I anđelu Sardske crkve napiši: tako govori onaj što
ima sedam Duhova Božijih i sedam zvijezda:
znam tvoja dijela, da imaš ime da si živ, a mrtav si.
Jn. 3,1
Svaki govor o kraju mora početi od početka sveta. Šta je bilo na početku. Stvaranje ili Big Beng? Razum se svim silama opire mogućnosti da je svet stvoren iz ničega; u nemoći beskonačnog usitnjavanja celine on nije u stanju da smisli ništa efektnije od eksplozije. Ali destrukcija, izvesno, ne može biti nikakav početak, a eksplozija primordijalne mase je destrukcija, kao i svaka eksplozija. Tajanstvo Stvaranja razotkriva metafizičku neutemeljenost razuma; prva karika lanca uzrok-posledica-uzrok nedostaje, ratio se mora prihvatiti nečega i ma koliko vrdao, poslednje za šta prianja jeste neka posledica sa uzrokom koji joj je transcendentan. Pred pitanjem: zašto uopšte išta postoji, razum se ukazuje kao basnoslovna fantazma koja istina, priviđa smisao unutar nje same, ali kojoj je sopstveni smisao nepoznat. Tako u osnovi mehanicistički shvaćenog sveta stoji NIŠTA, NE-ZNANJE, a nematerija.
Takvo stanovište ne potiče toliko od razuma koliko od straha. Razum samo racionalizuje nerazumljivo i nepojmljivo: ako je svet stvoren iz ničega, onda je srž sveta to NIŠTA, onda je sam koren naših bića NIŠTA. Strah od ništavila pokazuje da nam je ništavilo u iskustvu; želja za besmrtnošću, pak, da nam je u prirodi i besmrtnost, jer ono što nije ne doseže do iskustva. Fenomen čoveka (to priznaje i razum) sinteza je naizgled nespojivih protivurečnosti. I tu se nameće pitanje Boga. Samo ako ima Boga – svet ima smisla. To što postojanje sveta ima smisla za pojedinačnog mene, jer sam u njemu i želim da ostanem u njemu, ne znači baš ništa. Kaže se da je na početku bila Reč. Stvarajući svet Tvorac ima neki cilj; pojedinačno JA mora saznati tajnu tog cilja da bi postalo svrhovito. U suprotnom, sve je prepušteno slučajnosti koja je samo eufemizam za proces obezličavanja do ništavnosti.
Razum je Boga proglasio besmislicom nastalom iz straha pred neistraženom prirodom; on nije u stanju da savlada očiglednost i opipljivost, on je zapanjen procesima koji se odvijaju u prirodi, ali ga samo postojanje prirode ne ispunjava divljenjem i željom da pogleda iza. Ali priroda je, može se reći, konačno istražena, a strah ne samo da nije uklonjen nego je uvećan do očajanja jer više nema objekta u spoljašnjosti. Sada je to strah u zgusnutom, čistom obliku, strah bez opravdanja i smisla,
Nauka, vrhunac razuma, agitujući protiv natprirodnog ne pruža nijedan dokaz contra. Ona, koja toliko insistira na dokazima traži od nas veru.
Odbojnost prema ideji Boga samo je na prvi pogled nerazumljiva, iza odbojnosti je takođe strah; psihološka je činjenica da su odbojnost i strah povezani. Jer, priznati postojanje Sveznajućeg znači odreći se svake iluzije o sopstvenoj svemoći i sveznanju, a to znači – odreći se sebe, svog utvarnog
JA, svesti se na neku frankenštajnovsku kreaturu skrpljenu od blata, senki i nedostupne iskre božanske svetlosti.
Ta je analogija nefunkcionalna: tehnologija stvara iz nužde, nasuprot Duhu koji stvara iz slobode. Daleka senka takvog stvaranja je umetnost čiji su plodovi različiti od stvoritelja, a ipak u sebi sadrži njegov neizbrisiv pečat.
Zver iz Jovanovog Otkrivenja pojavljuje se u istoriji kao tehnologija.
