Odbrana i poslednji dani (4) – Sve će se završiti kako mi je suđeno i kako je najbolje za sve [Tema: Pekić]

| December 18, 2014 | 0 Comments

dunav

Najzad su me na miru ostavili. Osim redara sa hranom niko više nije dolazio. Jedino su bušu otvarali da vide kako napredujem i treba li mi šta. Naredio im sigurno g. Oberleutnant dr Kulman.

A bilo je dogovoreno da lično po izjavu dođu. Kulman je kazao da je nikako po ključaru ne šaljem, nego samo u njegove zvanične ruke predam. Doći će i dr Hamm, jer sam je i njemu, kao svom branitelju, obećao. I drug Ozren iz konzulata FNRJ u Munchenu, začelo. Da je njemu, nipošto Kulmanu i Hammu, uručim, tako je bilo uglavljeno.

A ja je, vala, neću dati nikome. Ni Kulmanu, ni Hammu, ni Ozrenu. Turiću je u plavu kovertu, koju ću zapečatiti, sa opomenom da je niko do moje smrti ne otvara, a kad izdanem da se omot avionski ispošalje u Beograd, u Maršalat.

Also, sve će se završiti kako mi je suđeno i kako je najbolje za sve.

Dokončaće se ovoga puta po mojoj volji, a ne po tuđoj, kako me je do sada zapadalo. Uvek su me nekud vukli drugi, uvek se sa mnom nešto radilo, a ja sam samo stajao i gledao šta se čini. I imaš život, i nemaš ga.

Živ si, doduše, imaš, dakle, život, ali na đubre možeš da ga baciš kad nije tvoj, kad ti njime ne kormaniš. Sad mi je kormilo u ruci. Držim ga čvrsto, sa obe ruke, i dokraja ga ispuštati neću. Pa šta bude da bude. Još je pravo da kažem da, premda kriv nisam, ipak sam ja sve ovo zaslužio. Zaslužio sam da mi se desi, pa mi se, evo, i desilo. Moj otac je bio prost i neškolovan čovek. Bio je ribar, pravi vodenjak, a vele da voda čini čoveka vidovitim — mene, bogami, nije takvim napravila, inače ne bih sedeo u apsu — u pričama se vračevi uvek kraj izvora nalaze, a zna se, što je voda veća na veće te razmišljanje nagoni. I moj otac je bio miran i tužan čovek. Nikad ga niste videli da se srdi ili raduje. Oticao je, da kažem, kao ravničarska reka u kojoj je ribario. E pa, on je obično govorio da je srećan samo onaj čovek koji dobije ono što zasluži. Bilo dobro, bilo rđavo. I da je srećan samo zaslužen život. I prav i naopak.

Takav će, po svoj prilici, biti i moj.

Ovo što me je sada stiglo nije pusta igra slučaja, nego je očevidno da je za mene bolje da već sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me nikakav unutrašnji glas i nije zadržavao, i ja, što se mene tiče, nisam ljut na one koji su me osudili. Bez njihove presude ja bih imao samo još godinu da proživim, i samo za kratko vreme želja bi im se ispunila. Da se ja ne srdim što mi se to dogodilo, i što su me osudili, pomažu i neke druge okolnosti.

Otuda se, da znate, nipošto ne branim radi sebe, kako bi to ko mogao da pomisli, nego radi vas, da me i vi ne osudite i da se na taj način ne ogrešite o dar koji vam bog dade.

II

Zovem se Andrija Gavrilović, od oca, počivšeg Andrije, zvanog “onaj vodni”, jer u našem kraju beše i čovek istog imena i prezimena, koga su zvali “zemni”, i matere, poč. Bojane, ronene Krstuški, iz Novog Slankamena na Dunavu, Srez mitrovački, Okrug sremski, NR Srbija, FNRJ. Ali me ovde u tuđini prekrstiše u Andreasa, te se pod tim švapskim imenom vodim u njihovim knjigama, sudskim protokolima i dokumentima za socijalno i boravak, a ovu izjavu pišem iz gradskog zatvora u Munchenu — Nemačka, Zapadna — gde živim od jeseni 1944. godine, što će reći, četrnaest leta, pet meseci i kusur dana, računajući i ovaj.

