Jedna od najvažnijih i najvrednijih knjiga XX veka.
Dramatično putovanje Džejni Kroford, koju potraga za identitetom vodi stazama na kojima će spoznati ljubav, iskusiti životne radosti i tuge i spokojna se vratiti sebi kao davno napuštenom domu.
Kada je 1937. godine ovaj roman o ponositoj, nezavisnoj crnkinji objavljen, muškarci kritičari uglavnom su ga prikazali s omalovažavanjem. Kada je nakon skoro četiri decenije ponovo objavljen, roman Oči su im gledale u Boga ušao je u kanon afroameričke književnosti kao jedno od najbitnijih dela.
Svetloputa, dugokosa, sanjalica Džejni odrasta očekujući da će se prema njoj postupati bolje nego prema ostalima. Ali stvarnost je surova sve dok ne upozna Čajnog Kolačića. On je mlađi od nje, ali podjednako budi i njeno srce i duh i omogućava joj da uživa u životu a da ne bude ni tegleća radna snaga niti ukras nekog muškarca. Tako počinje njena životna priča koja nema srećan kraj, ali ipak čitaoca ispunjava neobičnim mirom i zadovoljstvom. Džejni je crnkinja koja ne mora da proživi život izgubljena u tugovanju, gorčini, strahu ili glupim romantičnim sanjarijama. Umesto toga je, prema sopstvenim rečima, ispunila ono što svako mora – da stane pred Boga i da sama nauči kako se živi.
„Roman pun duše, koji razume i ljubav i okrutnost, koji razdvaja uskogrude ljude od onih velikog srca, ne gubeći pritom sažaljenje prema onima zlosrećnima koji ne znaju valjano da žive.“
– Zejdi Smit
„Za mene ne postoji knjiga važnija od ove.“
– Alis Voker
1
Brodovi u daljini na palubi nose želju svakog muškarca.
Nekima će oni doploviti s plimom. Nekima će večno ploviti na obzorju, nikada izvan vidika, nikada ne pristajući, dok Stražar obeshrabren ne odvrati pogled, jer se Vreme na smrt izrugnulo njegovim snovima. Takav je život muškaraca.
Žene, međutim, zaboravljaju sve što neće da pamte i pamte sve što neće da zaborave. San je istina. Zatim postupaju i rade što rade u skladu s tim.
Tako je početak ovoga jedna žena, a ta žena se vratila pošto je sahranila pokojnika. Ne pokojnika koji je bolovao i sahnuo, s prijateljima uz uzglavlje i do nogu. Vratila se od pokojnika natopljenog i naduvenog; nenadana smrt ga je zadesila, oči ostale osuđivački širom otvorene.
Svi su je videli da dolazi, jer je bio suton. Sunce je već bilo zašlo, ali ostavilo je otiske po nebu. Bilo je to vreme za sedenje na tremovima uz ulicu. Bilo je to vreme da se sluša i da se priča. Ti što su sedeli celog su dana bili oruđa, bez jezika, bez ušiju, bez očiju. U njihovoj koži obitavale su mule i druga marva. Sad, međutim, kad su sunce i nadglednik otišli, u kožama ima moći i opet su ljudske. Postale su gospodari zvukova i nižih stvorenja. Prenosile su suštinu narodnosti od usta do usta. Sedele su donoseći osude. Videći tu ženu takvu kakva je bila, ti što su sedeli na tremu prisetili su se zavisti koju su pričuvali još iz nekih drugih vremena. Tako su preživali zabačene kutke pamćenja i gutali s uživanjem. Stvarali su od pitanja tvrdnje koje peku, a od smeha ubilačka oruđa. Bila je to masovna okrutnost. Raspoloženje je živnulo. Reči hode bez gospodara; hode sveukupno kao harmonija u pesmi.
