Franc Kafka – Amerika [Knjiga dana]

| December 6, 2016 | 0 Comments

amerika

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

Kafkino putovanje u Ameriku

Jovica Aćin

Nestala osoba je, neko bi rekao, prvi od tri Kafkina romana. Tačnije bi bilo reći da je Nestala osoba hronološki prvi od tri znana Kafkina opsežnija projekta u pisanju, od kojih će druga dva postati poznati kao Proces i Zamak.

Uostalom, ni za jedan od ta tri projekta ne možemo tvrditi da je u uobičajenom smislu završen. Problematičnost pojma romana kod Kafke i problematičnost pojma završavanja kod Kafke, o čemu bi vredelo napisati zaseban ogled, u srcu su Kafkinih sopstvenim životom motivisanih pogleda na pisanje. Zapravo, Kafka na pisanje gleda kao na neprekinutu bujicu, beskonačnu, i u kojoj se sve manje mari za književne rodove, a sve više je reč o kovitlacu stapanja života i pisanja.

Niz mesta u dnevničkim zapisima i pismima svedoči o Kafkinom naročitom odnosu prema Americi, koji možemo razumeti i iz okrilja njegove rastuće želje da ode iz rodnog Praga. Počeo je, ujesen 1912, da piše i svoj „američki roman” kojem je, kaže u jednom od pisama verenici Felici Bauer, nedvosmisleno dao naslov Nestala osoba (Der Verschollene). Pisao ga je do 1914, ali on će, u tako nedovršenoj verziji, prvi put biti objavljen tek tri godine posle piščeve smrti, 1927. Danas se vraćamo Kafkinim izvornim rukopisima i beleškama, ispravljajući štamparske greške u tom prvom izdanju, koje su se ponavljale i u idućim izdanjima, kao i uklanjajući svakojake, prvenstveno stilske intervencije Maksa Broda, piščevog prijatelja i književnog izvršitelja. Srpski prevod je rađen prema tekstu koji je, onoliko koliko je to bilo moguće, najbliži prvobitnoj verziji kakva nam je ostala od samog pisca. Sad je kod nas prvi put očuvana hiperrealistička humornost i, da kažemo, autentična posebnost Kafkinog jezika u ovom delu. U njemu se mladi Karl Rosman, koga su roditelji zbog izvesne kućne afere oterali u Ameriku, baca s prilično optimizma i u pratnji dvojice podjednako komičnih i zlokobnih drugara u pustolovine koje ga vode u Oklahomu, gde u neverovatnom pozorištu započinje svoju takoreći glumačku karijeru. Ili inženjersku, svejedno… Bez Kafke, kraj čitave ove avanturističke povesti možemo samo još da zamišljamo (mada ga nije preterano teško pretpostaviti), ali zbog toga joj nećemo biti manje privrženi.

Franc Kafka je putovao u Ameriku, a da za života nije kročio na američko tle. Bilo je to u vreme kad je muku mučio šta će sa sobom i kako će u Pragu. Osećao je da se klopka oko njega sve više zatvara i tražio je izlaz. Pomislio je na Ameriku koja je u to doba važila takoreći za rajsku zemlju i zamislio je svoje bekstvo u nju kao u obećanu zemlju. Oduvek je on, kaže njegov prijatelj Maks Brod, prikupljao svakojake izveštaje iz dalekog sveta, vodiče, putopise, posećivao predavanja koja su držali putnici po svetu, i žudeo da ode i da se izgubi, da nestane u daljini i da ga nema, pa se tako jednog trenutka, u jesen 1912, usredsredio na Ameriku kao mogućnost da mu u njoj želja (uostalom, ta želja će u njemu goreti do njegove smrti) bude ispunjena. I sanja o njoj. Takav san će zapisati 11. septembra 1912.

