Najužasniji strah čovečanstva jeste otkriće da nismo pogrešno shvatili smisao, već da smisao ne postoji.
Apsurd počinje onog trenutka kada osvestimo besmislenost najbazičnijeg ljudskog ponašanja, u suštini rutinu koja prožima sam život. Glavno pitanje koje navire u ovom rutinskom življenju jeste zbog čega uopšte živeti, ako život nema smisla, i ako jedino što nepogrešivo možemo izustiti o istini je smrt. U fokusu neizbežnog faktora smrti, da li mislite da postoji i jedna jedina razlika među svima nama? Naša apsolutna istina tog trenutka je jedna prosta misao, umrećemo.
Posmatrajmo dva čoveka na ivici smrti. Jedan je proživeo život zavidno dobro, i ako je dobar život subjektivna pojava, ali recimo slobodno, dobro. Drugi je proživeo život izolovano loše, i subjektivno i objektivno. Koja je to onda ključna razlika na samrti među njima? Čoveku, kog smo okarakterisali kao čoveka koji je imao, uslovno rečeno, loš život, dovoljno je da tok misli u tom trenutku oblikuje tako da „zamisli“ da je imao dobar život. Ipak su to samo misli. Misli su ono što potencijalno može da ga razlikuje od čoveka koji je živeo dobar život. Prošlost ne postoji, iz tog razloga je teško definisati njihovu esncijalnu razliku, ako za advokata imamo nešto toliko promenljive prirode, kao što su misli. Jedina njihova apsolutna istina jeste sadašnjost. Trenutak smrti je njihova poslednja misao, njihova poslednja sadašnjost. Ako su oni u svojoj poslednjoj sadašnjosti jednaki, i ako kažemo da sve postoji isključivo samo u sadašnjosti, da li se oni onda uopšte i razlikuju? Da li je onda uopšte bitno da li ćemo činiti dobra dela ili zlodela, ako je najkraći evidentirani period, period postojanja na ovom svetu. Nakon tog perioda ipak nam sledi večnost ništavila.
U prizmi smrti, dobra dela i zlodela su jednaka, kao i osuđenici koji su ih vršili, rame uz rame čekaju istu presudu ovog ciklusa. Da li je onda i apsurdno ostaviti nešto iza sebe, pokušati da dobaciš do besmrtnosti, ako svi tvoji posmatrači zajedno sa tobom umiru pre ili kasnije? Pa šta ako će te pominjati neki drugi ljudi, u nekom drugom vremenu, i oni imaju rok trajanja. Zar i to onda nije krajnje apsurdan potez? Ko je bolji prototip apsurdnog čoveka od Mersoa, glavna figura Kamijevog najintrigantnijeg dela „Stranac“. Alber Kami u ovom delu predstavlja čoveka, Mersoa, za koga slobodno možemo reći da je potpuno osvestio apsurd ljudskih postupaka, emocije, religije, i jedino na šta se može osloniti u svetu, u kom je sve relativnog pojma, jesu čula i nagoni. Čula i nagoni ne zahtevaju objašnjenje, oni se upražnjavaju svesno ili nesvesno. Kami u stvaranju Mersoa kao lika iznosi jedan bitan aspekt tumačenja života. Posmatrajući svet Mersoovim očima, odbacujemo sve metafizičko, odnosno ono što je nedokazivo. Prihvatamo jedino ono čulno doživljeno kao jedinu dokazivu istinu. Merso je onaj trenutak u čoveku kada osvesti apsurd u svojoj punoj formi, i tada postaje večiti stranac u svetu u kom se slučajno našao. Da li ga je neko pitao da li želi da dođe na taj isti svet, i kada želi da ode sa njega? Bačeni u svet bez objašnjenja, bez pitanja, bez odgovora. Više kao da smo osuđeni, nego počastvovani da budemo ovde. Međutim, bitno je razumeti da apsurd nije ni u čoveku ni u svetu, već u čovekovom odnosu prema svetu. Besmisao se javlja kada čovek od sveta zatraži istinske odgovore.
Koliko god čovek molio na kolenima za odgovore, život ostaje nem po tom pitanju. Kami, a i ostali egzistencijalisti poput Sartra, Hajdegera, Sabata, Jaspersa i ostalih, eleminišu religiju kao opciju. Da li je vizija o smrti kao novom životu odgovor ili pak još veće uplitanje u apsurd? Ako svet posmatramo kao Geteov Faust, i kažemo da je život, ovaj jedini za koji znamo, privilegija, da li mu se religija onda podsmeva? Određene religije nas pozivaju da zajedno sa njima željno čekamo kraj ovog života. U jednu ruku možda ćemo biti privilegovani i zaslužiti večni život u raju, ili nam se za dlaku neće ipak posrećiti pa ćemo biti osuđeni na večni očaj. U oba slučaja osuđeni smo da živimo u strahu. Sa druge strane ako religija ipak propoveda da ovaj „užasan život“ živimo čekajući smrt, kako bi se konačno predali dugo očekivanom besmrtnom životu, i zavredeli najuzvišeniju lepotu, božanski život, zašto onda ne izvršimo suicid odmah? Zašto bismo se mučili u ovom „paklu“ i čekali da prođe? Egzistencija iznad esencije. Ne treba očajano tugovati nad ljudskim razumom koji ne može da izmoli univerzum za odgovore.
