Bezlična karta

| April 18, 2014 | 0 Comments

bezlicna karta

Te i ta­kve kar­te ne­će bi­ti stvar bli­ske i da­lje bu­duć­no­sti. One su, iz­gle­da, po­sta­le či­nje­ni­ca da­na­šnjeg vre­me­na. I ni­je to baš od ju­če. Obez­li­če­nje je ma­lig­ni pro­ces ko­ji tra­je, tra­je i ra­za­ra lič­nu i ko­lek­tiv­nu etič­nost. Mi­slim mo­ral, ako tu be­smi­sli­cu još uvi­jek ne­ko po­mi­nje.
Obez­li­če­nje ima ve­ze sa mno­gim bo­le­sti­ma na­šeg svi­je­ta i vi­je­ka, a pro­iz­vo­di se u po­go­ni­ma bru­ke i u bir­ti­ja­ma ap­sur­da ko­ji pre­va­zi­la­zi i Be­ke­ta i Har­msa. Or­vel je odav­no pre­va­zi­đen, nje­go­va ne­ga­tiv­na uto­pi­ja odav­no je ka­pi­tu­li­ra­la pred po­zi­tiv­nom i re­al­nom, ni­kad ne­po­ko­re­nom, sa­mo­svoj­nom i vi­te­škom itd. Cr­nom Go­ri­com.
Da­kle, od sa­da će se, na­mje­ra je na­pred­nih sna­ga, iz­da­va­ti bez­lič­na do­ku­men­ta. Ho­ću da ka­žem, za pra­sta­ra lič­na do­ku­men­ta ste pla­ća­li, a za bez­lič­na do­bi­ja­te la­ku lo­vu! Ma­lo li je u ovoj bes­pa­ri­ci i mon­te­ne­gro ki­la­vi­ci! Ko ne­će bez­lič­na do­ku­men­ta ne­ka i da­lje pla­ća ona lič­na, ne­ka gu­ra ka­men­či­nu bez­na­đa od šal­te­ra do šal­te­ra kao i sva­ki na­zad­ni Si­zif ili ma­ga­rac, a to mu do­đe ne­ka­ko na isto.
Po­stu­pak za do­bi­ja­nje bez­lič­ne kar­te i dru­gih bez­lič­nih do­ku­me­na­ta je ve­o­ma jed­no­sta­van, kao što je i sva­ka na­ka­ra­da i kur­var­luk u su­šti­ni jed­no­stav­na stvar. Elem, pro­da­te za la­ku lo­vu lič­na do­ku­men­ta i za­u­vi­jek do­bi­je­te bez­lič­ne pa­pi­re i pri­de du­bo­ku za­hval­nost bez­lič­nih or­ga­na vla­sti. Oso­bi­to jed­nog bez­lič­nog or­ga­na. Da­kle, tre­ba­lo bi raz­mi­sli­ti, od vi­ška gla­vur­da ne bo­li, bo­li od manj­ka, ne pa­me­ti, ne­go pa­ru­lji­na.
Pa­za­ri­šte je opet otvo­re­no i ra­di­će sve do PG iz­bo­ra, pa i ka­sni­je. I ne znam za­što se iz­vje­sni gra­đa­ni ču­de kad je pa­za­ri­šte šlja­ka­lo pred sve iz­bo­re u no­vi­joj isto­ri­ji na­še no­ve pra­sta­re dr­ža­vi­ce. Sve ne­ki mo­ral­ni či­stun­ci, a oki­ce im se ca­kle i uše­sa se mr­da­ju na mi­lo­zvuk šu­ški… Da­će, da­će, ne­go šta će, de­ve­de­set eura, ba­ti­ce, ni­je ma­la pa­ra u ovim ma­lim vre­me­ni­ma. Uvi­jek su da­va­li i za ma­nje pa­re, pa što ne bi da­li po sku­pljoj ta­ri­fi. Do­bi­ju bez­lič­nu kar­ti­cu i svi­ma do­bro! De­ve­de­set u dže­pić, u gr­kljan­čić u sto­ma­čić. Pla­ti se ne­ki za­o­sta­li ra­čun­čić, obr­ne se ko­nač­no tu­ra u bir­ti­ji, pre­pu­sti se slat­ko­ći ovo­ga je­di­no­ga pro­kle­to­ga ži­vo­ta. I ne­ma zvo­ca­nja, ma­kar za je­dan dan, a sa­vjest odav­no ne zvo­ca, sa­tr­li su je svim po­mi­ja­ma i po­li­ći­ma ko­je su sa­ti­ra­li za­hva­lju­ju­ći aga­ma, be­go­vi­ma i osta­lim ha­rač­li­ja­ma i ja­ni­ča­ri­ma…