Istorija i nije ništa drugo do poprište na kome je mračna sila, neprestano usavršavajući sredstva pokušavala da zagospodari svetom. Knez tame, izgubivši bitku u onostranosti, pokušava da zavlada svetom; on hoće da ga preobrazi, da od njega načini raj bez Boga. Nasuprot Bogu on – dozvolimo jednu jeres – čoveku ne želi a priori zlo, on hoće ljubav čoveka. No, to dobro kojim konkuriše božanskom dobru, on ostvaruje nasiljem, oduzimanjem slobode, pa odatle u svim pojavama koje sputavanje slobode i nanošenje nepravde pravdaju nekim budućim dobrom nije teško prepoznati oholog.
Da bi se svet preobrazio u lažni raj, nužna je tehnologija. Istinski raj ne poznaje tehnologiju, jer ne poznaje potrebu. Stanje pre Pada, vele mistici, stanje je neposrednosti, zaokruženosti, punoćom koja se neprestano upotpunjuje, jer je napredak u Duhu beskonačan. Zmija dolazi da kuša: „Nećete vi umrijeti”, kaže, „nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite sa njega (drveta poznanja dobra i zla) otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro, što li zlo.” Od tada naovamo,
Sotonini emisari se neprestano pojavljuju kao prosvetitelji, demistifikatori, zatočnici velikih ideja i humanisti.
Sada se postavlja pitanje: zašto Bog, svemoguć i svevideći, nije sprečio Zmiju? Ne bi se reklo da je u pitanju povređen ponos. Eventualna intervencija Boga bila bi nasilje nad slobodom ličnih bića. Temelj svakog dobra, ma koliko zdanje poprimalo obličje zla, mora biti sloboda, uključujući i naopaku slobodu da se čini zlo. Zloupotrebivši slobodu Adam, osim smrti, ostavlja potomstvu u nasleđe i razum; rascepljeni um, rascep u jedinstvu koji u celovitost dobra, života, radosti, tajanstveno uvodi zlo, patnju, smrt. „Za postojanje zla”, piše G. FIorenski, „nema nikakve metafizičke neophodnosti.” Pa ipak, zlo postoji, ono je realno isto koliko i dobro i, što je veoma važno, isto toliko duboko i mistično, jer ono je samo solipsizovano dobro, dobro koje slobodnom voljom ne želi da to bude, pa tako na neki način čini metafizičko samoubistvo, jer je svetlosti dobrote jedina alternativa tama ništavila.
Ali Pad nije bio pad u tehnološko bezumlje. Ono je isključivo ljudska tvorevina. Za razvoj tehnologije bila je potrebna istorija – vremenski tok ispunjen taštim događajima. Opsednutost spoljašnjim, materijalnim, otuđila je čoveka od duhovnosti. Budući da je izgubljena orijentacija u apsolutnom, iskonska priroda čoveka je prekrivena zaboravom. Ali zaboravljeno ne znači uništeno. Ubrzo nakon pada ljudi prilježu da izgrade Vavilonsku kulu; želja za povratkom u visine ne može da se potisne, ali lestvice se postavljaju na pogrešno mesto – u istoriju, dakle u prostor i vreme. Apokalipsa počinje na Sinaju kada Mojsije prima zapovesti iza kojih slede zakoni. Na početku je bila sloboda, zakoni dolaze potom i to ne zato da bi se njima vladalo – to je psihologija podnarednika – već da bi opomenuli, podsetili, jer je u to vreme sva nada sveta, umesto u večnost, bila perverzno projektovana u iluziju budućnosti.
Napredak tehnologije, ukoliko se taj maligni proces sme nazvati napretkom, usko je povezan sa produbljivanjem otuđenosti. Tehnologija cveta tamo gde cveta potreba, a potreba tamo gde nema celine, gde se oseća nedostatak, praznina. Što mi je više stvari iz spoljašnjosti potrebno da bih „normalno” živeo, to sam manje ličnost, a sve više deo bezličnog i mrtvog.