San: Nalazio sam se na kopnenom jezičku, sagrađenom od tesanog kamena, a koji je zalazio daleko u more. Sa mnom je bio neki čovek, ili više njih, ali svest koju sam imao o sebi bila je tako snažna da jedva da sam išta više znao o njima osim da im govorim. Sećam se jedino podignutih kolena nekog ko je sedeo pored mene. Isprva u stvari nisam znao gde sam, tek kad sam jedared slučajno ustao, ugledao sam levo pred sobom i desno iza sebe prostrano, jasno ocrtano more, s mnogim ratnim brodovima, čvrsto ukotvljenim u redovima. Desno se video Njujork, bili smo u njujorškoj luci. Nebo je bilo sivo, ali ravnomerno svetlo. Odasvud izložen vazduhu, nesputano sam se okretao na svom mestu tamo i amo, da bih sve mogao da vidim. Prema Njujorku, pogled se donekle spuštao, prema moru se dizao. Sad sam opazio i da se na vodi pored nas dižu visoki talasi, i da se tu odvija izuzetno živ saobraćaj, stran mi po izgledu. Sećam se jedino da su, umesto naših splavova, ovde dugačka stabla bila povezana u divovski okrugli svežanj koji je, tokom plovidbe, površinom gde su bila prerezana neprestano izranjao više ili manje, zavisno od visine talasa, a pri tome se još i po svojoj dužini valjao vodom. Seo sam, privukao noge, podrhtavajući od zadovoljstva, doslovno sam od uživanja urastao u tle i rekoh: Pa to je još zanimljivije od saobraćaja na pariskim bulevarima.

U zapisanom snu nalazimo nekoliko očiglednih paralela s prvim poglavljem Nestale osobe, napisanim oktobra te godine, i u kojem je prikazano prispeće protagoniste u njujoršku luku. Na prvoj verziji romana Kafka je radio već tokom boravka, jula 1912. godine, u sanatorijumu na Jungbornu. Njegovo interesovanje za život u Americi biografi su valjano dokumentovali. Tako je, recimo, Kafka bio 2. juna 1912. godine na predavanju češkog socijaldemokrate Františeka Soukupa, u kojem je ovaj, između ostalog, govorio o američkom izbornom sistemu. Čitao je i knjigu Amerika danas i sutra Artura Holičera (Berlin, 1912). Ukratko, čitao je o Americi, slušao sve što se tada moglo čuti o njoj u tadašnjem Pragu, proučavao ju je izdaleka i ona je počela da poprima sve razgovetniji oblik u njegovom duhu. Ali, ta Amerika, u otvorenosti duha i duše, kako je pisac nazivao svoju imaginaciju, nije mogla bez dvosmislenosti, baš kao što bez dvosmislenosti ni onda ni sada ne može ni stvarna Amerika. U stvaralačkoj imaginaciji nijedna obećana zemlja nije besprekorna, jer imaginacija živi od energije kojom je snabdeva trenutak neke neizrecive istine. Zato se i za maštu kaže da je često vidovita. Otkriva nam zapravo skrivene sile koje odlučuju o onome što će biti. Tako je Kafka naslutio suštinske stvari koje su nevidljivo određivale Ameriku, a danas nam već bodu oči.

Kafka je snevao da svoj američki roman ispiše u jednom jedinom dahu, da ga piše potpuno predan i opčinjen, svake noći, svakog jutra i svake večeri, neumorno, čak i ne spavajući, a za dana odlazeći u kancelariju, u Osiguravajući zavod, i da mu taj kancelarijski posao, a on ga je, kažu, obavljao izuzetno pažljivo, pouzdano ispunjavajući svaki zadatak, bude jedino okrepljenje od gnjuranja po bujicama pisanja. Ipak, pisanje Nestale osobe nije teklo u jednom dahu. Prekinuo ga je najpre da bi napisao „Preobražaj”. Međutim, sve vreme, od jeseni 1912, kad je započeo roman, do prvih meseci 1913, uporedo sa spomenutim pričama i Nestalom osobom, postojao je još jedan tok pisanja, možda čak dramatičniji, a svakako intenzivniji, neposredniji i za njega neodoljiviji. Bilo je to pisanje pisama Felici Bauer.

Bilo je u Kafkinom životu svakojakih dana i noći, više sumornih i mučnih nego vedrih i radosnih, ali između mnogih intenzivnih trenutaka, on sam bi među probrane nesumnjivo izdvojio onaj koji je proživeo jedne od letnjih večeri, 13. avgusta 1912. Bio je u poseti u kući Brodovih i tamo ga je, rekao bi neko ko voli slikovito izražavanje, pogodio grom. Upoznao je Felicu, devojku koja je iz Berlina doputovala na provod u Prag. Nekih mesec dana posle tog susreta počeo je da joj piše. Pisao joj je mahnito, ponekad po dva-tri pisma dnevno. Pisao joj je s radošću. Povremeni telefonski razgovori s njom nisu mu godili kao pisanje. A da otputuje kod nje u Berlin gotovo mu nije padalo na pamet. Želeo je distanciranu bliskost. I ta želja je bila strasna. Često je pišući svoj američki roman potiskivao želju da piše pisma Felici. U tim pismima spominjao je i rad na svom romanu. Tako bi se, zahvaljujući pismima, moglo u potpunosti rekonstruisati Kafkin rad na ovom romanu. U istoriji književnosti valjda ne postoji tako precizna hronologija nastanka nekog književnog dela kakvu možemo da izvedemo iz Kafkinih pisama Felici.

