Mali Alek

| March 27, 2017 | 0 Comments

Ču­do je taj deč­ko. Ne­ka­ko se sla­že sa pro­lje­ćem. Jer ovo je valj­da pro­lje­će. Ovo kad su­na­šce ja­če si­ja, kad je ne­bo ve­dri­je. Kad tra­vi­ca ra­ste i pti­či­ce pje­vuc­ka­ju. Kad je vi­si­ba­ba. Kad je ja­gor­če­vi­na. I onaj nar­cis. Kad je. To je to. Mi­slim p­ro­lje­će. I Ma­li Alek. Ne­ka­ko je sve ona­ko. Ona­ko neo­pi­si­vo. Lu­do. Lu­do, bu­ra­ze­ru. Kao Ma­li Alek. I svi osta­li na­ši ve­li­ka­ni. Valj­da je to od to­ga. Od tog pro­lje­ća ko­je je ba­nu­lo u na­še kra­je­ve. Na­se­lje­ne Sr­bljem i osta­lim slo­ven­skim, ne­slo­ven­skim ži­vljem. Svi se ra­du­je­mo ovo­me što nas je sna­šlo. Svi se ra­du­je­mo Ma­lom Ale­ku i osta­lim ma­lim ve­li­ka­ni­ma. Jer ta­ko mo­ra. Mo­ra to. Iako bo­li. Bo­li pro­lje­će. Bo­le po­zli­je­đe­ne ra­ni­ce od ra­do­sti. Ka­kva nas sre­ći­ca pro­ljeć­na sna­đe! Sre­ći­ca naj­sreć­ni­ja od svih pro­ljeć­nih sre­ći­ca… Ma­li Alek mar­ši­ra. Pro­lje­će ga pra­ti. Na ze­le­nom atu. Sa ki­tom. Pro­ljeć­nog cvi­je­ća. Če­ka­li smo du­go. I po za­slu­zi-do­če­ka­li smo ovu do­žu­đe­nu sre­ću…
Vo­li­mo mi i dru­ge vje­sni­ke pro­lje­ća. Vo­li­mo kad li­sje soč­no za­tre­pe­ri na gra­na­ma tu­žne vr­be. Vo­li­mo tu serb­sku ro­man­ti­ku. Vo­li­mo kad ža­bi­ca buć­ne. Buć! Pra­vo u smu­će­nu pro­ljeć­nu ža­bo­kre­či­nu. Ža­bi­ca na lo­kva­nju sa­nja. Ima li pro­ljeć­ni­jeg ha­i­kua… Još kad do­đu zri­kav­ci. A i oni će br­zo. Tek što ni­je­su. Za­zri­ka­će zri­kav­ci du­go če­ka­ni ve­čer­nji marš.Ko­rač­ni­cu idi­lič­nog su­no­vra­ta pod ru­me­nom skra­mom ne­ba. Sve cvje­ta i bu­ja, a Ma­li Alek cvje­ta i bu­ja po­naj­vi­še. Nje­mu se, bu­ra­ze­ru, i cvi­je­će u sak­si­ja­ma ra­du­je i kla­nja, pa ka­ko ne­će osta­la flo­ra i fa­u­na za­sa­đe­na ši­rom serb­skih ze­ma­lja… Ova­kva rap­so­di­ja ima da se pam­ti! Ova­kva har­mo­ni­ja bi­lja­ka, lju­di i ži­vo­ti­nja bi­va­la ni­je! Sva­ki žbu­nić, baš sva­ki bu­sen­čić, jor­go­van­čić i cr­ni ba­grem­čić osje­ća­ju na­va­lu sil­nog ži­vo­ta. Pro­lje­će. I Ma­li Alek. A šta bi dru­go po­kre­nu­lo, pro­bra­zi­lo i vas­kr­snu­lo kr­me­lji­vo i uspa­va­no serbstvo i osta­lo smla­će­no gra­đan­stvo…
Bi­o­lo­gi­ja je to! To je to što na­va­lju­je na ubo­gi ži­vot. Uda­rio ži­vot na ži­vo­tić kao ono­mad Mu­sa na Mar­ka. Uda­ri­la pu­sta sna­ga na bo­ni­ka i ja­dov­ni­ka. U sla­vu ži­vo­ta, sa­ti­re se mla­ki ži­vot.U sla­vu po­bje­de po­bje­đu­je se po­ra­že­no tra­ja­nje. Pro­gres. To li je to. Pa što una­zad, bra­ćo Ser­bi? Mo­ra li opet ta­ko? I mo­ra li baš Ma­li Alek da upra­vlja ša­re­nim fi­ja­ke­rom.Ma­li je on još, a ova vre­me­na tra­že od­ra­sle lju­de. Za­i­gra­će se deč­ko. Lip­sa­će ko­nji. Pre­vr­nu­će se fi­ja­ker. Pa će­mo mo­ra­ti do­ba­u­lja­va­njem da­lje. Ako ima da­lje. A ima. Br­že. Ja­če. Bo­lje. Do­lje. Do­lje. Do­le…