Pre toga sam u Lubecku živeo, a još ranije u Hanoveru i Hamburgu. I u Travemundeu sam se obreo, ebenso. Kao što se zna, Travemunde je njihovo gospodsko letovalište na Baltiku — ja lično sam se tamo skočanjio — a na moru, samo drugom, Severnom, Hamburg je, mada se to na karti ne vidi čestito, u prirodi još manje, tako je tu more usukano. Kao da su jezero razvukli, pa ga uz dno luke zalepili. Uz reke su im i Frankfurt i Mainz, gde sam, takođe, nakratko, boravio. O svemu tome, gde sam obitavao i šta radio, ja sam u više prilika drugu Ozrenu iz konzulata u Munchenu podneo raport, a da ništa zabašurio nisam (manj ako nisam od silnog ponavljanja što dodao). Proveriti se može da nisam prikrio ništa od onog što me zadešavalo od kako me maler, a i moja luda glava, poteraše iz Srbije i sa njenih voda.

Na vodi sam se rodio, na vodi odrastao. Otac, Andrija, bio je, kako rekoh, ribar, no sudeći po našem pečalnom životu, ulov ga baš i nije hteo. Majka je morala da se ispomaže šijući po kućama. Biće, međutim, da ni nju nije htela igla — a šta se u ono vreme i šilo — tek i mi deca moradosmo u najam. Pomagali smo ocu i drugim ribarima oko mreža.

Održavali smo i krpili mreže stajačice-vojge i sačmarice ili arćaše, od šiblja pleli vrše i raspetljavali čerence. Drugim ribarima i kojekako, ocu našem nikako. Možda došle takve sezone da riba ne trza, ma kako je lovio. Posle sam i sam dočekao da me sreća neće, pa sam pojmio kako je bilo ocu, a onda nisam, nego sam mislio da je nesposoban i da ću se ja, ma čega se prihvatio, od njega bolje snaći.

Škole nikakve nisam završio. Sve što od nauka imam, dobio sam samoučno. Pošao sam, doduše, u osnovnu, ali izbio prvi svetski, te mene izvadiše da argatujem kod seljaka. Oca, naravno, odmah u kadar. Majka više nije imala kome da šije, nikome nije bilo do kinđurenja. A i mi ne znam koliko smo forinti dobijali. Posao za konja, ne za čoveka. Otada sam omrzao zemlju, očima nisam mogao da je vidim.

Na Ceru oca zarobiše vaši, to jest naši. Odmah pređe u srpsku vojsku, ali puške ne stiže da opali, pri povlačenju dobi pegavac, jedva se živ i prepolovljen izvuče. Kad se rat završio (i bila proglašena naša dična Kraljevina), on se vrati kući i produži da ribari. Oporavio se nije nikad, uvek je izgledao usahnuo i kao da mu ni do čega nije. Jednom ga vetruština nasred reke zateče i udavi. Nije znao da pliva. Onda mnogi nisu umeli da plivaju, čak ni ribari. Reka ga je izbacila tek posle tri dana. Jedva ga prepoznasmo. Majka ga je prepoznala, ne znam po čemu, nije kazala. Samo je rekla: to je. Kako je izgledao, nikad zaboraviti neću. Voda ga je sasvim sastrugala i isprala. Došao plavičastobeo, kao da se ukvario. To je viđenje, mislim, na mene mnogo uticalo da se opredelim za ovu profesiju.

