Natomanija

Đe si, NA­TO! Što či­niš? Ka­ko si, do­bro­či­ni­te­lju naš? Hva­la ti što si nas se ova­ko li­je­po sje­tio! Hva­la ti što si nas pri­mio, ako si pri­mio! I na­ma sva­ka čast što smo te pre­po­zna­li i što smo te pri­mi­li kao bra­ta ro­đe­no­ga! Hva­la ti, NA­TO, spa­si­o­če i oslo­bo­di­o­če naš! Hva­la ti što smo k’o prst i no­kat, k’o jed­no­jaj­ča­ni bli­zan­ci, k’o ža­ba i pu­no­gla­vac, k’o ćur­ka i pod­va­rak, k’o Mir­ko i Slav­ko, k’o Mi­lo i Ran­ko! Hva­la ti do pla­vet­nih i avet­nih ne­be­sa i pre­ko to­ga! Hva­la ti što po­sto­jiš!
Si­la si ti, NA­TO, sil­ni­če naš. Uz te­be smo i mi si­la, a si­la Bo­ga ne mo­li! Bez si­le ne­ma sre­će, a bez sre­će ni­šta ne va­lja, znaš ti to do­bro, a tvo­je zna­nje je sa­da i na­ša na­u­ka. Hva­la ti što si nas ro­dio, ba­šti­ni­če i za­štit­ni­če, uči­te­lju i sve­dr­ži­te­lju, hra­bri­o­če i sta­ra­te­lju, nje­žno­sti i su­zo ro­di­telj­ska…Hva­la ti NA­TO, maj­ko na­ša, cr­na go­ri­ce na­ša, hva­la ti sa­da i za­u­vi­jek…
Sve­ga mo­že bi­ti do­volj­no, ko­je­če­ga i pre­vi­še, ali za­hval­no­sti te­bi uvi­jek je ne­do­stat­no, uvi­jek je ma­lo, i za­to ti brat­ski i ljud­ski i po­i­me­ni­ce hva­la, bra­te naš i jed­no­ple­me­ni­če naš! Hva­la ti u ime svih nas ko­ji je­smo tvo­ji, u ime nas osob­no, na­ših fa­mi­li­ja, na­ših pre­da­ka, pri­ja­te­lja, ku­mo­va i dru­go­va, taj­ku­na i ku­raj­be­ra, ja­ha­ča i ko­njo­vo­da­ca, a osob­no u ime na­ših po­to­ma­ka ko­ji će, tvr­da nam vje­ra, slo­bod­no i mir­no sta­sa­va­ti u tvo­ji­jem cr­ni­jem sku­ti­ma, pod tvo­ji­jem i na­ši­jem cr­ni­jem kri­li­ma, sa­da i za­do­vi­jek i u vi­je­ki vje­ko­va…
Hva­la ti, NA­TO, u ime svih na­pred­nih i va­žnih, a ta­kvi­jeh je uvi­jek u ve­ći­ni i va­zda bi­lo u na­šoj NA­TO dr­ža­vi­ci ko­ju vo­li­mo svom sna­gom i ko­ja nam je sve­ti­nja nad sve­ti­nja­ma i ča­sna ri­ječ i tvr­da za­kle­tva i je­di­no ima­nje i mi­la nam ra­spi­ku­ći­ca i pod­vo­da­či­ca …Na sve­mu ti hva­la i ne­moj za­mje­ri­ti za­hval­no­sti na­šoj. Jer mi kad vo­li­mo do lu­di­la vo­li­mo, a kad za­hva­lju­je­mo lu­dač­ki za­hva­lju­je­mo, a ko­ga vo­li­mo baš ga vo­li­mo i to je valj­da lju­bav, a ti si, NA­TO, dru­go ime lju­ba­vi, a i pr­vo ime, ako shva­taš sr­ce na­še ko­je lju­bav za­grc­ku­je i mo­zak po­mu­ti u ve­li­koj mi­lo­sti i pre­go­le­moj stra­sti… za­to ti hva­la!
