Demokratija je kad im vidiš leđa [Tema: Pekić]

Demokratija je kad im vidiš leđa“ – razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991. B.Pekić:

S. Lazić: Da li možete u nekoliko reči definisati na kakvim se stvaralačkim vododelnicama izrazila srpska književnost XX veka?

B.Pekić: Imam utisak da je to ona vododelnica što je u svoje vreme oštro profilisala i delila ruske „slavjanofile“ i „zapadnjake“. Hoće li se izraziti „duša i sudbina svog naroda“ ili ispisivati umetnička povest „svetskog duha“; hoće li se stvarati za ljude svog jezika ili ljude svih jezika; hoće li se služiti rodu ili umetnosti.

Kod nas je posle rata tom sindromu odgovarao sukob (soc)realista i modernista, „stvarnosne“ i „estetizirajuće“ proze, lokalnih i opštih sižea u izboru teme, s uvek aktuelnim pitanjem odnosa i dominantne važnosti forme ili sadržine književnog dela.

Neću reći ništa novo ako kažem da dobra knjiga spontano ujedinjuje obe alternative i da u debatama oko prednosti jedne ili druge ne bi valjalo da se iscrpljuju pisci, prepuštajući to dosta nejasno polje kompetentnom interesu teoretičara i istoričara književnosti. Tim pre što čovek ne može pisati drukčije no što piše, nego što mu propisuje priroda dara.

S. Lazić: Koje je, po vašem mišljenju, egzistencijalni ili istorijski faktor održao visok nivo srpske književnosti epohe komunističkog ropstva i tiranije socrealizma?

B.Pekić: Jednom sam slušao debatu između Brodskog i poznatog britanskog kritičara (čije sam ime zaboravi, jamačno zato što mi je išao na jetru), u kojoj je drugi, bez ikakvog ličnog iskustva s komunizmom, tvrdio da je istočnoevropska disidentska književnost vrednija od aktuelne zapadnoevropske i američke pre svega stoga što je pisana u ropstvu, koje pominjete kao krunsku spoljnu okolnost rada domaćih pisaca.

Brodski se, iz perspektive ličnog iskustva s komunizmom, toj bizarnoj teoriji korespondencije između remek-dela i psećeg života žilavo odupro. Svim mu se srcem pridružujem.

Ne samo što u svoj posao nisam zaljubljen, a niti toliko puritanski istinoljubiv da bih dobar život zamenio za dobro umetničko delo – jer pun, pravi život takođe je takvo delo – nego što istorija književnosti ne potvrđuje doktrinu po kojoj samo gladan pisac dobro može pisati o gladi, a samo onaj koji je umirao verno o umiranju.

Da je potvrđuje, znate li šta bi to značilo za buduće umetnike? Zamislite neko bolje doba od našeg, u kome svi žive srazmerno sjajno, samo umetnike, da im lenji dar podstaknu, drže u nekoj sintetičkoj nevolji, zavisno od dela koje iz svakog pojedinačno žele da se iscedi.

Ono što ja mislim nije, naravno, merodavno, ali mi se čini da je visok nivo naše književnosti ishod njenog prirodnog razvitka. Ona bi i pod boljim uslovima bila jednako dobra. Zašto, do vraga, ne i bolja?

S. Lazić: Možemo reći da je stradanje i stradalništvo osnovni motiv kako ruske tako i srpske književnosti. Da li je to ona klica koja duh ovih književnosti vraća staroj duhovnoj matici – hrišćanstvu?

B.Pekić: Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći.
Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu.

Možda će vam zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.

S. Lazić: Da li biste danas drugačije videli lik Isusa Hrista u „Vremenu čuda“?

B.Pekić: Dabome da bih. Danas tu knjigu ne bih ni pisao. Ne bih počinio takav moralni prestup, čak i bez obzira na religiozni osećaj – jer ja sam u Boga i tada verovao, samo sam s božanskom prirodom Hrista imao problem – nego i s ljudskog stanovišta.

Da sam za svoj literarni „obračun“ s komunističkim mesijanstvom, sa svakim ideološkim mesijanstvom, izabrao bilo koju drugu istorijsku paradigmu, rekao bih svoju uvek istu istinu ezopovskim jezikom, koji mi je tada jedini bio pristupačan.

Napravio sam najgori mogući izbor. Dugo sam se hteo knjige odreći. Shvatio sam, međutim, da takvi činovi ne vrede. Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.

S. Lazić: Da li u načini na koji se umetnički varira tema hrišćanstva u knjizi „Vreme čuda“ i istoimenom filmu ima bitnih razlika i u čemu su?

