Roman o počecima ljudske rase
U samo praskozorje ljudske civilizacije, u ono daleko doba kada je čovek tek počinjao da stiče svest o svetu koji ga okružuje, i najdostojnijem mestu koje će jednom zauzeti u njemu, sudbina je pojedinca znatno češće bila gorka no slavna; ali to ipak pojedince, najlepše izdanke mlade rase budućih gospodara Zemlje, nije obeshrabrivalo da se otisnu u Nepoznato, Preteće, Divlje.
Aun je dični potomak Naohov, junačkog vođe Horde što je, jednom davno, stekao besmrtnost vrativši svom plemenu izgubljenu vatru, bez koje bi svi bili osuđeni na neumitnu propast; sada i on, poput svog slavnog prethodnika, želi da ostvari podvig ravan njegovom, i da za svoje saplemenike nađe pitomije zemlje u kojima bi mogli spokojnije i srećnije živeti. Zajedno sa svojim nerazdvojnim drugom, Zurom, poslednjim preživelim od rase Ljudi-bez-Ramena, Aun kreće na dalek i opasan put.
Prešavši preko visokih planina, suočivši se sa brojnim opasnostima, sklopivši savez sa Džinovskim lavom — beše to podvig ravan podvigu Naohovom, prvog čoveka što je sklopio savez s mamutima — Aun i Zur najzad nađoše obećanu zemlju. Ali njihov trijumf beše pomračen gorčinom, jer ih je vlastito pleme odbacilo; beše to prvi put u istoriji — a priča će se još mnogo puta ponoviti u budućnosti — da plata velikim dobrotvorima ljudske zajednice budu prezir i progonstvo.
POLAZAK U NEPOZNATU ZEMLjU
Aun, Oroksov sin, voleo je podzemni svet. Tu je lovio slepe ribe ili modre rakove, zajedno sa Zurom, sinom Zemlje, poslednjim Čovekom-bez-Ramena koji je izmakao pokolju što su ga Crveni Patuljci izvršili nad njegovom rasom.
Aun i Zur danima su išli pored pećinskih reka. Često obala nije bila šira od nekog puteljka; ponekad su morali puzati po prolazima od porfira, gnajsa, ili bazalta. Zur je palio buktinje od terebenta; crvenkasta svetlost odbijala se od kvarcnih svodova i od nepresušnih talasa. Tada su se saginjali da vide kako plivaju blede životinje, koje tvrdoglavo traže prolaz ili nastavljaju put do stene iz koje je izbijala reka. Tu su dugo ostajali. Želeli su da pređu i tu tajanstvenu prepreku koja je zadržavala Ulhamre već šest proleća i pet leta.
Aun, potomak Naoha, sina Leopardova, prema običaju je pripadao bratu svoje majke, ali je više voleo Naoha. Imao je njegov telesni sklop, neumorne grudi i nagone. Kosa mu je padala u čvrstim viticama, kao griva u ždrebaca; oči su mu imale boju ilovače. Bio je opasan zbog svoje snage, ali je i više nego Naoh poklanjao život pobeđenima, kada bi se prostrli po zemlji; zato je njegova hrabrost izazivala kod Ulhamra u isto vreme i prezir i divljenje. Lovio je sam sa Zurom koji je zbog svoje slabosti bio od neznatne koristi, iako je bio vešt u pronalaženju kremena za vatru i u spravljanju neke zapaljive smese od srčike drveta. Zur je bio vitak kao leopard. Ramena su mu padala tako naglo, da je izgledalo kao da mu ruke izbijaju upravo iz trupa. Takvi su bili Vasi, Ljudi-bez-Ramena, od postanka pa sve dok ih nisu uništili Crveni Patuljci. Njegov razum bio je sporiji ali pronicljiviji od razuma Ulhamra. Taj razum imao je da izumre sa njim i da se opet pojavi u drugim ljudima, tek posle više hiljada godina.
Podzemni svet Zur je voleo više nego Aun. Njegovi preci, i preci njegovih predaka, živeli su u krajevima bogatim vodama, koje su delimično ponirale pod brdima ili se gubile u planini, Jednog davnog jutra, našli su se na obali reke. Gledali su kako se penje sjajno sunčevo žarište i kako svetlost postaje žućkasta. Zur je umeo da uživa u posmatranju talasa koji teku, a Aun je nesvesno osećao to zadovoljstvo. Uputili su se u predeo pećina. Planina je bila pred njima, visoka i nepristupačna; njen vrh sačinjavao je neku dugačku zidinu. Na severu i na jugu planina se produžavala do u beskraj i uzdizala se kao neprohodna masa. Aun i Zur želeli su da je pređu; svi Ulhamri su to priželjkivali.
Dolazili su sa severozapada; putovali su već petnaest godina u pravcu istoka i juga. U početku, nepogode ih behu oterale, zatim, videći da zemlja postaje sve dostojnija želje i bogatija plenom, behu se navikli na to putovanje bez kraja.
I, već su gubili strpljenje pred planinom.
Aun i Zur odmorili su se pored trstika, pod crnim topolama. Tri ogromna i dobroćudna mamuta prođoše drugom obalom. Ugledali su nekoliko sajgi kako beže, jedan nosorog išao je tamo-amo oko jednog rta. Mračne snage uzbuđivale su Naohova sina; njegova duša, željna putovanja više nego duša rode, težila je da savlada prostor. A kad se podigao, pošao je uz vodu, dok se nije ukazao prirodan otvor iz koga je izbijala reka. Slepi miševi prhnuše u mraku, i trenutno pijanstvo obuze mladoga čoveka. On reče Zuru:
— Ima još zemalja iza planine!