„Ma kako se to ona vrće amo taka, u tom kombinezonu? Nije našla nikaku aljinu da obuče? – De joj je ona aljina od plavog satena u kojoj je ošla? – De su joj onolki novci što joj muž umro i ostavijo? – Šta ta stara žena od četres leta ide raspušteni kosa ko kakav mlad curetak? – De je ostavila ono mlado momče štono je ošla s njim? – Zar nije ošla da se uda? – De je on ostavijo nju? – Na šta je straćio sve njene novce? – Glavu dajem da je uteko s nekim curetkom kom dlačice još ni nisu nikle – a ona što se nije držala ravni sebi? –“
Kad je stigla do njih, ona se okrenu licem ka brbljivcima i progovori. Brže-bolje su joj nazvali bučno „dobar večer“, pa su je slušali žedno otvorenih usta i dobronadežnih ušiju. Obratila im se sasvim ljubazno, ali je ne zastajući produžila pravo ka svojoj kapiji. S trema su toliko zijali za njom da su zaboravili da pričaju.
Muškarci su primetili njenu čvrstu stražnjicu, kao da nosi grejpfrute u džepovima na kukovima; debeli konopac crne kose što je zanjihan padao do struka i rasplitao se na vetru u perjanicu; zatim ratoborne grudi što su se trudile da probiju košulju. Čuvali su u mislima ono što im je promaklo oku. Žene su osmotrile izbledelu košulju i blatnjav radni kombinezon i pohranile ih u pamćenju. Bilo je to oružje protiv njene snage, a ako se i ispostavi da nema značaja, i dalje ostaje nada da će jednog dana ona pasti na njihov nivo. Niko se, međutim, nije ni pomakao, niko progovorio, niko ni pomislio da proguta pljuvačku pre nego što se kapija zalupila za njom.
Perl Stoun je otvorila usta i nasmejala se iz petnih žila, jer nije znala šta bi drugo. Smejala se tako da je pala po gospođi Sampkins. Gospođa Sampkins je žestoko šmrknula i coknula sišući zube.
„Hmrf! Puštili ste da vas ona zabrinjava. Ne ko ja. Ja se u nju ne mislim zadubljivati. Ako nije pristojna kolko da stane s ljudima i ispriča kako se snalazila, nek ide s milim bogom!“
„Ne vredi na nju ni traćiti zbora“, razvukla je Lulu Mos govoreći kroz nos. „Drži se ona visoko, ali pala je nisko. Eto šta ja velim o matorim ženskima što trče za mladim momcima.“
Fibi Votson je pogurala svoju stolicu za ljuljanje malo napred pre nego što će progovoriti. „Niko ne zna ima li išta da se ispriča il nema. Evo mene, ja sam joj najbolja prijateljica, a ni ja ne znam.“
„Možbit mi i nismo tako upućeni ko ti što si, al svi znamo kako je odavle ošla, a sad smo je vidli i kako se vraća. Nema ti koristi da braniš matoru žensku ko što je Dženi Starks, Fibi, pa bila ti njoj prijateljica il ne bila.“
„Ako ćemo oko tog, i nije ona tako matora ko neke od vas što pričate.“
„Kolko ja znam, ona je davno preturila četrestu, Fibi.“
„Kolko bi spolja po njoj mogla reći, ne izgleda ko da je ni dana preko četres.“
„Prematora je za momče ko Čajni Kolačić.“
„Nije Čajni Kolačić momčić već poodavno. I sam je već tu oko trieste.“
„Šta bilo da bilo, baš je mogla stat da progovori koju s nama, a ne da se ponaša ko da smo joj nešto uradile“, prigovorila je Perl Stoun. „Ona je ta što je radila šta ne treba.“
„Oćeš da kažeš da si ljuta što nije stala da nam ispriča sve što se ne tiče nikog nego nje. Svejedno, šta to znate da je ona ikad uradila tolko loše ko što vi pravite od tog? Najgrđe da ja znam to je što je smanjila sebi koju godinu i nikom od tog nije bilo nikake štete. Umoriste me načisto. Pomislijo bi čovek po vašoj priči da svet u ovom mestu ništa drugo ne radi u krevetu no slavi Gospoda. Izvinte me sad, idem da joj odnesem nešto da večera.“ Fibi je žustro ustala.