Razum, koji je svojstven čoveku kao biću, nije beskoristan ako shvatimo da ne možemo da damo odgovore na pitanja koja prevazilaze sam razum. Razum ima smisla u svojim granicama. Kada pređe svoje granice ostaje u bledoj senci besmisla. Ovu misao najbolje možemo razumeti ako posmatramo karakter Don Žuana, u okvirima Kamijevog „Mita o Sizifu“. U ovom delu imamo prikaz, naizgled, dva potpuno različita čoveka, Sizifa i Don Žuana. Don Žuan je čovek koji je u konstantoj potrazi za ljubavlju, besumučno gura kamen i kada misli da je pronašao ljubav kamen se skotrlja na dno. Brojimo pokušaje kotrljanja kamena u njegovim brojnim partnerkama. Jedna karakteristika koja ga krasi ga razdvaja od prividnog pesimizma. Don Žuan je primer razumnog čoveka čiji razlog uspeha je upravo taj da je on svestan svojih slabosti, ograničenja razuma. On u svom opsegu mogućnosti dominira i „majstor je svog zanata“. Za razliku od njega, Sizif, svakako domišljat, sposoban, intelektualno nadmoćan, igrajući se „Boga“ završava u prividno bezizlaznom paklu. Ovde dolazimo do trenutka pobune. Kami ipak nije pesimista, i ne ostavlja nas u međuprostoru apsurdnih misli, agonije i kompletnog ludila. Zaključak o apsurdu kao problemu jeste da čovek može biti srećan samo ako Sizifa posmatra srećnim. Sizif je čovek koji kontinuirano dobija smisao. Kami sa razlogom posebno pridaje pažnju trenutku kada se Sizif nalazi u podnožju padine.
Razuman čovek bi pomislio da je upravo to kulminacija Sizifovog očaja i njegove kazne, baš taj trenutak kada shvati mu je trud bio uzaludan jer mu se kamen skotrljao natrag, ali potpuno suprotno, to je trenutak u kom se rađa novi smisao. Eto ga paradoks cele situacije u kojoj se nađe čovek osvešćenog apsurda. Rutina koja je sama po sebi izazvala besmisao, u stvari je oličenje smisla. Ne sam koncept rutine, već jedan određeni trenutak njene obnove.
Sizif jeste apsurdan čovek koji kotrlja kamen iznova i iznova, ali je ujedno i srećan, pobunjeni čovek koji se suprotstavlja besmislu i čiji život i te kako ima smisao. Sartr još optimističnije od Kamija ne ostavlja prostora jednom smislu koji zaokružuje čitav život, već još intenzivnije ističe egzistenciju u prvi plan time što smisao beskonačno duplira. Ne ograničava ga, dozvoljava mu da menja i ime i prezime, i oblik i boju i zvučnost.
Zaključujemo da koliko god život bio apsurdan čovek i dalje želi da živi. Sizif će uvek više voleti svoju kaznu nego smrt.
Anđela Ilić
Ako dopustiš, dodala bih da Sizif nastavlja da gura kamen kao simbol pobune protiv bogova koji su ga osudili da živi nesrećnim (besmislenim) životom. On, taj Sizif, ne želi da dopusti bogovima da mu se rugaju i da ga ismevaju samo zato što mu je težak život koji su mu dodeli. On želi da postidi bogove! U tome je i njegov smisao i njegova veličina! Sizif se vazda pita:”Kada ste se vi bogovi pomučili? Sram vas bilo!”
Međutim, ipak postoji jedan trenutak kada je Sizif zaista srećan. A to je svakako trenutak kada se kamen survava u podnožje planine. To je trenutak kada on ima mogućnost da se odmori od svih teškoća, iako zna da silazi u podnožje.
Upravo je ovde smisao. U volji da nadmašiš sve teškoće. Samo takav život ima smisao!
Lep pozdrav za tebe.
Prethodnik svih egzistencijalista, Seren Kjerkegor, i te kako je imao šta da doda o vezi Boga i smisla ili apsurda. Njegov egzistencijalizam nalazi se u svakoj njegovoj rečenici, a najlepše je izražen u čuvenom naslovu njegovog najpoznatijeg dela “Strah i drhtanje”.
Ni Sabato nikako ne isključuje Boga eksplicitno. I za njega je religija jako važna.
Samo, ovde se pojavljuje pitanje pojma religije.
Ako je religija lična dužnost i lična ispravnost zbog obećanog boljeg poretka u nekim prostorima van čula, u transcedentnim oblastima koje su nesaznatljive, onda ona ne može biti rešenje za apsurd. Ali, religija nikada nije bila, niti jeste tako naivna. I kod hrišćanskih pisaca se sreću autori koji religiju shvataju daleko šire – recimo, Paskal bi itekako mogao da se smatra prethodnikom egzistencijalista, a njegova vera je ipak neupitna; Dostojevski u suštini obrađuje sve egzistencijalističke probleme i za svaki od njih nudi religiju kao rešenje. Svaki iskreni monoteista pronalazi sa lakoćom ogroman broj razloga protiv apsurda, a za smisao, držeći se religije. Svaki panteista je, u suštini, monoteista, i za njega važi isto.
Egzistencijalizam XX veka zaista kao religiju uzima njen veoma pojednostavljen oblik i zbog toga je isključuje iz rasprave.
A zapravo time sam postaje polje religijske rasprave, rešavajući novim rečnikom stara pitanja, darujući im nova, sveža osećanja i novi doživljaj sveta.