B.Pekić: Razlika je apsolutna. Paskaljevićevo „Vreme čuda“, za koje smo zajedno pisali scenario, jedino je obrisima fabule priče „Čudo u Vitaniji“ iz knjige. Za razliku od knjige – film je hrišćanski. Ne potvrđuje to jedino nagrada koju je dobio od Crkve na Kanskom festivalu, nego i hrišćanski duh filma.

S. Lazić: Kako vidite ulogu Crkve u aktuelnim političkim događajima?

B.Pekić: Razumem nastojanje Srpske pravoslavne crkve da posle toliko godina brutalno neprijateljskog ignorisanja od strane programski ateističkog režima zauzme u životu svog naroda tradicionalno mesto. Razumem i brigu oko sabornog jedinstva i sloge Srba.

Ne razumem, međutim, uvek njene pojedinačne činove, osobito kad je posredi aktuelan politički život. Srpskoj pravoslavnoj crkvi konfesionalno pripada i opozicija, jednako kao i vladajuća stranka. S ateističkog profila SPS-a svakako i daleko više, zar ne?

No Crkva je i Institucija, nije samo Vera. U novoj se, mutnoj, stalno izmenjivoj situaciji snalazi kako zna i ume. Kao i svi mi, uostalom. Neko pri tom prođe bolje, neko gore. Jedino što Crkva duže traje nego svako od nas pojedinačno, pa za snalaženje i ispravljanje grešaka više vremena ima nego mi.

S. Lazić: U vašoj autobiografskoj prozi „Godine koje su pojeli skakavci“ sećate se tog za vas teškog vremena bez imalo gneva i mržnje. Kako vam je to pošlo za rukom?

B.Pekić: Najpre, otada je prošlo mnogo godina. Zar mislite da bih preživeo mržnju, kad sam već to nešto srazmerno malo stradanja nekako uspeo? Teže je preživeti mržnju nego bol. Bol vas boli, mržnja ubija. (Prezir je u međuvremenu pomalo lekovit, a mi smo „komunjarsku bagru“, kako smo je zvali, prezirali.)

A zatim, s osamnaest ni najteža vremena nisu baš tako nepodnošljiva kakva su sa šesdeset. Sa šesdeset bila bi po svoj prilici, osetno teža. Ne shvatite, molim vas, ovu pretpostavku kao žarku želju da razliku praktično proverim.

S. Lazić: Kao student organizovali ste ilegalnu antikomunističku gimnazijsko-studentsku organizaciju „Savez demokratske omladine Jugoslavije“, za koju kažete da je bila najveća u zemlji. Dopali ste robije. Ima li razlike između ondašnje i današnje policije?

B.Pekić: Svakako. U više ravni. Ondašnja je bila još „šumska“, s odgovarajućim, ne baš probranim, navikama, i uvoznom sovjetskom rutinom, ali je, zauzvrat, posedovala prostotu i čednu neposrednost ideološkog fanatizma, što je ubrzavalo proces isleđenja.

Ređe se sofisticirano mučilo – uostalom nas je bilo toliko da se za to nije imalo vremena, a pojavili su se i „levi konkurenti“, informbirovci – više se arhaičnim policijskim metodom batine koja je iz raja izašla „ubio Bog u nama“.

Srazmerno siromaštvu doba Obnove i Izgradnje, sve je prilično tehnološki jednoliko i primitivno, mada ne i amaterski, iako je od jednog sremskog berberina, koji je moju grupu isleđivao, dilentantizam mogao da se očekuje.

UDBA je za sobom tada već imala iskustvo sovjetske političke policije, zatim i osobno u Specijalnoj policiji ili Gestapou, ako su „učenici“ uspeli da ga prežive, potom pedagoške unutarpartijske obračune u Sremskoj Mitrovici kao blagi preludij budućem Golom otoku, najzad lakonične istrage i likvidacije tokom građanskog rata.

No, sve u svemu, sa stručne tačke, opšti nivo istrage bio je nizak, što se može razumeti ako se shvati da cilj njen nije istina nego priznanje, ma kakvo se zahtevalo.Današnja policija je arhivistička – jer u „Našu Veliku Stvar“ malo ko još veruje – i profesionalnija.

Ide se u nekakve policijske škole, studira se pravo, kriminalistika, psihologija, ososbito psihologija iskaza, kriminalistička se branša deli od političke, doduše ne uvek uspešno kao što se videlo iz nedavnog gotovo javnog sukoba republičkog i beogradskog SUP-a. To daje izvesne nade, prilično, na žalost, demantovane 9. marta.

