Ko se prilagođava, on nije zločinac, nego podlac [Tema: Hamvaš]

Direktni moral i loša savest

1.

Čovek nigde dospeo nije. Ko je netaknut, on je neobrazovan, ko je obrazovan, on je korumpiran.
Pred netaknutim treba poreći obrazovanje, pred obrazovanim treba poreći netaknutost. Čovek nigde dospeo nije.
Uopšte se ne bih mogao složiti s tim da to neko pripiše prinudi sveta koji je od nas nezavisan.
Nezavisnim od nas se može smatrati slobodni pad, mada imam prigovor i protiv te definicije. Ali bih se odlučno protivio ako bi neko utvrdio da smo nevini u nastajanju sveta. Ja bih posumnjao ne samo u zdrav razum, nego i u poštenje čoveka koji bi doveo u sumnju da smo mi napravili i neprekidno pravimo ovaj svet. U odnosu na to da je svet ovakav kakav jeste, nisam sklon da prihvatim nikakve optužbe s bilo čije strane. Nije trebalo tako spremno pridoneti da to ovako bude, i ne treba tako spremno pridonositi da to ovako i ostane.

Pokoravanje se gotovo nikada ne događa s odlučnošću. Ričard III je redak. Ričard III je čovek koji se odlučno unosi u to to be a Pillain – a sada ću biti nitkov. Ekonomski i socijalni interesi, na ovoj kaljavoj strmini koja jeste vreme, zauzimaju mesto u prvom planu, i mogu se zadovoljiti samo na uštrb moralnog kvaliteta. Prvi korak svako čini samo izuzetno i samo jednom. Nikad više.

Razumljivo. Vidi da s prihodom kojim se približava egzistencijalnom minimumu može da se sakrije na beznačajnom mestu i eventualno može sačuvati i svoju netaknutost. A onda se mora odreći od toliko primamljivih dobara. Jer vidi i to da za svaku prednost, kojom prevazilazi socijalnu beznačajnost i egzistencijalni minimum, ne plaća radom, nego odustajanjem od svoje moralnosti. I tu nema izuzetka. Nije istina, bar za sada, da je osnova svake dobro zasnovane društvene situacije i prihoda odustajanje od moralnih vrednosti. Neosporno je, međutim, da svaki prihod pribavljen iznad egzistencijalnog minimuma i svaki pokušaj izlaska iz beznačajnosti ne zavisi od stvarnog radnog učinka, nego od prilagođavanja korupciji. Rad se uopšte ne plaća, ili ako se i plaća, plaća se veoma loše. Uopšte se plaća, i to katkada veoma dobro, prema tome koji stepen korupcije je čovek u stanju da realizuje.

Izgleda da postoje samo dva slučaja – prihvatati siromaštvo, povući se u bezimenost i odustati od svakog častoljublja moći, ili pak to be a villain, i s dijaboličnom nostalgijom kroz sebe samog dopustiti slobodan protok silama demoralizacije.

U svemu tome je tužno da ovaj čovek samo retko biva zločinac, najčešće je tek varalica i vetrogonja. Ono što čovek tako počini nije greh. U grehu, veli Bataj, uvek ima nešto zanimljivo. Ovo ovde je savršeno beznačajno. Greh ima svoju dubinu, od ovoga se čovek samo ukalja. Postoji i jadniji čovek od razbojnika, parazit. A onaj koji to čini, nosi u sebi slomljenu egzistenciju. Za nedarovitog čoveka to nije naročit potres. Nema šta da izgubi. Što je neko manji, što ima manje pretenzije, što manje uzima samog sebe ozbiljno, odnosno što je više žurnalista i što je više bez težine, on će mnogo lakše podneti korupciju. Mali dar će se razdrobiti i od njega neće ostati ništa drugo do rutina. Što je neko talentovaniji, pristajanje je sudbonosnije. Znak raspoznavanja visokog častoljublja jeste što ono sve drugo izvan istine podnosi veoma teško.

Posle prvog koraka, ma koliko bio izuzetno načinjen, jedva je moguće zaustavljanje. Bezgranična je čovekova asimilaciona sposobnost. Hekel veli da čovek, ako ne sagori u pepeo, i na pakao bi se navikao za nekoliko sati. Put do najniže tačke se pređe za različito vreme. Ali ako egzistencija odustane od svoje netaknutosti, otpor postaje sve slabiji. Podlost postaje konstantan činilac dok se ne pretvori u neki izam. I onda svako, zavisno od toga da li se pripremio za korupciju kratkog ili dugog daha (eventualno uzimajući u obzir zahteve jednog sledećeg režima), primenjuje razne tehničke bravure života i može biti u ortodoksnom afinitetu s jednom spoljašnjošću (s kojom se obično vara), i može se nadati da mu je večna poremećena zaslepljenost. Čak može da izigrava lažno pokajanje.