Mo­žda te, ro­đe­ni naš NA­TO, ne­ki iz­ro­di i za­stid­ni­ci ne vo­le, ali to ne­ka ne ne uz­ne­mi­ra­va i ne­ka ne re­me­ti tvo­ju glo­bal­nu i stra­o­bal­nu idi­lu, jer la­žu lju­di što za la­fa ka­žu da se mi­ša i naj­ma­nje bo­ji, ka­ko bi to, lju­blje­ni naš, re­kao naš i tvoj Vla­di­ka ko­ji bi te ne­gda i po­me­nuo da si ko­jim slu­ča­jem ta­da po­sto­jao, ma­da ne­ki ka­žu da te je po­če­sto po­mi­njao iako te ta­da, ma­kar pod ovim ča­snim ime­nom, ni­je bi­lo. Vla­di­ka je tu­ga­lji­vo sri­cao ne­što o to­pu­zi­ma i tra­go­vi­ma, o smra­du i obra­zu, o di­vljim ve­pro­vi­ma i zvje­ra­di­ma, ali to ni­ka­kve ve­ze s to­bom ne­ma, uzda­ni­ce na­ša! I ako ima ne­ka s na­ma ima, a ti uži­vaj u na­šem istin­skom brat­stvu u na­šem ne­be­skom sno­ša­ju, u na­šoj po­dat­noj i po­žud­noj ze­mlji­ci- mi­lo­sni­ci…
Uosta­lom NA­TI­CE– ta­ti­ce, znaš ti, a i mi će­mo ti u na­u­mu va­vi­jek pri­po­mo­ći, ka­ko se ob­ra­ču­na­va sa go­re­po­me­nu­tim i do­lje­skraj­nu­tim iz­ro­di­ma i za­stid­nim zlob­ni­ci­ma. Znaš ti, a uz te­be se i mi uči­mo, ka­ko se bom­bar­du­je i ra­za­ra, ka­ko se pa­li i sa­ži­že, kao se di­je­le vas­pit­ne ura­ni­jum­ske bom­bo­ni­ce ne­po­slu­šnoj dje­či­ci ko­ja se igra­ju an­ti­glo­ba­li­zma i euro­skep­ti­ci­zma ne zna­ju­ći ni­šta ni o če­mu, su­prot­sta­vlja­ju­ći se lju­blje­noj si­li euro­a­tlan­skog sa­do­ma­zo­hi­zma… Znaš ti NA­TO-zla­to ko­ga tre­ba po gla­vi, ko­ga tre­ba po gu­zi, znaš ti sve­mu mje­ru i sva­ko­me po­klon­čić. Bom­be su bom­be kad ih ba­ca­ju bom­ba­ši-ubi­ce, ali tvo­je bom­be su slat­ke bom­bo­ni­ce i za­štit­ne vak­ci­ni­ce i ko to na vri­je­me shva­ti, NA­TO nje­mu, a ko ne shva­ti—NA­TO po nje­mu. Je­smo li u pra­vu, NA­TO, sre­ćo na­ša?
A mi smo shva­ti­li tvoj na­uk jed­nom za svag­da, jer ma­gar­ci­ma se dva­put po­na­vlja, a mi ma­gar­ci ni­je­smo, već NA­TO va­ški­ce- pri­do­šli­ce, tvo­je mi­le ljup­ke šte­to­či­ni­ce ko­je ti, i ova­ko ma­li i sla­bu­nja­vi, ipak mo­gu bi­ti od ko­ri­sti. U toj na­di ži­vi­mo, tom na­dom se hra­ni­mo i sa tom na­dom će­mo do kra­ja le­lu­ja­ti po ovom div­nom NA­TO svi­je­tu.
Mi smo ma­li, al’ smo zna­li da nas ni­ko ne­će htje­ti, ni­ko smje­ti ta­ko lju­bi­ti kao ti, ći­ju ći, ći­ju ći…Da se ma­lo na­ša­li­mo pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći ne­ke ve­li­ko­srp­ske el­emen­te, za­kle­te du­šma­ni­ne NA­TO go­ri­ce i mi­lo­šu­mi­ce…
Slo­bod­no udri, ru­ko na­ša, po sve­mu što ti se ne svi­đa, a mi smo tu da pri­sko­či­mo kad god ti ka­žeš da tre­ba. Ra­ču­naj na nas, gro­mov­ni­če, sve dok i jed­no­ga tra­je u ovim kr­šnim vu­ko­je­bi­na­ma i me­di­te­ran­skim str­mo­pi­zdi­na­ma. Da­kle, ro­kaj i ne oba­zi­ri se, jer ima te ko po­dr­ža­ti, po­dr­ško i vr­hu­ško na­ša!
Bi­će­mo ti oda­ni kao ni­ka­da ni­ko­me. Bi­će­mo tvoj ma­li no­sač avi­on­či­ća, bi­će­mo tvo­ja lan­sir­na ram­pi­ca, bi­će­mo tvo­ja kan­ti­ni­ca i tvo­ja tra­fi­či­ca, bi­će­mo tvo­ja jav­na ku­ći­ca i kuć­na po­moć­ni­ca. Bi­će­mo tvo­ja eg­zo­ti­ka, bi­će­mo tvo­je bi­je­lo ro­blje, bi­će­mo, ako tre­ba i tvo­ji crn­ci i tvo­ji In­di­jan­ci, bi­će­mo sve što ni­je­smo bi­li ni se­bi ni dru­go­me, jer smo ko­nač­no na­u­či­li ono od če­ga od­u­ke ne­ma dok ima nas. Bi­će­mo tvoj polj­ski klo­zet, bi­će­mo tvo­je gor­sko gni­je­zdo. I bi­će­mo ti sve, iako smo ni­šta, i bi­će­mo ni­ko i ni­šta, a ne kao ne­ki- ne­ko i ne­što!
I ako ti već ni­je­smo re­kli: Hva­la ti NA­TO što po­sto­jiš i što ćeš po­sto­ja­ti i kad vi­še ni­če­ga ne bu­de.
I opro­sti nam što smo ma­lo po­pi­li, ro­di­telj­ski nam opro­sti, jer ova­kva sre­ća se baš te­ško pod­no­si, po­no­su naš!