S. Lazić: Odakle vam takvo poznavanje policije?

B.Pekić: U porodici sam imao prilično policajaca. Predratnih i poratnih, uključujući i oca koji je pred rat bio šef policije Zetske banovine, a za sve njih sam, po nekoj sakatoj pravdi, robijao samo ja.

Potom, policija se sa mnom celog života bavila, počev od demonstracija na Cetinju protiv Pakta 1941, preko perioda 1948-1954, druge istrage nada mnom 1970, sve do lakog sudara s pendrekom ispred Televizije 13. juna prošle godine i pokušaja da me u opštoj demokratskoj gužvi otruju 9. marta ove godine.

Sve me je to navelo da se još odavno i ja s njom pozabavim. Teorijski, naravno. Ako mislite da se preporučujem za mesto g. Bogdanovića, varate se.

S. Lazić: Vi ste se politički angažovali u ključnim političkim zbivanjima, kako 1968, tako i danas. Šta je zajednički imenitelj tih događaja i vašeg angažovanja?

B.Pekić: Ne mislim da u događajima ima išta zajedničko osim opšte pritode bunta kao takvog. Studentske demonstracije od 1968. bile su, premda kao pobuna plemenite, u celini – leva, pa i ultraleva komunističko-socijalistička afera, a otpor koji se režimu danas pruža teži demokratskoj državi i obnovi građanskih institucija u njihovom najboljem evropskom duhu.

Zajednički imenitelj svih mojih političkih i parapolitičkih angažmana je „da im vidim leđa“. U krajnjoj liniji, dabome, demokratija, ali je ona bez viđenja tih leđa nemoguća.

S. Lazić: Da li vam je nuđeno da uđete u Srpski nacionalni savet?

B.Pekić: Nikakav mi zvaničan poziv u tom smislu nije upućen. Pod izmenjenim okolnostima, uz ispunjenje izvesnih uslova i s ograničenim ciljem definisanja opštenacionalnih interesa, tako da ovi ne suspenduju političko takmičenje i ne služe jednoj stranci nego svim Srbima, svim građanima, neka bi zvrsta Saveta možda mogla korisno da deluje.

S. Lazić: Kako vidite ulogu SPO i Vuka Draškovića u martovskim događajima?

B.Pekić: Bez g. Vuka Draškovića ne bi bilo 9. marta, kao što, jamačno, posle 9, bez studenata ne bi bilo g. Draškovića, a ni mnogih od nas. To je možda pesimistička pretpostavka, ali s obzirom na istorijat događaja nije bez osnova.

Koristim priliku da izrazim svoje simpatije za g. Draškovića lično i njegovo držanje povodom smeranog procesa protiv njega. Kao i besraman (i nestručan, profesionalno nekvalifikovan) izveštaj Anketnog odbora Narodne Skupštine Srbije, to neće biti suđenje samo predsedniku SPO-a nego 9. martu i svima nama koji smo u njemu učestvovali.

Svima nama koji smo ozbiljno uzeli predsednika Miloševića kad je kazao kako su „okupljanja ljudi da javno i masovno izraze svoje slaganje ili neslaganje s nekim pojavama u društvu u kome žive oduvek bila jedan od načina izražavanja mišljenja širokih slojeva naroda, od antičkog doba do danas“.

Ispostavilo se, uz pomoć pendreka, vode, suzavca, pasa, tenkova i nešto malo ljudi među njima, da to, izgleda, važi samo ako se slažete s nekim pojavama u društvu u kome živite. Ako se kojom nesrećom ne slažete, pa ma „pojave“ bile tek nekoliko spornih ljudi u javnim glasilima, onda se poučna veza s antikom prekida i vi ste nadrljali.

S. Lazić: U Demokratskoj stranci, čiji ste član-osnivač, niste postali političar a i prestali ste da pišete u „Demokratiji“. Objasnite nam vaš status u DS i stepen angažmana u njoj?

B.Pekić: Sećate se Grasa koji je za Branta agitovao, ali se sam nigde nije kandidovao? Član sam Glavnog odbora DS, a što stepen mog stranačkog angažmana nije preteran, krivica neredovnih ličnih i porodičnih prilika. Što se tiče prekida u prilozima za „Demokratiju“, prosto – umorio sam se.

Nisam politički pisac. Romansijer sam. Pisaću opet kad budem imao o čemu. Ako imam dara, uostalom, ako nešto vredi ono što sam do sada u srpskoj književnosti uradio, zar nekoliko romana ako ih stignem dovršiti – u šta sad pomalo i sumnjam – neće više značiti od amaterskih političkih eseja i komentara, ma kako ih „presudno vreme u kome živimo“ dirigovalo?