„Ne brigaj ti za nas“, osmehnula se Lulu, „samo ti idi, možemo da ti pripazimo na kuću dok se ne vratiš. Ja sam večeru zgotovila. Bolje ti idi da vidiš kako je njoj. Moš onda i nama da rekneš.“
„Gospode“, složila se Perl Stoun, „ja sam ispekla ono malo mesa i leba još otkad, nema rašta ni da se priča. Mogu da izbivam od kuće kolko mi se oće. Moj muž ne pravi galamu.“
„Ama, Fibi, ako si ti gotova da pođeš, mogla bi ja da te ispratim“, prijavila se gospođa Sampkins. „Zgušnjava se ova predvečer, smrknuće se skroz. Da te ne uvati kaki bauk.“
„Jok, fala ti. Niš me neće uvatit za ovi nekolko koraka. Odo ja. Moj muž ionako kaže da mene ne bi nikaki bauk što stoji na povišoj nozi. Ako Džejni ima šta da vi rekne, čućete šta budne.“
Fibi je otišla žurnim korakom, noseći jednu pokrivenu činiju. Dok je odlazila s trema, neizgovorena pitanja zasipala su je po leđima. One su se nadale da su odgovori okrutni i čudni. Kad je stigla do Džejnine kuće, Fibi Votson nije ušla na prednju kapiju, pa puteljkom između palmi na prednja vrata. Obišla je oko ugla ograde pa ušla na kapijicu samo za bliske, unevši zdelu mulatskog pirinča. Džejni je sigurno na toj strani.
Našla ju je gde sedi na stepenicama zadnjeg trema, a sve su petrolejke bile napunjene i cilindri su im bili očišćeni.
„Zdravo, Džejni, kako se držiš?“
„Ma dosta dobro, evo gledam da malko raskiselim umor i prljavštinu s ovi moji odaljki.“ Malčice se nasmejala.
„Aha, vidim. Curo, lepo mi izgledaš, jašta. Ko da si svoja šćer.“ Obe su se nasmejale. „Čak i u tom kombinezonu, ženska si od glave do pete.“
„Ma ne trtljaj, ma ne trtljaj! Misliš, biće, da sam ti šta donela. Nisam niš donela, samo sebe.“
„Eto to je i više nego dosta. Tvoje drugarice ništa bolje od tog neće ni iskati.“
„Primiću tu lasku od tebe, Fibi, jer znam da je od srca.“
Džejni pruži ruku. „Gospode blagi, Fibi! Oćeš li mi više dati to malo što si donela da prezalogajim? Niš vasceli dan na želudac nisam metula sem ruke.“ Obe su se smejale neusiljeno.
„Davaj to vamo i sedaj.“
„Znala sam da’š bit gladna. Nije doba da se po mraku traže drva za šporet. Mulatski pirinač mi i nije nešto ispo ovaj put. Nema dosta slanine, ali neće dat umret od gladi, računam.“
„Reću ti odma“, rekla je Džejni otkrivajući posudu.
„Curo, bogovski je! Opaka si kad se razmaneš po kujni.“
„Oj, ma i nije to da se baš čestito nasitiš, ali sutra posigurno pravim nešto valjano, jer si ti došla.“
Džejni je jela svojski i ćutala. Oblak od raznobojne prašine koji je sunce podiglo na nebu slegao se sa sporom postepenošću.
„Evo, Fibi, drž svoj matori tanjir. Nemam pod nebom nikake koristi od prazna tanjira. Rana mi je doduše još kako zgodno došla.“
Fibi se nasmejala sirovoj šali svoje drugarice. „Blesava si ko što si vazda i bila.“
„Dodaj mi taj ubrus s te stolice do tebe, srce, da otrem noge.“ Uzela je ubrus i silovito trljala. Spolja, s velike ulice, do nje dopre smeh.