Zur odgovori:
— Reka dolazi iz Sunčevih Zemalja.
Njegovo sanjivo oko, koje je ličilo na oko gmizavca, uperi se u svetle oči Aunove. Zur je dao oblik želji Ulhamra. Žrtva razuma punog snova Ljudi-bez-Ramena, zbog koga je propala ta rasa, on je znao da male i velike reke imaju svoj početak.
Plavičasta senka postade crna. Zur zapali jednu od grana koje beše doneo. Mogli su se kretati i bez svetlosti, tako su dobro poznavali kraj. Dugo su išli, prošli kroz tesnace, uputili se preko proloma, i predveče legli, pošto su ispekli rakove.
Jedan potres, koji je, činjaše se, dolazio od potresa same zemlje, probudi ih. Čuli su kako se kotrljaju stene, zatim sve opet ućuta. Tek probuđena, njihova uznemirenost se ugasi, i oni ponovo zaspaše. Ali kad su nanovo krenuli, našli su put zaprečen naslagama nepoznatih stena. Tada se Zur priseti:
— Zemlja se tresla! utvrdi on.
Aun nije shvatio, i nije se ni trudio da shvati. Njegova misao bila je živa, smela i kratka; prikivala se za neposredne teškoće i za pokrete živih bića. U njemu je raslo nestrpljenje koje ga je gonilo da juri, tako da su pre svršetka drugog dana stigli do zidine kod koje se svršavao podzemni svet.
Da bi bolje video, Zur zapali novu buktinju od terebenta: svetlost, dižući se duž gnajsa, mešala je život plamena sa tajanstvenim životom minerala.
Drugovi kliknuše: široka pukotina bila je načinjena u zidu.
— To je zemlja! viknu Zur.
Aun pođe napred i nagnu se kroz otvor. Bio je širi od čoveka. Iako je poznavao zamke skoro napuklih stena, njegovo nestrpljenje ponelo ga je ka pukotini. Kretanje je bilo teško, trebalo je jednako puzati ili prelaziti preko stena. Zur je išao za sinom Oroksovim; njime je ovladala neka
potajna nežnost zbog koje je delio opasnosti sa svojim drugom i koja je pretvarala njegovu mudrost u smelost. Prolaz je postao tako tesan da su se morali nasatice povlačiti. Činilo se da težak vazduh izbija iz stene. Zatim je jedno oštro ispupčenje još više stesnilo prolaz. Kako se nisu mogli sagnuti, izgledalo je da im poduhvat neće uspeti.
Potežući svoju sekiru od nefrita, Aun udari besno, kao što bi udario neprijatelja; ispupčenje se zaljulja. Oba ratnika shvatiše da bi se izbočina mogla odvojiti od stene. Zur uglavi svoju buktinju u jednu pukotinu i navali zajedno sa Aunom. Ispupčenje se još više zatrese; tada obojica grunuše svom snagom. Gnajs puče, kamenje se stade kotrljati; začu se potmuli udar: prolaz je bio slobodan.
Uskoro se proširio; sad su se mogli kretati bez muke; vazduh je postajao čistiji, i oni se nađoše u jednoj pećini. Ushićen, Aun stade da trči, dok ga pomrčina nije zaustavila, jer Zur sa buktinjom beše zaostao. Ali zadržavanje je bilo kratko. Nestrpljenje Ulhamra osvajalo je i Čoveka-bez-Ramena, te obojica ubrzaše korak.
Uskoro se ukaza jutarnja svetlost. Postajala je sve jasnija; na izlazu iz pećine pojavi se klanac izdubljen između dva granitna zida.
Visoko gore video se delić neba boje safira.
— Aun i Zur su prešli planinu! povika veselo sin Oroksov.
On uspravi svoj visoki stas; neki nejasni i duboki ponos podrhtavao je u njegovom telu; njegov skitački nagon davao mu je nesavladivu snagu. Prikrivenije i više sanjalačko, Zurovo uzbuđenje izostajalo je za uzbuđenjem njegovog druga.
Međutim, ovaj uzani klanac, zabačen u dnu planine, još je isuviše ličio na zemlju pećina. Aun je hteo da vidi slobodnu zemlju, te se nije odmarao. Činilo se da je klanac bez kraja. Kad su izišli iz klanca bližio se zalazak dana, ali njihov san je bio ostvaren.
Pred njima se pružao dugi pašnjak koji je izgledao kao da uzlazi u nebo; desno i levo uzdizala se planina, divovski svet stena, tišine i bure, koji se, mislio bi čovek, nikad ne menja, ali koji kapljica vode dubi, odnosi i neumorno rastvara.
Aun i Zur slušali su lupanje svojih grudi. Beskonačni život bio je tu, odakle je izvirala sva plodnost zemlje; sudbina ljudi zavisila je od crnih bazaltnih padina, od granitnih oštrih vrhova, od porfirnih naslaga, od klanaca u kojima huči potok i od blagih dolina u kojima izvor pevuši nežnim glasom; zavisio je od mnoštva borova i od silnog broja bukvi, od ispaša, rasutih po dragama; od glečera izdubljenih među vrhovima, od peskovitih morena.
Sunce se spuštalo nad predelom stenovitih kula, oštrih vrhova i kupola; divlje ovce tajanstveno su se pojavljivale na ivici provalije; jedan stari medved na steni od gnajsa tražio je samoću, dok je beloglavi kraguj polako kružio pod oblakom oivičenim ćilibarom.
Nova zemlja zvala je sebi pustolovnu dušu Aunovu i sanjalački duh poslednjeg Čoveka-bez Ramena.
Žozef-Anri Roni Stariji