Ako neko socijalno napreduje i ekonomski se uzdiže, savest ga obično ne teši. Savest je specifična monomanija. Čovek bi rekao da je ona u tačnoj opoziciji prema svetu. Nije pragmatična, pogotovo nije materijalistička, a povrh svega sve to uopšte ne krije. Nema u njoj oportunizma, nije ni realna, ni malo nije realpolitička, čak toliko da to već nije ni trezveno. Njen taktički osećaj je ništavan, blagostanje mnogo ne poštuje, da se slava i ne pominje. Savest se nikada ne prilagođava, ne može se ni prinuditi na prilagođavanje, i ako se čovek prilagođava, savest se u svakom slučaju suprotstavlja.

Ko se pokori, nema dobru savest. To je sigurno. Loša savest je u prvom redu privatna stvar. Čovek je prinuđen da samog sebe opravdava pred svojom savešću. Treba da iznosi argumente za svoje prilagođavanje i samog sebe da odbrani nasuprot svojoj savesti. Ako se prilagođavanje i dalje nastavlja, produbljava se dijalektičko držanje zauzeto prema savesti, i čoveku je neophodna sistematska odbrana. U početku je bilo dovoljno ako je čovek izneo izgovore o preživljavanju. Kasnije se pak morao pozivati na porodicu. Na koncu počinje da izgrađuje takozvani pogled na svet. U mnogim slučajevima postaje religiozan. Poredak stvari je takav da čovek ne samo što laže, nego povrh toga mora i da dokaže kako je on u pravu.

Nije reč o “neurozi za svakodnevnim hlebom”. Ako bi samo to bilo u opasnosti, lako bismo se međusobno razumeli. Pogledi na svet se ne grade u interesu istine, nego protiv loše savesti. Pogled na svet je „naučno zdanje u kojem čovek skriva svoju strepnju”.

Čovek koji se prilagođava živi u uverenju da je njegova korupcija spolja nevidljiva. A nasuprot tome stoji činjenica da prva stvar koja se na njemu može zapaziti jeste baš korupcija. Već izdaleka, već s leđa, već po držanju i po koraku na svakome se može stopostotno zaključiti čak i kako je započeo svoju karijeru, dokle je dospeo i na šta se priprema. Naročito postoji jedan čovek koji sve to smesta zapazi. To je onaj čovek na čiji je račun počinjeno prilagođavanje. Loša savest provocira, i to moralno provocira onoga ko nije sklon prilagođavanju, i čoveka prisiljava na stanovište direktnog morala.

Direktni moral nije projekcija loše savesti. Zaista postoje ljudi koji naspram korumpiranog prilagođavanja zastupaju moralnu osudu. Bilo ko da je, jedna stvar je pouzdana, ovaj čovek ne učestvuje u prilagođavanju. Da li je sam svesno odustao od sveta, ili je ispao zbog neumešnosti, neizvesno je. Činjenica je i da se upravo zbog toga morao odreći od dobara. Ali ne samo od dobara. Izvan sveta, odnosno izvan društva. Izgubio je ne samo nadu u ljudski život, nego i da živi s ostalima. I to da je u gubitku, hteo-ne hteo, mora o tome da vodi računa.

Ko se prilagođava, on živi, ma koliko da je prljav život, on doseže dobra, ako i ima lošu savest, zajedno je s ostalima. Ko se ne prilagođava, bilo zbog odvratnosti, bilo zbog drugih razloga, isključen je iz zajednice, u apstraktnom je dijalogu, samo kao protivnik i tužilac.

Ko se pokori, on prilagođavanjem odustaje od svoga bića i na koncu ga gubi. Ko se ne pokori, zadržava svoje biće, ali ne zna šta će s njim, jer je sam.

Neko ili živi, i cena života je ukaljanost, ili ne želi da se ukalja, ali onda je prisiljen da se odrekne života.

To je direktni moral i loša savest.

Neizmerna je udaljenost između loše savesti i direktnog morala.

Loša savest živi u otimačini sveta.

Direktni moral živi u napuštenosti od istine.

Ima onih koji se sjajno osećaju u direktnom moralu. Uživaju u tome što su izvan i što mogu da sude. Naročiti je trijumf kada čovek može da škrguće zubima. Biti zapostavljen! Biti ugnjeten, siromašan! Niko ne može da izdrži bez dubokih rana.

Direktan moral je mesto odgajivanja pobune i revolucije. Svaki pobunjenik i revolucionar nalazi se na moralnom pijedestalu i to je u njemu direktni moral.

Pokoravanje nije zločin, nego skandal. Ko se prilagođava, on nije zločinac, nego podlac. Zbog toga njegovo mesto nije pred sudom, nego uzbunjuje. Ovo negodovanje je klica pobune. Niko ne može da prođe a da ne kuje osvetu. Ako bukne osveta, revolucija je tu. Revolucija nije klica pobunjenika, nego korupcija pravi pobunjenika. Pobunjenik nije loša savest koju je probudila korupcija, nego razjarenost čoveka koji je lišen životnih dobara i isključen iz zajednice.