Mogućno je tačno utvrditi kad je koji deo romana pisao, i kad je nakratko prestao da ga piše da bi napisao „Preobražaj”. U pismima su svakojake napomene koje svedoče o njegovim nedoumicama, kao i o njegovim kreativnim odlukama u razvijanju Nestale osobe. To je čitav jedan zapisnik o narastanju romana, i to zapisnik sastavljan uporedo i istovremeno sa ispisivanjem romana. Pa i sama ta pisma, kad ih danas čitamo, zaredom, osobeni su opsežni roman iz života, ispunjen apsurdnim zapletima s poštom i poštarima, događajima iz kancelarijske svakodnevice, o književnim idejama i lektirama, ali uvek prožet dvosmislenim napetostima u Kafkinom odnosu prema onoj kojoj piše. Teško je zamisliti da je neko pisao toliko pisama i tako bogatih u svakom smislu, istovremeno dok je ispisivao jedan roman i još jednu tako dalekosežnu priču kao što je „Preobražaj”, i sve to od jeseni 1912. do kraja januara 1913. Tri stvari u isti mah! Kafka je tada shvatio kakvom imaginativnom snagom raspolaže, i kao da je ustuknuo pred sopstvenom imaginacijom, jer više od godinu dana zatim nije ništa napisao. Onda je za noć napisao jednu od svojih ključnih priča „Presuda”. I ubrzo počeo roman Proces, napisao „U kaznenoj koloniji”, kao i završne delove Nestale osobe, pri čemu je odeljak između boravka glavnog junaka u „firmi broj 25” (po svemu sudeći, u pitanju je bordel) i Oklahomskog teatra ostao neispisan. Relativno optimistična vizija, čija se svojevrsna vedrina ne može poreći, koju srećemo u Nestaloj osobi biva zamenjena prilično pesimističnom koju zatičemo u Procesu. Taj skok je bio ogroman, ali potpuno nalik Kafki.

*

Zašto je Kafka neprestano hteo da svoj odnos prema Felici Bauer, s kojom će se čak dvaput veriti i biti pred ženidbom, i naposletku odustati od svake veze s verenicom, zadrži samo na pismima? Činjenica je da je i u životu i u pisanju Kafka izbegavao da zadre u prisnije telesne dodire, ali svaki put kad naiđemo na prizor koji vodi u seksualno zbližavanje, primećujemo piščevo obigravanje. Tako je i u ovom romanu; u lavirintskoj vili – s Klarom, u hotelu „Zapad” – s krhkom i osetljivom Terezom, pa prizori Delamarša s Bruneldom…

Pitanje, ukratko, glasi: zašto svi izbegavaju da dirnu u Kafkin seksualni život?

Možda zato što je bio siromašan, asketski taj život. Ali, i najoskudniji vid seksualnog života ipak je dragoceni oblik, vrelo iz kojega lagano curi. Kaplje, kaplje, premda ne mora utoliti žeđ.

Nekuda je moralo padati suzdržano seme. Odbijajući brak, imao je Kafka lični sistem, uprkos predačkim idejama, da odbijanje pretvori u pristanak. Osudio se na samovanje. Biti samac, za njega je biti završena erotska forma. Ono što je znao o braku sprečavalo ga je da se konačno odluči na njega. Nije mogao ulagati još i telo u vezu koja mu je obuzimala duh. Nejasno je zašto nije izabrao obrnuti slučaj. Međutim, poznavao je kinesko iskustvo. Stvari se rade u komadima.