Kao što su ne­ka­da gor­do­ljub­ni Čer­no­gor­ci do­no­si­li pred Go­spo­da­ra iz­vje­sne gla­ve sa kr­va­vim per­či­ni­ma i nji­ma se ki­ti­li i di­či­li, ta­ko da­nas mi­lo­ljub­ni i za ka­stig sprem­ni mon­te­ni­ger­si pred go­spo­dar­či­će kao rat­ni pli­jen i oso­bi­to du­hov­no na­sla­žde­ni­je iz­ru­ču­ju pu­ne bi­sa­ge lič­nih ka­ra­ta i osta­lih jad­nih i opo­ga­nje­nih do­ku­me­na­ta sa fot­kom, naš na­rod bi re­kao – sa sli­kom. Eto na­še sli­ke i na­še pri­li­ke. Ko­tr­lja­ju se na­sli­ka­ne gla­vi­ce uz gro­hot i apla­uz sla­do­stra­snih da­hi­ja.
Ka­kvo vri­je­me, ta­kav pli­jen. Ka­kav go­spo­dar, još go­ri po­da­ni­ci. Ka­kva lič­na, ta­kva i bez­lič­na. Ko pro­da­je pro­dao se, a ko ku­pu­je, odav­no se pro­dao, ali za ve­će pa­re. Ka­ko bi naš div­ni i mu­dro­gla­go­lji­vi na­rod re­kao – ko umi­je nje­mu dvi­je. Ili ka­ko bi mu­dri i ne baš div­ni Sar­tr re­kao: Po­sto­je dvi­je vr­ste pa­sti­ra: oni ko­ji se in­te­re­su­ju za vu­nu i oni ko­ji se in­te­re­su­ju za ov­či­je me­so, ali ni­ko­ga ne in­te­re­su­ju ov­ce…
Ili to ni­je bio Sar­tr. No, je­su vu­na, me­so i ov­ce. A Sar­tr, bio ili ne bio, ni­je ni va­žno. Ukla­pa se u Sar­tro­vu Muč­ni­nu sve ovo oko nas. Na pu­ško­met i mno­go da­lje.
Ša­lu na stra­nu, le­vor za po­jas – muč­na su obez­li­če­na vre­me­na. Po­go­to­vu na na­šem tur­bo­ba­nal­nom pri­mje­ru. Ov­dje se i zlo i do­bro pro­ja­vlju­ju u pot­pu­no ba­na­li­zo­va­nim ob­li­ci­ma. Me­ta­fi­zi­ka sve­de­na na ni­vo kr­to­le. Da­kle, uko­li­ko tra­ži­mo do­kaz obez­li­če­nja u fe­no­me­no­lo­škom smi­slu, su­o­ča­va­mo se sa si­li­nom do­ka­za u bu­zdo­van­skom smi­slu. Obez­li­če­nje za­pra­vo zna­či – ku­po­vi­na lič­no­sti. Ni­šta su­ro­vi­je i ni­šta ja­sni­je od to­ga. Ču­do je ova na­ša ze­mlji­ca ču­da. Uko­li­ko bi se jed­nom na tru­lom za­pa­du opet do­ka­za­lo da je ze­mlja rav­na plo­ča, na­me­će se stra­o­ba­lan za­klju­čak da bi ivi­ca bi­la ne­gdje u na­šim go­ro­lo­mi­ja­ma. Ov­dje bi se, naj­pri­je, pa­lo sa ze­mlje kao što se i ina­če pa­da na ze­mlju ot­ka­da zna­mo za se­be. U zlo se, kao što re­če je­dan ko­ji je imao šta da ka­že, po­vje­ru­je od­mah, a u do­bro tek na­knad­no. Iz­gle­da da smo se na­vi­kli na zlo i u to­me je po­seb­nost na­še­ga zla. I ka­da ne­ka­da bu­de do­bro ne­ki će iz­ni­je­ti lič­ne kar­te na pa­za­ri­šte. Jer do­bro ni­je za nas. Ta­ko mi li­či, po­go­to­vu kad po­gle­dam u na­še va­ra­li­šte.
Čo­vek se ne­će obez­li­či­ti, ne­go pre, po­sta­ti još lič­ni­ji. Ne­što slič­no bi se mo­glo re­ći za na­ro­de, za et­nič­ke po­seb­no­sti. Lič­nost i na­rod su bo­gat­stvo i ener­gi­ja čo­ve­čan­stva…
Za­pi­sa utam­ni­če­ni Đi­las ne­ke dav­ne su­žanj­ske je­se­ni u ne­kom dav­nom je­se­njem ka­za­ma­tu. Cr­ni Mi­lo­va­ne, je­su li te za­to utam­ni­či­li?! Mi­slim zbog lič­no­sti i lič­ne kar­te…
Ču­vaj­te, lič­ne kar­te, bra­ćo i se­stre, kao oči u gla­vi i ne daj­te ih za ze­malj­ska bla­ga. Ako po­nu­de sto eura, raz­mi­sli­te ma­lo… Okru­glo je okru­glo, ali obraz je obraz.

Tags: , , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Bezlična karta

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0