogu, Ivane Petroviču! Ja pristajem na sve! Bilo bi podlo s moje strane da vas ostavim bez zadovoljstva… U ovom trenutku ja Vas razumem.
Bugrov mahnu rukom kao da kaže: „Idite, kumim vas bogom”. Oči mu se ovlažiše, a to odaje… Sad će videti da je plačljivko.
— Ja vas razumem, Ivane Petroviču! Ja ću vam dati drugu sreću, koju vi dosad niste oprobali. Šta biste želeli? Ja sam bogat, sin sam uticajnog čoveka .. . Hoćete? Hajde, koliko hoćete?
Bugrovu odjednom zalupa srce… Obema rukama se uhvati za zavese na prozoru.
Hoćete… pedeset hiljada? Ivane Petroviču, preklinjem… To nije potkupljivanje, nije kupovina.. .Ja samo hoću da žrtvom sa svoje strane ublažim vaš neprocenjivi gubitak … Hoćeti li sto hiljada? Jasam spreman! Sto hiljada, hoćete li.
Bože moj! Dva ogromna čekića počeše tući po oznojenim slepoočnicama nesrećnog Ivana Petroviča … U ušima mu počeše zvoniti zvonca i praporci ruske trojke…
— Primite ovu žrtvu od mene! — nastavljao je Groholjski. — Preklinjem vas! Skinućete teret sa moje savesti. Molim vas!
Bože moj, mimo prozora kroz koji su gledale Bugrovljeve vlažne oči, po kaldrmi, što ju je ovlaš ovlažila plaha majska kišica, protutnjala je elegantna kočija sa četiri sedišta. Konji brzi, besni, sjajni, rasni. U kočiji su sedeli ljudi u slamnim šeširima, zadovoljnih lica, s dugim štapovima za pecanje i sa mrežama… Gimnazijalac u beloj kapi sa štitom držao je u rukama pušku. Oni su išli na selo da pecaju ribu, da love, da piju čaj na svežem vazduhu. Išli su na ona blažena mesta gde je u ona vremena trčao po poljima, šumama i obalama bos i preplanuo, ali hiljadu puta srećniji sin seoskog đakona, dečak Bugrov. O kako vraški navodi na greh ovaj maj! Kako su srećni oni koji mogu da skinu svoje teške vicmundire i sednu u kočiju pa da polete u polje gde pućpuriču prepelice i miriše mlado seno. Bugrovu se srce steže od prijatnog osećanja koje rashlađuje . .. Sto hiljada! Zajedno s kočijom, ispred njega proleteše svi njegovi najdraži snovi kojima je voleo da čašćava sebe u toku svog činovničkog životarenja, sedeći u gubernijskoj upravi u svom zlehudom kabinetu … Reka, duboka, puna ribe, prostrana bašta s uzanim alejama, malim vodoskocima, hladovinom, cvećem, senicima, raskošna vila s terasama i kulom s Eolovom harfom i srebrnim zvončićima (iz nemačkih romana je saznao za postojanje Eolove harfe). Nebo čisto, plavo, vazduh providan, čist, pun mirisa koji su ga podsećali na njegovo boso, gladno i bedno detinjstvo … U pet sati da ustaje, u devet da leže; danju da peca ribu, lovi, razgovara sa seljacima … Lepo!
— Ivane Petroviču! Ne mučite me! Hoćete li sto hiljada?
— Hm… Sto pedeset hiljada! — promrmlja Bugrov muklim glasom, glasom promuklog bika. Promrmljao je i sagnuo se, stideći se svojih reči i očekujući odgovor…
— Dobro — reče Groholjski. — Pristajem! Hvala, Ivane Petroviču… Odmah ću ja… Neću vas ostaviti da čekate…
Groholjski podskoči, stavi šešir i natraške istrča iz salona.
Bugrov se čvršće uhvati za zavese na prozoru. Bilo ga je sramota. U duši podlo, glupo, ali zato, kakve su lepe, blistave nade počele da se roje u njegovoj glavi, dok mu je tako kucalo u slepoočnicama! Bogat je!