Pisanje mu ne dopušta da živi zajedno sa ženom. Istovremeno, pamti mesto u Talmudu gde se kaže da je muškarac bez žene isključen iz čovečanstva. „Muškarac bez žene nije ljudski stvor.”  Suzdržavajući se od ženskog tela, njegovo pisanje biva nesrećno. Apsolutni je i nesrećni izgnanik. Jedne zabrane zamenjuje drugim zabranama. Biti samac je prokletstvo bez kojeg ne može. To ga počinje mučiti upravo kad piše Nestalu osobu. Počinje da luta kao lovac Grah iz jedne od njegovih priča, večno ni mrtav ni živ, pa odlučuje da se oženi. Nije čak bio znatiželjan da sazna ko je ona; odmah ju je prihvatio. Ugledavši je prvi put, dok je sedao, već je imao čvrst sud o njoj. U pitanju je Felice. Dopala mu se. U prvi mah mu se čini da bi mogao fizički da se zbliži s njom. U svakom slučaju, ona je sredstvo, novac kojim će otkupiti svoj stid da nije oženjen. A i da bi spoznao istinu svetog teksta, upoznao svoje sudije, mora preći put popločan ženama. U mračnoj kafani, u Zamku, njegov junak svlači konobaricu Fridu. Ipak, veza s Fridom se završava katastrofalno. Ta veza je nalik Procesu, kao što piše Elijas Kaneti. Najpre je, u pismima, ispituje kako se hrani, šta voli da jede. Zatim o odeći. U poslednjem času, pola godina posle susreta, iznosi da je dovoljno zdrav za sebe, ali nema dovoljno zdravlja i da bi se oženio. On bi noću da piše! Ona, pak, još ne poznaje pisca, ne shvata na kakve orgije cilja. Želela bi da bude pored njega dok on radi. Ali, ne: on to ne može da podnese, onda ne bi mogao da radi. Ne bi on da ga poželjna devojka budi, već pismo koje hoće da joj napiše. Ne može da živi nego da piše, u crnome mraku, u podrumu sa svetiljkom. Piše joj: „Šta misliš o tome, mila?” Mogli bismo reći da je pravi trubadur. A šta misliš, mila, o tome da nije u pitanju čak ni supruga nego poželjna devojka? Baš je to strašno, draga. Ona se raduje, ne shvatajući da on odustaje od braka i idealne bračne zajednice. Seksualni čin je za njega veza koja razdvaja.

Piše ocu. A otac njemu kao da otpisuje: „Pročitao sam te. Razdvojen si od žena grobom.” Brak i deca su za njega krajnji cilj, ali nemogućno mu je da se oženi. Ali bi s Julijom Voriček, drugom i kratkovekom verenicom, da se oženi samo zato što ona, tridesetogodišnjakinja, verovatno ne oseća nagonsku potrebu za porodom. On tada ima trideset šest godina.

Milena Jesenska je bila jedina žena kojoj je dao da čita njegove dnevnike.

Ne uspevajući, ne mogavši da joj neposredno objasni svoju želju, pokušao je da to učini rečima samo sebi namenjenim. Snošaj posmatra kao kaznu za sreću života udvoje. Živeti u najvećem asketizmu, još asketskije nego samac, to je za njega jedina mogućnost da podnese brak. A žena? Da li shvata da on hoće brak iz ljubavi, ali sa što manje seksualnog trošenja, gotovo takozvani beli brak?

Crna magija. Magija seksualnosti. Preći s druge strane sveta koji poseduje, preći radi ljubavi prema kamenu mudrosti, prema nekoj alhemiji, čarobnom prstenu, toga se on užasno plaši.

Uhvatiti nekom magijom, tokom noći, izgubljeni, presečeni dah, to on sebi već ne dozvoljava. Alhemija, magija, čarobni prsten, sve je to za njega seksualnost.

Brak je, dakle, nešto nečisto za njega. Ne bi ga to pogađalo da, u isti mah, ne prihvata da je brak i vrhunski cilj koji se može postići na zemlji. Bez braka nije čovek u potpunosti. Brak bez seksualnog života opet nije brak. Oba, oprečna, zakona ne uspeva da pomiri. Ne može ni da kaže otvoreno svoju istinu. I kada više nema odstupnice, priznaje da pravi predmet njegovog straha – „ništa gore reći, ništa gore čuti” – jeste da nikada neće moći da poseduje i zadovolji voljenu ženu, koja god i kakva god ona bila. Samo kao pas beznadno odan pristaje da ljubi ruku koju mu ona rasejano bude pružila.

Sve drugo što bude činio, neće biti istinito.

Beznađe njegove nemoći: da ga devojka privlači, žena odbija. Kad u neku počne polagati nadu, više je ne želi.