Mora se priznati: tehnologija nema nikakav cilj. Ni njen pokretač nema cilja budući da je pomamljen gordošću, opijen sumanutom željom da dokaže da može sve što i Bog. Nekom cilju može voditi samo linearni tok, a tehnologija je sistem zatvoren u sebe; njeno jedino moguće ishodište je samouništenje. Solipsizam njenog tvorca odražava se i na tvorevini. Odatle je prirodno da su u istoriji „ciljevi” tehnologije bezumni, srednjovekovni projekat – mašina za pretvaranje ljudi u životinje, svojom naivnom zloćom izaziva podsmeh, ali se ne treba zavaravati: projekat nije ostvaren samo iz dva razloga: 1. zato što nije komercijalan; 2. zato što velikom tehnologu tako nešto nije u interesu; njemu nisu potrebne životinje, već ljudi-roboti. U osnovi tehnologije je časovnik. Časovnik uvodi vreme u očiglednost; vreme više ne prolazi, ne teče prema nekom uviru, već se ponavlja zatvoreno u krug. Besmisleno okretanje kazaljki uljuljkuje u iluziju da se sve ponavlja i odatle vodi u smrtonosno mirenje sa determinizmom istorije i biografije. Vreme više nema kuda; iznedreno iz bića ono čini da ni biće ne nalazi izlaz iz prostorno-vremenske ljušture. U irealnom prostoru takvog vremena tehnološki pakao, neprestano zabašurivan hilijastičkim sanjarijama, raspolaže neograničenim mogućnostima manipulacije. Ideal poslednjeg vremena postao je zadovoljenje potreba – a potreba je evoluirala do rafinirane perverzije – pa se tako jedna nužnost najvišeg stepena naopako ukazuje kao uspeh. Tu se previđa jedna činjenica: što je nečemu manje potrebno, što manje zavisi, utoliko je slobodnije. Tako se za Boga kaže da u njemu nema nikakve nužnosti.
Da bi zadovoljio narastajuće potrebe čovek je morao da uloži ogroman rad, a svaki rad koji nije striktno kreativan, u kome onaj koji radi ne proizvodi sve u svim fazama, najobičnija je kretenizacija, pa se stoga ne treba čuditi što su najmonstruoznije tiranije ovoga sveta toliko insistirale na krilatici: RAD, RED I MIR. Ako se okanemo demagoških velova, RAD znači KRETENIZACIJA, RED – POKORNOST, MIR – UMRTVLJAVANJE. Tiranija sata, umrtvljenog vremena, ubija svaku volju za kreativnim životom, pri čemu se pod životom ne podrazumeva životarenje, ogledanje u predmetima, samopotvrđivanje u zadovoljstvima. Kruženje kazaljki stvara iluziju večnosti. No vreme je nešto različito od svog tehničkog surogata i ono nezadrživo teče svom cilju: sopstvenom ukidanju, suočavanju sa večnošću. Zver/tehnologija, kao da je na vrhuncu svoje moći: da bi sama sebe dokazala (drugog razloga osim oholosti nema) poslala je svoje zatočenike i na mesec i svet, utonuo u imbecilnost, ne primećuje sav jad i besmisao čovekovog prisustva u nepreglednoj pustoši. Ludilo gordosti šalje čoveka u kosmos i čovek priviđa da je svemoćan, ali tek istrgnut iz prirodne sredine on postaje istinski rob tehnologije, bukvalno okovan hermetičkom ljušturom skafandera i kapsule od kojih mu zavisi i ono najosnovnije: disanje.
A da bi svet ostao u stanju kretenizovanosti, brine se tehnologija svesti. Novine, radio, TV, sve to zasipa pojedinca tolikom masom informacija da on gubi svaku selektivnost i postaje automat koji prihvata sve. Lični sud je, ma koliko se do njega držalo, krajnja retkost jer, može se reći, u tehnološkom društvu niko nema nikakvog iskustva budući da je sve isposredovano. Pojedinac je samo psihofiziološki medijum u kome odzvanjaju poruke ideoloških centara moći. Između prirode i čoveka, kao njenog integralnog dela, isprečila se tehnološka mašinerija audiovizuelnih avetinja, pa tako stvarnost komunikacije gubi spontanost i biva prepuštena mašti izmanipulisanih urednika i režisera. A sve je počelo onoga dana kada je neko prevrnuo alef (∆ ) na rogove, bet (დ) na stranu i prepoznatljivost glave bika i krova kuće obezličio u rimsku kapitalu, u A i B koji se beslovesno speluju: Aaaaa, Beeeee, započevši time nezaustavivi proces obezličenja i postavljanja stvari na glavu. Stoga se ne kaže uzalud – slovo ubija; slova ovozemaljskih zakona bledi su i daleki odrazi Zakona „zapisanih crnom vatrom na beloj vatri” kojima je ispisana Knjiga života.
