Da – da, potrebno je čudo. Svejedno kakvo čudo [Tema: Harms]

| April 11, 2015 | 0 Comments

harms 3

JUTRO

Da, danas sam sanjao psa.

Lizao je kamen, a zatim je pojurio prema reci i počeo da gleda u vodu.

Da li je tamo nešto video?

Zašto gleda u vodu?

Zapalio sam cigaretu. Ostale su mi još samo dve.

Popušiću ih, a više ih nema.

I novaca nemam.

Gde ću danas da ručam?

Ujutru mogu da popijem čaj: imam još šećera i zemičku. Ali cigareta više neće biti. I nemam gde da ručam.

Treba brže ustajati. Već je dva i trideset.

Zapalio sam drugu cigaretu i počeo da razmišljam, kako danas da ručam.

Foma u sedam sati ruča u Domu Štampe. Ako u Domu Štampe stignem tačno u sedam, susrešću tamo Fomu i reći ću mu: “Čuj, Foma Antoniču, želeo bih da me danas častiš ručkom. Trebao sam, po svoj prilici, da danas dobijem novac, ali ga u štedionici nema”. Moguće je pozajmiti deseticu od profesora. Ali profesor će, verovatno, reći:

“Zaboga, ja sam vam dužan, a vi pozajmljujete. Ali momentalno nemam deseticu. Mogu vam dati samo tri rublje”. Ili ne, profesor će reći: “Momentalno nemam ni kopejke”. Ili ne, profesor neće reći tako, već ovako: “Evo vam rublja, i više vam ništa neću dati. Idite i kupite sebi šibice”.

Popušio sam dokraja cigaretu i počeo da se oblačim.

Telefonirao je Volođa. Tatjana Aleksandrovna za mene reče, da ne može da shvati, šta je u meni od Boga, a šta od budale.

Obukao sam čizme. Na desnoj se odvaljuje đon.

Danas je nedelja.

Idem Litejnom pored knjižara. Juče sam molio za čudo. Da-da, eto, kad bi se sad desilo čudo.

Počinje da pada susnežica. Zaustavljam se kod knjižare i gledam u izlog. Čitam deset naslova knjiga i odmah ih zaboravljam.

Zavlačim ruku radi cigareta u džep, ali se prisećam da ih više nemam.

Pravim nadmeno lice i brzo idem Nevskim, neko vreme lupkajući palicom.

Zgrada na uglu Nevskog obojena je odvratnom žutom bojom. Prinuđen sam da skrenem na put. Guraju me prolaznici. Svi oni nedavno dođoše sa sela i još ne znaju da koračaju ulicama. Veoma je teško razlikovati njihova prljava odela i lica.

Tapkaju na sve strane, reže i guraju se.

Nehotice gurnuvši jedan drugog, ne govore “oprostite”, nego jedan drugoga psuju.

Na Nevskom je strašna gungula na pločnicima. Na putu je prilično mirno. S vremena na vreme prolaze kamioni i blatnjavi putnički automobili.

Tramvaji se prepuni kreću. Ljudi vise na stepenicama. U tramvaju je svagda grdnja. Svi jedan drugome govore “ti”. Kad se otvaraju vrata, tad iz vagona na platformu duva topao, smrdljivi vazduh. Ljudi skaču i iskaču iz tramvaja u kretanju. Ali to još ne znaju da čine, i skaču naopako. Često se neko survava i s drekom i psovkom leti pod tramvajske točkove. Milicioneri zvižde u pištaljke, zaustavljaju vagone i globe one koji su skočili u kretanju. Ali čim tramvaj krene, trče novi ljudi i skaču u kretanju, hvatajući se levom rukom za šipke.

Danas sam se probudio u dva sata popodne. Ležao sam u krevetu do tri, bez snage da ustanem.

Razmišljao sam o svome snu: zašto je pas gledao u reku, i šta je tamo video. Ubeđivao sam samog sebe da je to veoma važno – promisliti san do kraja. Ali nisam se mogao setiti, šta sam dalje sanjao i počeo sam da razmišljam o nečem drugom.