Va­lja se pre­pu­sti­ti pro­lje­ću. Va­lja nam uži­va­ti. Udi­sa­ti na nos i iz­di­sa­ti na usta. Sr­ku­ta­ti va­zduh što la­ko­mi­je. Hva­taj va­zduh. Hva­taj sun­ce. Aku­mu­li­raj to­plo­tu, jad­ni Sr­bo­lju­be. Dok ovo ne pr­o­đe. Dok se Ma­li Alek ne po­i­gra. Umo­ri­će se i on. Kao sva­ko de­ten­ce. Još ma­lo da pro­uk­će, da se is­tr­či, da se ra­že­li, da se iži­vi, pa će se smi­ri­ti. Pa će i gra­đan­stvo odah­nu­ti. I sve će, sa­klo­ni Go­spo­di, li­či­ti na du­ga­čak iz­di­saj slo­mlje­no­ga ži­vo­ta.Sa­mo da se pro­lje­će is­tut­nji. Da pro­đe ova hlo­ro­fil­ska po­ma­ma. Da se is­tre­se vi­šak bu­ja i pre­o­bi­lja. On­da će, ra­ču­nam, lje­to. Lje­ti je opet lak­še. Sve se ne­ka­ko sla­di. Sve se oteg­ne i smi­ri. Vru­ći­na oša­mu­ti. Za­mr­či svi­jest. Pa će i Ma­li Alek. Valj­da će. Valj­da će si­ći sa vr­te­ške. Valj­da će se po­kva­ri­ti rin­gi­špil. Jer on dru­ga­či­je ne si­la­zi. Da­će Bog da ne­sta­ne stru­ja. Da se po­ga­se lam­pi­ce. Da crk­ne po­mam­na mu­zi­ka. Bi­će nam lak­še. Bi­će nam pod­no­šlji­vi­je. U ćo­ra­vom glu­vom mra­ku u ko­jem će­mo ma­lo pro­pla­ka­ti. A Ma­li Alek će nas pla­ši­ti svo­jom ve­li­kom s­jen­kom…
Jed­nom ne­će bi­ti ovo­ga. Ne­će bi­ti ova­ko. Ne­ka­da. Ko zna ka­da. Za­vr­ši­će se hu­ma­ni­zam, re­ne­san­sa i sva­ki pre­po­rod. Pa i serb­ski. Pam­ti­će se Ale­ko­va vre­me­na, pa će se i to za­bo­ra­vi­ti. Od­gu­ze­lja­će u za­bo­rav i Gu­zen­ba­u­er i Kurc. I sva­ki Se­ba­sti­jan. I tet­ka An­ge­la i mah­ni­ti Do­nald i bu­di­bog­sna­ma Er­do­gan i sva­ki, baš sva­ki čo­vje­ču­ljak ko­ji je jed­nom bio ve­li­ki jer se pla­šio da bu­de ma­li.
Ma­li Alek, ho­će li oti­ći, pi­ta­ju se ma­le­ni Ser­bi… Ho­će li Ma­li Alek još du­go bi­ti naj­ve­ći ili će usko­ro od­ra­sti i shva­ti­ti da je pre­ra­stao za ovu opa­snu igru. Mo­žda će i oti­ći sa svo­jom zveč­kom, a mo­žda će i osta­ti jer će zveč­ka kao zveč­ka pu­ći kao zveč­ka. A kad puk­ne zveč­ka, igra se pre­ki­da. I on­da svi pla­ču, a Ma­li Alek se smi­je, jer mi­sli da su su­ze je­di­ni na­čin po­ka­zi­va­nja sre­će. I da je sa­mo­po­ni­že­nje je­di­na mo­guć­nost do­sto­jan­stva. I da je do­sto­jan­stvo bes­ko­ri­sno i opa­sno pri­de. Jer se, po ve­be­rov­sko­pro­te­stant­skoj lo­gi­ci u tu­ma­če­nju Ma­log Ale­ka, ne mo­že ni po­je­sti ni pro­da­ti. A ono što se ne po­je­de i ne pro­da ni­je vred­ni­je od bez­vri­jed­nih pra­znih lju­štu­ri­ca u ko­ji­ma je ne­ka­da kuc­ka­lo sr­ce jed­nog na­ro­da. Slu­čaj­no baš ovog ko­ji je Ma­li Alek ne slu­čaj­no usre­ćio svo­jim ne­sta­šlu­ci­ma..
Ne­go, va­žno je da je sti­glo. Pro­lje­će. I va­žno je da će sti­ći. Još po ne­ko. Naj­va­žni­je je da nam dje­ca ra­stu. I de­ca. Ma­li Alek je iona­ko iza­brao da bu­de vje­či­ti dje­čak ko­ji se igra. I da uvi­jek tra­ži još. Ona­ko, kroz su­ze. I po­na­vlja­će vječ­no ogor­če­ni Ma­li Alek: ka­ko da bu­dem do­bar kad sam naj­bo­lji…

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Mali Alek

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0