Put do njenog sadržaja, do „živih reči” ipak nije nepovratno izgubljen, jer ta knjiga počinje tamo gde završavaju ovozemaljske knjige. Opipljive knjige su granica preko koje se može premetnuti samo umom, nadiđenim razumom koji podmuklo sugeriše da iza knjiga ne postoji više ništa. U svetlu takvog rezonovanja Jovanovo Otkrovenje se priviđa kao zbirka šarmantnih halucinacija. Biblija, pak, ima iza sebe autoritet ostvarenih proročanstava, a postojanje sveta ne opravdava ništa. Ipak, i takav kakav je, neutemeljen i neopravdan, svet je poprište nerazmrsivih tajni koje mogu i moraju biti razrešene, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog dijalektike: teza, antiteza, sinteza. Više je nego očigledno da je svet sukobljavanje i da je takav od svog nastanka; tu su dakle teza i antiteza kojima nedostaje sinteza: ukidanje protivurečnosti, sukoba, i stapanje u kvalitativno novu tvorevinu. Pošto smo se dotakli Jovanovog Otkrivenja, moramo se obratiti njegovom duhovnom izvorištu – hrišćanstvu. Sve monoteističke religije očekuju Eshaton, ali hrišćanstvo, za razliku od judaizma (koji ga zamišlja kao ovozemaljsko carstvo) i islama (koji ga vidi kao beskonačnost naslade), akcenat stavlja na kvalitativni skok sveta i bića u jednu novu realnost bez senki i primraka kojima je ova realnost unakažena.
Mistično telo Crkve, koja je nešto različito od institucije crkve, jeste uz budizam jedini konsekventni humanizam, jer je sabor svih: mrtvih, živih i onih koji će živeti. Smrt je tako transcendirana i svedena na privremenost, na prolaznost u kojoj se i javlja. Prošlost nije ništavilo, ali mi ne znamo šta je, niti možemo suditi o tome. Hemera kriseos – to je punina vremena; summa svih događaja ukazaće se vis a vis večnosti, pa se zato kaže da će to biti sud. Za zle ima nade, za očajne takođe, ali nema nade za osrednje, za one koji nisu ni vreli ni hladni, za one koji ne žele nadu zaslepljeni lažnim čudesima tehnologije koja, svima naočigled, proždire samu sebe i svoju decu. Zlo je, da ponovimo, mistično isto koliko i dobro, ali ono nema ishodišta. Biti zao ne znači ne biti u Knjizi; nije li jedan od lopova spasen?
Ali biti u opseni, voleti nužnost, biti zaljubljen u tvar kojoj je tehnologija utisnula lažni sjaj, znači svojom voljom hteti smrt. Najstrašnija mržnja može biti oproštena, ali ljubav prema smrti ne. Ta se slabost volje svetu priviđa kao privrženost životu i slabima voljom ta se laž priviđa kao istina života. No, onaj što ima sedam Dugova i sedam zvezda svakom ponaosob od prevarenih poručuje: Znam tvoja dijela, da imaš ime da si živ, a mrtav si.
Svetislav Basara
1 U-dah, vas-duh, sve – duh
2 Egzistencijalna nelagodnost u najširem smislu.
3 Ništavilo se pojavljuje u stvarnosti samo kao privid. Drugim rečima: postoji sve što postoji i neka stvar se može odrediti kao „ono što ne postoji” samo ako nije identična samoj sebi. Ako se A prikazuje kao B, ono više nije A, ali ni B.