S. Lazić: Kako vidite disidente iz DS koji su osnovali novu Srpsku liberalnu stranku?

B.Pekić: Iskreno žalim njihov odlazak, naročito odsustvo ljudi kao što su g. Milošević, Čavoški, Petrović, Božić itd. s kojima sam Demokratsku stranku osnivao i među kojima, nadam se, imam prijatelje. Mislim da do toga nije moralo, pa ni smelo nije doći. No, kao što vidite ponekad do toga dolazi.

Za to postoje razlozi kojima trenutno ovde nije mesto ni vreme. U međuvremenu, duboko se nadam da će Srpska liberalna stranka, boreći se za svoj program, istovremeno raditi na jedinstvu Opozicije – jedinom osnosnovnom preduslovu našeg budućeg parlamentarnog i vanparlamentarnog uspeha.

S. Lazić: Bez obzira na činujenicu da opozicija u srpskom parlamentu služi za uveseljavanje komunističke većine i davanja legitimiteta sramnim potezima srpske vlade, stranka kojoj pripadate i dalje pristaje na taj odnos?

B.Pekić: Ne pristaje na taj odnos samo moja stranka, gospođo Lazić. Cela opozicija još u parlamentu, mislim na onu stvarnu, ne onu što prilikom glasanja iščezne ili se skupi poput šagrinske kože. I onda, nije to nikakvo pristajanje na ulogu klovna da bi kriptokomunistički demokratski cirkus mogao za svetsku javnost održavati redovne predstave.

To je žilava i uspešna, po utisku ako ne i glasačkom ishodu, borba manjine s većinom, stečenom posredstvom nepravednog izbornog zakona. Kad opozicija izbore nije bojkotovala jer njenim legitimnim zahtevima nije udovoljeno, kad se već u prvom krugu izbora nije udružila – gledišta koja sam ja zastupao – onda od nevolje, bar za neko vreme, valja napraviti vrlinu. Opozicija upravo to čini. Ona otkriva srpskom narodu kako je i koga – mada ne i zašto – birao.

Za napuštanje Skupštine uvek ima vremena i ako SPS nastavi politiku diktata, biće, bogami, i dobrih povoda. Najzad, ako opozicija uveseljava komunističku većinu, ova u mnogo većoj meri i s neuporedivo većim uspehom uveseljava srpski narod.

S. Lazić: Šta je bio razlog da odete u Britaniju i kakva je bila vaša optika u sagledavanju odande ovdašnjih događaja?

B.Pekić: Nakon 1968. godine bio sam u istom morbidnom raspoloženju u kome sam bio 1946. A to je duševno neizostavno iziskivalo obrazovanje neke tajne antidržavne organizacije (za mene bi bila četvrta po redu).

Kako drugi uslovi – godine, porodica, naklonost komforu, književne ambicije – nisu za ilegalu bili povoljni, i kako mi se nije ponovo u zatvor išlo, izabrao sam London. Takođe vrstu zatvora. Tuđina je – zatvor, verujte mi. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije.

Pogotovu ako za 20 godina boravka u Londonu odete u Britanski muzej samo ako vas natera dosadni gost iz Beograda, gost kome ne smete priznati da u Londonu za sve godine niste videli ni ono što je on video za dve nedelje.

Što se tiče moje optike, ona se vidi iz mojih knjiga „Pisma iz tuđine“, „Nova pisma iz tuđine“, an naročito iz, u izdanju Detere, tek izašle knjige „Poslednaj pisma iz tuđine“. Meni se lično čini da sam sjajan uzorak poslovice: „Maksim u Zagreb, Maksim iz Zagreba“.

S. Lazić: U romanima “Hodočašće Arsenija Njegovana” i “Zlatno runo” pojavljuju se mnogi likovi predstavnika građanske klase. Kako vidite njenu ulogu u predratnom i poratnom periodu?

B.Pekić: Teško biološki oštećeno u proteklim ratovima, u evropskom smislu klasno-građanski još nehomogenizirano, u modernom nedovoljno definisano kao zajednica klasne kulture, ideja, odgoja i interesa, suočeno s međunacionalnim nesporazumima jedne očigledno promašene Jugoslavije,

Srpsko građanstvo nije uspelo da za tako kratko vreme od dvadesetak godina stekne dovoljno otporne moći kako bi se efikasno oduprlo iskušenjima evropske krize do 1941. i iskušenjima tzv. proleterske revolucije, obavljene pod providnom obrazinom narodo-oslobodilačke borbe, niti je u građanskom ratu (1941-1944), ni u zemlji, ni u izbeglištvu bilo na nivou svoje istorijske misije.