„Vidim da Svemoguća Usta još sede de su i sedela. Sve se mislim da tamo sad sa mnom ispiraju usta.“
„Odistinski. Znaš kad prođeš kraj neki ljudi, a ne pričaš s njima kako se njima dopada, prekopaće ti čitav život da nađu šta si zgrešila. Znadu o tebi više neg ti sama. Zavidljivo srce – varljivo uvo. ’Čuli su’ o tebi ono što se nadaju da je bivalo.“
„Misli li Bog o njima isto kolko i ja, oni su ti isto što i lopta zaturena u visokoj travuljini.“
„Čujem šta pričaju jer se skupljaju na mom tremu, pošto je okrenut velikoj ulici. Mom se mužu ponekad tolko zgade da i’ sve najuri kući.“
„Ima Sem i pravo. Samo ti abaju sedeće stolice.“
„Jašta, Sem kaže da većina nji u crkvu ide zato da ustanu na sudnji dan. Na taj će se dan sve tajne saznati, a oni oće da budnu tamo i sve čuju.“
„Sem je ludak! Moraš da mu crkavaš od smeha.“
„Aha. Kaže naumijo je da i on budne tamo da sazna ko mu je ukro lulu od kukuruznog klipa.“
„Ama, Fibi, prestaje li ikad taj tvoj Sem! Luckasto!“
„Tim crnčugama je listom milo da guraju nos u tvoja posla tolko da će potrčati da čimpre stignu na sud Božji samo da saznaju o tebi ono što već nisu. Idi brže-bolje da im ispričaš kako ste se Čajni Kolačić i ti uzeli, i je li ti on odno sve pare i uteko s nekom mladom ženskom, i de je on sad i de su sve tvoje aljine pa si morala da se vrneš u tom kombinezonu.“
„Ne mislim ja njima ništa da kazujem, Fibi. Nije mi do tog da se time gnjavim. Moš ti da im ispričaš šta tebi reknem, ako ti se oće. Isto ti je to ko da im sama kazivam, jerbo moja drugarica mojim jezikom kaziva.“
„Ako je tebi taka želja, ispričaću im šta ti meni budneš rekla.“
„Prvo i prvo, ljudi vole da traće i prekoviše vremena blebećući o onome o čeme niš ne znaju. Sa’će da mi tu prekopavaju po tom što sam volela Čajnog Kolačića i da gledaju šta je tu bilo da valja, a šta da ne valja! Nemaju oni pojma je li život svinjac ili šećerlema ni jel ljubav isto što i jorgan!“
„Ne mare oni čijim imenom ispiraju usta ni zbog čega, samo da imaju o nečeme da laparaju, posebice ako mogu kakogod da izvrnu na zlo.“
„Ako im je do tog da vide i da znaju, što me ne pitaju oči u oči? Mogla bi da zasednem i štošta da im opričam. Bila sam u poslanstvu u velikoj skupštini života. Jašta! Velika loža, veliko okupljalište živih, tamo sam ti ja bila ovo godinu i po što me niste viđali.“
Sedele su jedna uz drugu u svežoj mladoj pomrčini, Fibi željna da joj Džejni bude posrednik i da kroz nju oseća i čini, ali nerada da pokaže taj žar da ne bi bio protumačen kao pusta radoznalost, Džejni puna najstarije ljudske žudnje – za samorazotkrivanjem. Fibi je dugo držala jezik za zubima, ali nije mogla da umiri noge da se ne premeštaju. Tako je na kraju Džejni progovorila.