Podsećanja radi, evo kako Kafka u Nestaloj osobi opisuje seksualni čin mladog Karla Rosmana s Johanom Brumer, služavkom u kući njegovih roditelja:

Ali, Karl prema dotičnoj devojci nije više gajio nikakva osećanja. U kovitlacu prošlosti koja se sve više udaljavala, sedela je ona u svojoj kuhinji, pored kuhinjskog kredenca, laktovima oslonjena o njegovu ploču. Gledala ga je dok bi ponekad ulazio u kuhinju po čašu vode za oca ili da prenese neki majčin nalog. Katkad bi, u iskrivljenom položaju kraj kuhinjskog kredenca, pisala pismo i za nadahnućem tragala na Karlovom licu. Katkad bi oči pokrila rukom, i onda nijedna reč nije dopirala do nje. Katkad bi klečala u svojoj tesnoj sobici pored kuhinje i molila se pred drvenim krstom; Karl bi je tada, prolazeći, bojažljivo osmotrio kroz odškrinuta vrata. Katkad bi vitlala po kuhinji i uzmicala, smejući se poput veštice, kad bi joj se Karl našao na putu. Katkad bi, kad bi Karl ušao, zatvarala kuhinjska vrata i držala kvaku rukom dokle god on ne bi zatražio da iziđe. Katkad bi donela stvari, koje on čak nije ni hteo, i ćutke mu ih tutnula u ruke. Ali, jednom je rekla „Karl” i, još preneraženog takvim oslovljavanjem, uzdišući, u grimasama, odvela ga u svoju sobicu, pa je zaključala. Gušeći se, obgrlila mu je vrat i, dok ga je molila da je svuče, svlačila je, u stvari, ona njega, položila ga u svoju postelju, kao da ga od sada nikome više neće prepustiti, da će ga milovati i maziti do kraja sveta. „O, Karl, moj Karl!” uzviknula je, kao da ga vidi i da potvrđuje svoj posed, dok on baš ništa nije video i osećao se nelagodno u masi tople posteljine koju je ona, izgleda, nagomilala baš za njega. Onda se i ona pružila pored njega i htela je da sazna od njega nekakve tajne, ali on nije umeo nijednu da joj kaže, i ona se ljutila u šali ili zbiljski, drmusala se, osluškivala mu srce, pružala mu svoje grudi da i on isto tako oslušne, ali ga na to nije mogla privoleti, pritiskivala svoj goli trbuh uz njegovo telo, rukom tražila između njegovih nogu tako odvratno da su Karlu glava i vrat spali s jastuka, potom je nekoliko puta gurnula trbuh uz njega – bilo mu je kao da je ona deo njega samog i možda ga je zbog toga obuzela grozna klonulost. Naposletku se, plačući, posle niza plamenih poziva s njene strane da se ponovo vide, vratio u svoj krevet. To je sve što se desilo […].

Rosman je lik koji je Kafka možda najviše voleo. I takav Rosman iskazuje osećanja tokom snošaja, koja bi po svemu mogla biti i Kafkina.

Debela Brunelda u Nestaloj osobi, bivša pevačica, zapošljava se u nekoj tajanstvenoj ustanovi (bordelu) čija su sva vrata zatvorena i iznad svakih je velika brojka. Elza i Leni u Procesu, Frida i Pepi u Zamku, dobroćudne ženske, sve su u sličnim procesima i zamkovima. I sve bi da vode ljubav s Kom. K. se čak i ne trudi oko njih. Nameću mu se same. Zavodi ih svojom progonjenošću? Ili su i one iz kuća koje je, posle iscrpljujućih književnih razgovora po kafanama, kao mlad, posećivao u društvu s prijateljima. Išli su od vrata do vrata i tražili svoj broj. Kurve je, dakle, mogao. Supruge – ne. To bi mogao biti klasičan klinički slučaj: one koje je mogao voleti, zvao je „majka”, „velika majka”. Tako se obraća Mileni, tako svojoj sestri Otli.

Pametan, nije mislio da je njegov seksualni život katastrofa. Ne moramo jesti meso da bismo živeli. Bio je vegetarijanac. Voleo gladovanje, post. Posebnu pažnju je posvećivao dijeti.

Večni verenik. U Hotelu za gospodu. O toj će kući iz mladosti kasnije, svetački, zapisati u svome Dnevniku: „Prošao sam pored bordela kao pored kuće voljene žene.” On je zakon pisanja koji se preobraća ubrzo u neshvatljivu komiku seksualnog života. U tom pogledu je njegov lični system postao proročka tragika. S njim je oglašeno sumorno telo potčinjeno obavezama. Bez prinude, razvrat je nešto meko, gotovo tečno. Razvrat je katastrofa koju nije sebi priuštio.

Kakva zabluda! Klinički slučaj? Nikako. Još groznije: misterija koja obelodanjuje nesreću istorije. Vatra tuberkuloznog XX veka. U njoj se smrzavao, oznojenih dlanova, Franc Kafka.

 

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Franc Kafka – Amerika [Knjiga dana]

by admin time to read: 14 min
0