Liza, koja ništa nije shvatala i bojala se da ne priđe njenom prozoru i da je ne odgurne, drhteći celim telom, iščezla je kroz poluotvorena vrata. Otišla je u dečju sobu, legla na dadiljin krevet i savila se u klupko. Tresla ju je groznica.
Bugrov je ostao sam. Bilo mu je zagušljivo pa je otvorio prozor. Kakav mu je divan vazduh dunuo u lice i vrat! Takav vazduh je lepo udisati zavaljen na jastuke u kočiji… Tamo, daleko van grada, u blizini sela i letnjikovaca, vazduh je još bolji. Bugrov se čak osmehnuo misleći o vazduhu u kome će se kupati kad izađe na terasu svoje vile i stane uživati u pogledu… Dugo je sanjario… I sunce je zašlo, a on je još stajao i maštao, trudeći se svim silama da iz glave izbaci Lizin lik, koji je u svim njegovim snovima neprekidno bio uz njega.
— Doneo sam, Ivane Petroviču! — prošapta nad njegovim uhom Groholjski kad je ušao. — Doneo sam… Uzmite…Evo ovde, u ovom svežnju je četrdeset hiljada. Pomoću ove priznanice potrudite se da dobijete prekosutra kod Valentinova dvadeset…Evo priznanica… Ček… Ostalih trideset ovih dana. Moj upravitelj će vam doneti.
Sav rumen, uzbuđen, drhteći celim telom Groholjski izruči pred Bugrova svežnjeve novca, vrednosnih hartija, paketa. Gomila beše velika, raznobojna, šarena. Nikad u životu Bugrov nije video takvu gomilu! On raširi svoje debele prste i, ne gledajući Groholjskog, poče da prevrće svežnjeve novčanica i čekova…
Groholjski je izručio sav novac i užurbano se ushodao po sobi, tražeći kupljenu i prodatu Dulčineju.
Kad je napunio džepove i novčanik, Bugrov spremi čekove u sto, ispi pola čašice votke i istrča na ulicu.
— Fijaker! — viknu on neprirodnim glasom.
Noću, u pola dvanaest, on se doveze do ulaza u hotel „Pariz”. Bučno se popeo stepenicama i zakucao na vrata sobe u kojoj je stanovao Groholjski. Uveli su ga unutra. Groholjski je pakovao svoje stvari u kofere. Liza je sedela za stolom i probavala narukvice. Oboje se uplašiše kad uđe Bugrov. Učinilo im se da je došao po Lizu i doneo da vrati novac koji se zaleteo da uzme a da nije promislio. Ali Bugrov nije došao po Lizu. Stideći se svojeg novog odela, osećajući se u njemu vrlo neugodno, on se poklonio i stao kraj vrata u lakejskoj pozi… Nova odeća je bila divna. Bugrova je u tome bilo teško prepoznati. Odelo novo novcato, kao saliveno, od francuskog žerseja, supermoderno, pokrivalo je njegovo veliko telo, koje dosad nije nosilo ništa osim običnog vicmundira. Na nogama su mu sijale visoke jahaće čizme sa sjajnim kopčama. On je stajao, stideo se svog novog izgleda i desnom rukom skrivao ukrase na lancu koje je pre jednog sata platno trista rubalja.
— Ja sam došao, evo zbog čega… — poče on. — Sporazum je bolji od novca. Mišutku neću dati…
— Kakvog Mišutku? — upita Groholjski.
— Sina.
Groholjski i Liza se zgledaše. Lizi se oči naduše, obrazi se zarumeneše i usne zadrhtaše…
— Dobro — reče ona.
Setila se tople Mišutkine postelje. Surovo bi bilo taj topli krevetac zameniti tvrdim divanom u hotelskoj sobi, pa je pristala.
— Ja ću se s njim viđati — reče.
Bugrov se pokloni, izađe i, sav sijajući, potrča niza stepenice, sekući vazduh skupocenim štapom.
— Kući — reče fijakeristu. — Sutra ujutro u pet krećem… Dođi! Ako budem spavao, probudićeš me. Idemo van grada.
Anton Pavlovič Čehov
Nastaviće se