„Nemaju rašta da brigaju zarad mene i mog kombinezona, jerbo još imam devesto dolara u banci. Čajni Kolačić me je navadijo da ga nosim, ko i on. Nije Čajni Kolačić spisko moje novce nit me je ostavijo zarad neke mlade cure. Pružijo mi je svu utehu na ovome svetu, i sam bi im isto reko da je ovden. Da nije pokojni.“
Fibi je zapanjeno razrogačila oči. „Čajni Kolačić pokojni?“
„Jeste, Fibi, Čajni Kolačić je pokojni. To je jedini razlog što me gledaš opet ovden – ničeg više nema da me raduje tamo. Onamo u Everglejdsu, na onome blatu.“
„Teško ti ja kopčam tako kako pričaš, ali i inače ja ponekad teže kopčam.“
„Nije ko što možbit misliš. Nema vajde da ti išta pričam ako ti ne izbistrim da razumeš. Dok ne vidiš bundu, misliš da je krzno jedno te isto i na kuni i na rakunu. Paz vamo, Fibi, čeka li te Sem na večeru?“
„Večera mu je spremljena, pa ako nema pameti da večera, niko mu nije kriv.“
„Možemo onda da posedimo i porazgovorimo. Pootvarala sam svu kuću da ovaj vetrić malo propiri kroz nju. Fibi, ja od tebe nemam bliže drugarice dvaes leta, uzdam se u tvoje pametno mišljenje. Tako ti i zborim, imajući to na umu.“
S vremenom sve stari, te je mlada umilna tama postala nešto čudovišno i drevno dok je Džejni govorila.
Zora Nil Herston
Prikaz romana
Na početku je bila Alis Voker. Godina je 1973, leto, i Vokerova ima trideset i jednu godinu. Uputila se u Fort Pirs, u Floridi, ne bi li posetila Vrt nebeskog počinka, zapušteno crnačko groblje. Ovo je groblje otvoreno, uz dosta nevolja, na predlog Zore Nil Herston i trebalo je da služi za sahranjivanje „slavnih crnaca“. Herstonova je inicijativu pokrenula u momentu kada Alis Voker ima tek godinu dana, 1945. Vokerova je, tvrdi Valeri Bojd, „gazeći kroz travu do pojasa naišla na utonuli četvorougao zemlje za koji je zaključila da je grob Zore Nil Herston“. Niko, dakle, Vokerovoj nije eksplicitno i pouzdano rekao da to jeste grob za kojim je tragala, već je ona to zaključila. To što svi danas uzimaju kao neopozivu činjenicu zapravo je rezultat pokreta i rada volje jedne crnačke autorke u potrazi za svojom prethodnicom, a u cilju njene reafirmacije i neke vrste novog kanonizovanja.
Bojdova dalje kaže kako Alis Voker nije imala dovoljno novca da na mestu koje je odabrala podigne spomenik kakav je želela, već se opredelila za „jednostavan, sivi kameni beleg, na kom je ispisala prikladan epitaf: Zora Nil Herston: Genije Juga“.
Godina je 1973. i Zora Nil Herston, nekada velika zvezda svog vremena, kao da je trajno zaboravljena.
Dve godine kasnije, Alis Voker piše nezaboravni esej „U potrazi za Zorom Nil Herston“.
Najnovija pretraga relevantnih bibliotečkih kataloga pokazuje da je do dana današnjeg objavljeno 438 izdanja kapitalnog romana Zore Nil Herston „Oči su im gledale u Boga“ (1937).
Godine 1982. Alis Voker objavljuje svoj kapitalni roman „Boja purpura“ koji je nagrađen Pulicerovom nagradom za književnost. Stiven Spilberg 1985. snima istoimeni film koji postaje holivudski blokbaster.
Postoje mišljenja po kojima je tridesetogodišnji nestanak Zore Nil Herston i njenih dela izazvan skoro pa radikalnim republikanskim stavovima autorke, te otvorenom averzijom prema svakoj levoj ideji.
Godine 1948. Zora Nil Herston je lažno optužena za zlostavljanje desetogodišnjeg dečaka, te je na osnovu takve optužbe uhapšena, pa oslobođena marta 1949.
Alis Voker je u više navrata obeležena kao autorka čiji su stavovi izrazito antisemitski.