Juče uveče sam sedeo za stolom i mnogo pušio. Preda mnom je bio papir da bih nešto napisao. Ali nisam znao, šta bih trebao da napišem. Čak nisam znao, da li su to trebali biti pesme, ili priča, ili rasprava. Ništa nisam napisao i legao sam da spavam. Ali nisam dugo spavao. Želeo sam da saznam, šta sam trebao da napišem. Prebrojao sam u sebi sve vidove leksičke veštine, ali nisam saznao svoj vid. To je možda jedna reč, ili, možda sam trebao da napišem čitavu knjigu. Molio sam Boga za čudo, da bih shvatio, šta sam trebao da napišem.

Ali, javila mi se želja da pušim. Preostale su mi samo četiri cigarete. Bilo bi dobro makar dve, ne, tri ostaviti za jutro.

Seo sam na krevet i zapalio.

Molio sam Boga za neko čudo.

Da – da, potrebno je čudo. Svejedno kakvo čudo.

Upalio sam lampu i pogledao unaokolo. Sve je bilo kao i pre.

Ali ništa i nije trebalo da se promeni u mojoj sobi.

Trebalo se promeniti nešto u meni.

Pogledao sam na sat. Tri sata i sedam minuta. Prema tome, treba da spavam barem do jedanaest i trideset.

Brzo da spavam!

Ugasio sam lampu i legao.

Ne, treba da legnem na levu stranu.

Legao sam na levu stranu i počeo da tonem u san.

Gledam u prozor i vidim, kako čistač mete ulicu.

Stojim pored čistača i govorim mu, da, pre nego što ma šta napišeš, treba da znaš reči, koje treba da napišeš.

Po nozi mi skače buva.

Sklopljenih očiju ležim s licem na jastuku i nastojim da zaspim. Ali čujem, kako skače buva, i motrim za njom. Ako bih se mrdnuo, izgubio bih san.

Ali, evo, moram da dignem ruku i prstom dodirnem čelo. Podižem ruku i prstom dodirujem čelo. I san je prošao.

Želim da se okrenem na desnu stranu, ali moram da ležim na levoj.

Sad buva skakuta po leđima. Sad će da ujede.

Govorim: “Oh, oh…”

Sklopljenim očima vidim kako buva skače po čaršavu, kako se zavlači u boricu i tamo mirno sedi, kao psetašce.

Vidim čitavu moju sobu, ali ne sa strane, ni odozgo, nego svu odjednom, u jedan mah. Svi predmeti su narandžasti.

Ne mogu da zaspim. Trudim se da ne mislim ni o čemu. Prisećam se da je to nemoguće, i nastojim da ne naprežem mozak. Neka razmišlja o nečem prijatnom. Evo, ja razmišljam o velikoj kašiki i prisećam se basne o tatarinu, koji je sanjao kiselj, ali je zaboravio da u san ponese kašiku. A zatim je sanjao kašiku, ali je zaboravio… Zaboravio… Zaboravio… Ovo sam ja zaboravio o čemu sam razmišljao. Pa da li spavam? Radi kontrole sam otvorio oči.

Sada sam se probudio. Kakva šteta, ta već sam tonuo u san i zaboravio šta mi je to tako potrebno. Moram se opet truditi da zaspim. Koliko napora je uzalud propalo. Zevnuo sam.

Mrzelo me je da zaspim.

Pred sobom vidim peć. U mraku se čini tamnozelenom. Sklapam oči. Ali nastavljam da vidim peć. Sasvim je tamnozelena. I svi predmeti u sobi su tamnozeleni. Oči su mi sklopljene, ali trepćem, ne otvarajući ih.

“Čovek i nastavlja da trepće – razmišljam. – Jedino Čovek koji spava ne trepće.”

Vidim svoju sobu i vidim sebe kako ležim na krevetu. Pokriven sam ćebetom maltene preko glave. Jedva da viri lice.

U sobi je sve sivog tona.

To nije boja, to je tek shema boje. Stvari su grundirane za bojenje. Ali boje su skinute. No ovaj čaršav na stolu premda i siv, vidi se da je u stvarnosti plav. I ova olovka premda je i siva, u stvarnosti je žuta.

– Zaspao sam – čujem glas.

Danil Harms

1931.

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Da – da, potrebno je čudo. Svejedno kakvo čudo [Tema: Harms]

by admin time to read: 5 min
0