Revolucionar misli da zbog toga što je neko bedan, istina može biti samo na njegovoj strani. Ali u onom trenutku kada revolucionar osvoji svet i sredi se, smesta zaposeda dobra i počinje da ih brani, loša savest se u njemu odmah budi i smesta provocira direktni moral. Nikada još nije protutnjala revolucija a da se to paradigmatično nije ponovilo. Uzalud ona i dalje objavljuje svoje ideje.

Oglašavanje više nema ton direktnog morala, nego loše savesti. Ako revolucionar dođe na vlast, smesta se pokori svetu i sve počinje iz početka.

Verodostojnost je obaveza da čovek samog sebe realizuje. Ovaj zadatak koristi sve životne snage, i rezultat je i tada ponajčešće fragmentaran. Užasno je, ali je tako. Ali bilo kako da je, to je slava života, bila i ostala.

Ko se pokori, on ne prihvata verodostojnu obavezu (engagement authentique) čoveka. Neizvesno je zbog čega. Možda je zadatak isuviše krupan. Budući da je u svetu tako teško da čovek bude on sam, čovek se otiskuje u korupciju. Ako već ne može biti on sam, bar da proguta sve što može.

Nije u stanju da prizna budući da je svet onakav kakav jeste, čovek je prinuđen da čini ustupke. Ali ustupa samo onoliko koliko je bezuslovno neophodno za održavanje života. U tome je nevolja. Ako bi ovako popustio svetu, smatrao bi to izuzetnim činom i dopustio bi da mu taj čin potone u ništa, a ostao bi on sam izvan toga i zadržao bi svoje izvorno mesto. Umesto toga on sebe poistovećuje sa svojim činom i počinje da ga brani. Nije u stanju da otvoreno laže, da zna za to i da to podnese. Jedini akt pokoravanja još bi imao opravdanja ako ne bi bio povezan s tehničkom praksom života na koju ga prisiljava loša savest, koja svoj čin korupcije počinje da opravdava pred samom sobom i kad taj čin ne bi pokušavala da prikaže kao ispravan uz uključivanje dijalektike pogleda na svet.

Ko izda samog sebe, on se nikada neće osloboditi od onoga koji sve to vidi.

Emanuel Munije geografiju čina obeležava s četiri tačke. Prema ove četiri tačke svaki čin je:

1. preoblikovanje spoljne stvarnosti,

2. oblikovanje ljudske ličnosti,

3. približavanje čoveka čoveku,

4. pojačavanje sveta vrednosti.

Mereno ovim stepenima širine i dužine pokoravanje:

1. spoljni svet ne preoblikuje u pozitivnom, nego u negativnom smeru, odnosno ne čini ga čistijim, nego razorenijim,

2. pokoravanje demoralizuje ljudsku ličnost,

3. pokoravanje udaljava čoveka od čoveka,

4. pokoravanje ne pojačava vrednosti, nego ono što je za odbacivanje.

To je ono što direktni moral najjasnije vidi: “pokoravanje izbacuje čoveka iz njegovog izvornog obličja i kompromituje krajnji rezultat života.” Pokoravanju to niko nikada ne može oprostiti. Od pokoravanja nikada neće niti može biti veličina. To je par excellence antitragična egzistencija, odnosno skandalozna egzistencija.

Direktni moral je više ludilo. Nema ničeg ponižavajućeg do podneti kako pokoravanje svojom virtuoznom tehnikom života prekriva veliki životni put i kako stavlja ruku na dobra života, i kako zaposeda mesto života, kao da je sve njegovo, i uzima deo od onoga odakle su svi drugi isključeni.

U čoveku koji ne ume da se odbrani na odgovarajući način, pribira se otrov za deset hiljada inkarnacija. Osveta. Osveta je, kaže Niče, protest htenja protiv vremena.

Svaki mučenik neka dobro promisli nije li ono osveta što u njemu deluje? “O, kad bi neko umeo da čoveka spase od osvete!”

Pokoravanje izbacuje čoveka iz njegovog izvornog obličja i kompromituje rezultat života. Ali onaj ko se ne pokorava i ne prilagođava, održava svoju čistu savest i čuva svoju netaknutost i staje uz direktni moral, on postaje anđeo osvete.

Direktni moral se narcisoidno pridržava svoje herojske i grčevite čistote. Direktni moral nije socijalan, nego egocentričan. Zbog toga, ako uzme maha, ne stvara zajednicu, nego revoluciju.

Direktni moral, kao i loša savest, isključuje veličinu. Direktni moral je osrednji i demonski.

Ko se pokori, on ukalja život. Loša savest je nemir ukaljanog života. Direktni moral je strah od života čoveka koji je isključen iz zajednice i lišen dobara.

Pokoravanje je neoprostivo. Onaj koji se pokorio na kolenima treba da traži oproštaj od istine koju je povredio. Sve dotle se ne može vratiti domu.

Direktni moral će se raspršiti tek onda ako bude pozvan da stupi u svet ljubavi, i stvarno u njega stupi. Tek tako će moći izbeći vatru pakla.

Bela Hamvaš

Nastaviće se