Zora Nil Herston je umrla u nepojmljivom siromaštvu i skoro pa plebiscitarnom zaboravu.
Ovo je težak svet i ovo je teška priča.
Kaže Džejni Kroford, protagonistkinja, svom drugom mužu, Džodiju Starksu, gradonačelniku Itonvila, prve crnačke naseobine na teritoriji Sjedinjenih Država: „Ne, nisam više mlada cura, alʼ nisam još ni starica. Sudim da izgledam kako i priliči mojim godinama, alʼ sam svejedno žena od glave do pete i svesna sam tog.“
Nije slučajno Alis Voker rešila da pronađe grob Zore Nil Herston. I nije grob ono što je Vokerovu prvenstveno interesovalo, već uspostavljanje figure Herstonove na čelo povorke afroameričkih spisateljica dvadesetog veka. Ako je nekog tražila, Vokerova je tražila „ženu od glave do pete“, kakva je i sama bila. I da je rekla kako ide da pronađe Džejni Kroford, ne bi mnogo pogrešila niti bi ikoga slagala. Najviše bi bila u pravu da je objasnila kako je krenula da pronađe sebe. I kako je uspela.
Nekakva zamišljena, slabašna interpretacija, ali instruktivna, mogla bi da vidi roman „Oči su im gledale u Boga“ kao knjigu poraza. Njegova okvirna priča u svom središtu ima ženu koja više nikoga nema. Tri braka neuspela iz različitih razloga, povratak u Itonvil, mesto neuspeha, da se dalje trpi malograđanska osuda onih od kojih bi isprva trebalo da stigne nedvosmislena podrška. Bez dece, porodice, u celini narušenog, provincijalno viđenog „ugleda“. U takvoj interpretaciji Džejni Kroford bi bila žena koja je sagnula glavu. Odustala. Predala se. To je slabašna interpretacija, ponavljam, i iza nje stoji temeljno nerazumevanje istinski ženskog kapaciteta ove knjige. Jer, Džejni Kroford je morala da ostane sama da bi trijumfovala. I tako je to bilo.
Kao Alis Voker, i Džejni Kroford je bez majke, ne simboličke, već biološke. Njena majka je Nana, njena baka. Nana je žrtva silovanja belog robovlasnika. Ona se kao takva podrazumeva, priroda rasnih stvari je takva. Kao plod silovanja rađa se Lifi, Džejnina majka, ni crnkinja, ni belkinja. Lifi, Džejnina majka, takođe je žrtva silovanja. Počinilac je njen nastavnik, belac. Onaj koji bi trebalo da je izvede na put. Na tom putu Lifi bi trebalo da ostane objekat, Nana, ništa više od toga, mnogo manje od ljudskog bića. Da nastavi kukavnu istoriju rase. Onda Lifi počinje da izbija iz kuće, da se opija, i konačno nestaje. Kao delimična naslednica Kedi Kompson. I otad Džejni Kroford više nikada neće imati majku koja nije Nana.
Nana, majka, pokušaće da stane na put seksualnom sazrevanju svoje unuke-ćerke, iz dvojako instruiranog straha: onog majčinskog, da će usled ovog procesa nanovo ostati bez potomstva, i drugog, znatno drastičnijeg, koji se javlja kao uspomena na istorijsku paradigmu rase stvorene da trpi i da nikada ne dobaci do vlastite ljudskosti. Zato što je svet takav i ni zbog čeg drugog. Zbog dogme o nesposobnosti rase, posebno crnih žena, da izmene bilo šta u osi nasleđenog zbivanja.
