Iz dana u dan dobijamo vesti o „žrtvama rada“. Iz dana u dan radnici i radnice se sakate i ubijaju po rudnicima, fabrikama, radionicama, građevinama. Lome se kosti i lije se krv neizvesnih (nepoznatih) predstavnika najamnog rada. A na njihovo mesto dolaze novi proleteri, njih očekuje možebiti sutra ili prekosutra ta ista sudbina.
Iz statističkih podataka može se videti kako kolosalni i brzo svake godine raste savremena radnička armija i u isto vreme kako ona liferuje sve veći i veći broj invalida, osakaćenih i bolesnih radnika. Štaviše, i buržoaski pisci i socijalni političari konstatuju ovo zlo jasno i očigledno, ma kako skromno da se računa, i oni moraju priznati da se radničke povrede u industrijskim zemljama celog sveta izražavaju grandioznim ciframa, a naime: “svake godine broj povređenih iznosi najmanje 35 000 i 3 milijarde dinara materijalnih gubitaka”.
Eto tako krvožedna smrt tamani raničke mase ne samo za vreme rata već i u mirno vreme! Pa šta je s tim? Rezerve besposlenih radnika pred vratima fabrika i radionica uvek su tako velike, a međutim predupređivajuća sredstva za slučaj nesrećenog slučaja su tako skupa i nerentabilna! Sit i ciničan buržoa i ne čita one novinarske vesti gde se piše kako je radnik pao, kako je izmrcvaren mašinom, kako se udavio… I potrebno je da se desi neki kolosalni nesrećni slučaj, da poginu desetine hiljada, pa dase o tome govori i piše detaljnije.
Kada je pre dve godine potonuo okeanski parobrod Titanik – koliko je bilo larme i uzbune tada u celoj štampi! Nekoliko meseci svetska štampa posvećivala je čitave kilometarske stupce ovome događaju. A kada je pre kratkog vremena pretrpeo katastrofu parobrod Volturno, gde su također potonule stotine, da li se i tada mnogo i dugo govorilo i pisalo o tome? Ali na Titaniku putovala je elita, cvet aristrokratije, putovali su amerikanski milijarderi. A na Volturnu – putovali su mizerni i bedni emigranti – kojekakvi Belorusi, Poljaci, Jevreji, Dalmatinci, za koje je svejdno gde će poginuti i naći svoju smrt – ili u morskim talasima, ili na dnu rudnika ili u kakvom industrijskom preduzeću.
Kako je u celom kapitalističkom svetu tako je i ovde u Srbiji. Ako li je koji od militarista, birokrata ili kapitalista poginuo slučajno na bojnom polju, tada patriotski drekavci zvone i dižu larmu po celoj štampi.
„U januaru ove god. poginula su tri radnika u rudniku g. Nikole Pašića i Ko. u blizini Knjaževca“. Jedan među njima bio je dečko od 15 godina – Dobrosav Stojanović iz Knjaževca. I dok je njegov otac u toku 11 meseci bio u ratu, dotle je njegov sin u rudniku naših patriota našao svoju grobnicu. Pa da li je šta god naša buržoaska štampa pisala o svim žrtvama? Ne ona je svesno prećutala sve ove „žrtve rada“. Pa da li je kakva istraga povedena po ovoj stvari i da li je kompanija g. Pašić štogod obezbedila, naknadila porodici ovih nesrećnih radnika, kojima je buržoazija udesila jednu sudbinu da pre vremena žrtvuje svoj život na slavu eksploatatorskog kapitala? Razume se, ništa! Današnja vlast g. Pašića nema kad da izvodi Zakon o radnjama i da ostvaruje radničko osiguranje, ona je suviše zauzeta novim pumpanjem narodnih masa, novim državnim zajmovima.
Filip Filipović, Radničke novine, 24. oktobar 1913.