Od 1944. – a i ranije, tokom rata, naravno, – istrebljivano je fizički, materijalno osiromašavano, moralno ruinirano, politički diskvalifikovano. Posed, Prošlost, Potomstvo prestalo je biti njenim duševnim i moralnim ključem. Posed je propao. Potomstvo stradalo. Ostala je jedino Prošlost, od koje ekskluzivno živi samo ono što budućnosti nema.

Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenom obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.

S. Lazić: U vreme martovskih događanja sa Terazijske česme obratili ste se studentima zajedno s članovima Odeljenja za jezik i književnost Srpske akademije nauka. Šta je s ostalim odeljenjima? Kako vidite mesto i ulogu SANU u srpskoj politici i kulturi danas?

B.Pekić: Ostala odeljenja SANU nisu tog dana imala redovni sastanak. Da jesu, verujem da bi nam se većina akademika pridružila. SANU je stara srpska kulturna i naučna ustanova, gospođo. Čast mi je da joj pripadam. Međutim, nije na meni da sudim o njenoj ulozi u životu nacije. Takvo pravo ima samo nacija.

Šta smo kada uradili, i kako smo to činili, već će nam se za vremena samo po sebi reći. S druge strane, iako pripada istoj instituciji, član Akademije nije obavezan da deli neko opšte i zajedničko mišljenje o bilo čemu, jer njega, osim izuzetno, i nema. Svaki se član SANU, kao i građanin u normalnom životu, opredeljuje prema savesti i svako sebe pred sobom i svojim narodom odgovara.

S. Lazić: Kako objašnjavate činjenicu da vas nisu zabranjivali i da ste uspeli da sve što ste napisali i objavite u zemlji?

B.Pekić: Pretpostavljam da sam bio umiljatiji od drugih neprijatelja. Šalu na stranu, ko vam kaže da me nisu zabranjivali? Jedino ja povodom toga nisam udarao u doboš. A udarao nisam jer sam znao da ako danas nešto ne objave, objaviće sutra, pa kako za mene vreme nije linearno i sve se istovremeno događa, sasvim je svejedno da li je nešto bilo ili će tek biti.

Neposredno pošto mi je 1971, posle NIN-ove nagrade za „Hodočašće“ vraćen pasoš, koji mi je prethodne godine oduzet da bi se sprečio moj odlazak u Englesku – porodica mi je otišla – dve su velike izdavačke kuće raskinule sa mnom sve ugovore i tako za pet godina onemogućile štampanje četiri moja romana, od kojih će kasnije neki dobijati nagrade, a po drugima će biti snimani filmovi. O ostalim brojnim neprilikama i sitničavim pizmama nema smisla ni govoriti.

S. Lazić: Na koliki je stepen kompromisa morala da pristane inteligencija u posleratnom režimu? Ima li istine u tvrdnjama nekih vaših progonjenih kolega da je sistem odgajao bona fide opoziciju zarad svetske javnosti, a da je prava opozicija bila prinuđena da ode iz zemlje ili da nikad ne ugleda ni jedan jedini štampani svoj redak?

B.Pekić: Što se mene tiče, ukoliko je organizovanje tajnog udruženja za „obaranje ustavnog poretka oružanom borbom“ neka od režima odgajena bona fide opozicija, to bi bila interesantna novost i za mene, a verujem i za režim. A bez izvesnih kompromisa u ovoj i ovakvoj zemlji jednostavno niste mogli opstati.

Samo ubijeni ili odbegli nisu ih pravili. Svi mi ostali jesmo. Ko veći, ko manji. Stvar je jedino u tome jesmo li i koliko drugome time hotimice ili nehotice štetu naneli. Gubitak samopoštovanja ne računam, jer to je nešto s čime svako od nas sam mora na kraj izaći.

Sistem je svakako pokušavao da ukroti, ili bar neutrališedomaću opoziciju alternativnim ali komplementarnim pacifikatorskim metodama pritiska, popuštanja, uobičajenim u totalitarnim sistemima.

Svakako je, dakle, postojala i tzv. bezopasna, „bona fide“ opozicija (pseudoopozicija), ali u borbi za slobodu nije imala značaja, te je sasvim preterano reći da otpor koji su mnogi intelektualci u zemlji režimu pružali ima manju vrednost od otpora koji je poticao od demokrata izvan zemlje.

S. Lazić: Šta je za vas srpstvo?

B.Pekić: Narod u kome sam se rodio, narod u kome će se, nadam se, rađati i moji potomci.

http://www.borislavpekic.com/2008/05/vreme-rei-xixd-deo.html