Stoga dolazi do transpozicije Kroford–Kiliks. Suprug, pronađen od strane Nane-majke, izabran mimo procvetale mlade, dolazi kao izvesnost. Stabilnost. Kiliks bi trebalo da poubija blesave iluzije kakve su ljubav, strast, sreća. Bila jednom knjižica Vukomana Radosavljevića „Car Agam u cirkusu“, u njoj reč „magarac“ često biva zamenjena i glasi „tovar“. Čitao sam Logana Kiliksa kao onog za kog je Džejni Kiliks ništa osim „tovara“. Pripadnik njene rase neće dozvoliti Džejni Kroford/Kiliks da se subjektivizuje, postoje pitanja koja nadilaze rasni predikat, teza o Džejni kao trećem licu u ovim delovima teksta je krajnje tačna i opravdana. Da bi dospela bliže sebi, Džejni Kiliks mora urgentno da istupi iz Kiliks-stanja, da postane, makar na tren, Lifi koja beži, neznano kud, ali daleko od sebe kao „tovara“ i daleko od apriornih zadatosti koje vrlo verovatno ne razume i ne razlaže racionalno, već instinktivno, čak afektivno.
Ali, prvo će morati da umre Nana, kao majka-baka, spona, kamen o vratu. Neposredno nakon što od gospođe Kiliks ponovo čuje priču o ljubavi kao mogućem smislu, kao traženju. Da bi Džejni Kroford mogla da živi, Nana, njena majka, njena predistorija, moraće da umre. I gospođa Kiliks će morati da umre i to će biti učinjeno naprečac, bez obzira na zakonske procedure. Biće kao što je radila Lifi, majka koje nikada nije bilo.
Doći će Starks, graditelj Itonvila, politički demijurg, i Starks će izbrisati Kiliksa i prevesti Džejni u Itonvil, obećanu zemlju, čiji će upravo on postati patrijarh. Nimalo slučajno ne obazirući se na zakon, jer Džodi Starks nije eksponent magareće etike samozatirućeg besmisla kom se odaje čitava rasa, već utemeljitelj njene nove politike do koje se došlo usled oslobođenosti. Džodi Starks je Mojsije koji je osetio kako mu pripada vlast nad narodom, samim tim i vlast nad ženom. Neuporedivo prosvećeniji od Kiliksa, Starks je inkarnacija iste logike rodnog zanemarivanja, i on smatra da bi žena u njemu morala da vidi donosioca njene slobode u količinama koje je on odredio i na način za koji se on opredelio i koji on vidi kao nužnost. Džodi Starks je novo potiskivanje, nova suspenzija ženskosti Džejni Kroford/Starks koja i dalje ostaje objekat, mimo svih političkih manira koji od njenog drugog supruga čine modernog političkog lidera, gradonačelnika Itonvila. Isti ti maniri neće ukinuti bračno nasilje i Starks do svog kraja neće razumeti ko je njegova žena i šta ona želi, samo zato što joj to pitanje nikada nije postavio, ne smatrajući ga relevantnim u bilo kom smislu. Starksov paradoks umnogome podseća na onaj koji prati velikog teoretičara reforme Tolstoja dok ljevinovski kosi sa seljacima i preganja se s crkvenim vlastima, ne oslobađajući vlastitu suprugu obaveze neprestanog prepisivanja njegovih tekstova, obavljajući njegovo i nikada ne stižući do sebe same.
I dok se gospođi Kiliks nalaže da radi, gospođa Starks bi, pre svega, trebalo da izgleda i da tako isijava moć svog uspešnog supruga. Kao ukras na moćnoj, bogatoj, političkoj jelci. I tako prođe dvadeset godina, podigne se Itonvil, Starks, takođe psihofizički bračni nasilnik, umre. I ostane iza njega bogata udovica.
I udovica Starks, nedugo po smrti drugog muža, upozna Verdžibla Vudsa. A Vuds je vagabund, nećemo reći bitanga i hohštapler, ali sada je na njoj da vrši socijalne procene, što onda ne želi da uradi. Jer, Vuds ima i drugo ime, on je Čajni Kolačić, i on je mlađi, i on nije ni Kiliks ni Starks. Čajni Kolačić je muzika, ono na šta Džejni Kroford Kiliks Starks nikada nije naišla, on je svoja gitara, i on ume da se ophodi prema ženama, njega žene kao takve neuporedivo više interesuju od Kiliksa koji je mukotrpni rad rase i Starksa koji je njen politički početak. Kao cvrčak iz basne, to bi bio Vuds Kolačić, nehajan i neobavezan, i prvi put nakon poljupca koji je udelila dečačiću Džoniju Tejloru, Džejni Kroford Kiliks Starks oseća da bi mogla da postane žena ukoliko bi postala Vuds, gospođa Kolačić. I ona kaže: „Čajni Kolačić voli kad sam u plavom, pa plavo i nosim“, „Rešili smo da se uzmemo“, „Svejedno je meni draže da sam s Čajnim Kolačićem“, „Čajni Kolačić nije Džodi Starks“ i, najvažnije:
„Nije ovo poslovna ponuda ni trka za imetkom i počasnim zvanjima. Ovo je ljubavna igra. Živela sam po babinom, sad mislim da živim po svom.“
Oslobođenje od ropstva, emancipacija, to je to. Ona počinje odmah po sahrani Džoa Starksa, i pre nje:
„Poslala je svoje lice na Džoovu sahranu, a ona je otišla, razigrana, preko sveta.“
I:
„Pre nego što je legla da spava te noći, spalila je sve marame za kosu do poslednje, a sutradan ujutru je poslovala po kući s kosom spletenom u debelu pletenicu koja joj je padala uveliko ispod struka.“
Sloboda.
I kad se pokaže da njena oslobođenost daleko prevazilazi oslobođenost Čajnog Kolačića Vudsa, zato što je on muškarac, i pored sve svoje antistarksovske i antikiliksovske aure, kad se pokaže da je Vuds samo delimični oslobođenik kadar da bude nasilan onako kako su to bila prethodna dvojica, mada u drastično manjem stepenu, biće kasno za novo porobljavanje. Džejni Kroford, jer sada je to zaista ona i nijedna druga, žena koja je spalila svoje marame i pustila kosu, preživeće nalet uragana, zato što je, kao oslobođena žena, neuništiva i nesavladiva, a njen suprug, Verdžibl Vuds neće. Više muškarac od bilo kog muškarca, Vuds će učiniti sve da sačuva svoju ženu u životu izlažući se ujedu besnog psa, a taj besni pas je isplivao iz drevne močvare njegovog roda, i taj pas, i želja da sačuva ženu od sigurne smrti ukloniće njega s lica zemlje. Ali će, kao u svakoj velikoj paraboli, Džejni biti ta koja povlači obarač, kako bi se spasla Vudsovog mahnitog napada. I Džejni će uzeti pušku (Aerosmith, Tyler/Hamilton, 1989) i Džejni će ubiti Čajnog Kolačića Vudsa. Čoveka kog je volela. Čoveka koji joj je sačuvao život. Jer, on mora da umre kako bi ona živela. Slobodna žena Kroford.
U finalu romana nalazi se mogući ključ za razumevanje trodecenijskog izgnanstva Zore Nil Herston iz kanona crnačke književnosti. Džejni Kroford biće oslobođena od bele porote, na inicijativu belih žena. Da su se crnci pitali, ona ne bi preživela. I tu je Herstonova pogrešila – udarila je na svoju rasu u nameri da je trgne, pomeri, revolucioniše, da joj ukaže na puteve stvarnog oslobođenja. Zora Nil Herston nije želela da tavori, da bude tugaljivo i samosažaljivo inferiorna. To ju je mnogo koštalo, na ovom svetu. Ali koga briga za ovaj svet. Na ovom svetu ima dobrih knjiga, pored toliko toga lošeg. Ovo je baš dobra, važna knjiga, prava majstorija. I vredi joj se radovati, konačno prevedenoj.
Autor: Srđan Srdić
Izvor: Polja
https://laguna.rs/n5455_knjiga_oci_su_im_gledale_u_boga_laguna.html