Ja se onda zamislim. Vidim, ostanem li, ceo ću život straćiti za tuđina rintajući. Napustim i kuću i Novi Slankamen i obrem se najpre u Zemunu, pa u Beogradu. Najzad se skrasim u jednom gradu, ne da mi se ni ime mu pomenuti, eno ga u zapisnicima druga Ozrena. Tu sam, gospodo drugovi, svašta radio. Kao i svaki proletarijat. U nadnici i za satnicu. Ugalj sam istovarivao na rečnom pristaništu i mešao malter po gradilištima. Glavni se gazda, dunđerin, zvao Konstantin Njegovan, ali ga zvali „Kurjak”. Grdosija u telu i glasu, pola gospodin, pola narodski čovek, koji je sa nama, Crnotravcima i pridošlicama, barabar radio. Peko sam i cigle po ciglanama, umorstven posao, i nosio prtljag po željezničkim stanicama, dok me nisu oterali, nisam imao broj. Čak sam jedne zarazne godine, odmah posle rata, ispomagao grobarima. Posla preko glave, udarila nekakva španjolska groznica, smrt se zapatila, te su Srbi naveliko umirali.

Onda naiđem na opštinski plakat u kome se pozivaju mladi, zdravi i snažni ljudi da, uz dobru naknadu, obavljaju plemenite dužnosti spasioca davljenika po plažama i javnim kupalištima. Zahtevalo se samo da si odslužio vojni rok, što ja jesam, i da si vešt plivač, što sam takođe bio. Nisam se mnogo predomišljao. Javim se i sa još nekolicinom budem izabran.

Najpre uzeše da nas uče koječemu. Izmenu svega prvoj pomoći, veštačkom disanju, kako je u raznim prilikama najbolje prići utopljeniku, kako se udarcem obeznanjuje ako se otima, ukratko — o čemu ni sanjao nisam da postoji.

(Nije to samo u vodu ripnuti, pa čoveka na suvo izvući. Ne pomaže ako mu uz grudi pristaneš — hoće da te zagrli i umrtvi. Pogotovu ako si brzo plivao, pa se zamorio. Brzo plivati, razume se, moraš, o živoj se duši radi, ali ne i zbrzano, neredovno, nego brzo i ujednačeno. Gledaš da mu, ako možeš, sa leđa prineš. Najmanje — sa strane. I da ispod pazuha zahvatiš. To se zove „nelson”. A i samo veštačko disanje nije prosta stvar. Nije to — maši mu rukama, pa kraj. Moraš ga najpre na stomak položiti, pod pojas mu kamen poturiti, iz usta mulj, ako ga ima, izbaciti, maramicom mu jezik uz bradu privezati i vodu mu iz pluća i želuca iscediti. Tek onda možeš pristupiti disanju.)

Najpre su me, dakle, učili, tek posle sam nastupio u službu. Radio sam kao zakleti spasilac davljenika sve dok u Nemačku — Zapadnu, nisam odbegao.

Also, svuda sam i u Germaniji po strandovima radio. To su vam kod njih kupališta, plaže, banje. Ali nisam svuda dobio za zvaničnog spasioca, nisam svuda als ein Retter radio, iako je to kod kuće bilo moje jedino zanimanje. Službovao sam ja, kao običan Wachter, čuvar kabina, pa za nevolju i čistač bazena bio. Posle mi nabolje krenulo, pa najzad i sasvim dobro bilo. Sehr gut. Sehr gut, naturlich, u onim okolnostima. Avanzovao sam. Zahvaljujući mom dobročinitelju, onome što vele da sam ga ubio, gospodinu Geheimer Kommerzienratu Gruberu, namestiše me za noćnog čuvara sportskog bazena na Schwabingu, u Munchenu. A kasnije me g. G. C. R. Gruber uze sasvim kod sebe. Imao sam samo da nadgledam njegov letnjikovac u brdima kraj Ammerseea.

Nisam, dakle, bio spasilac, bio sam samo bivši spasilac. Godine pritisle, a i kriza. Zatim i moja obogaljena ruka. S početka mi nije naročito smetala. Ponekad me u laktu žigne, u ramenu utrne. Posle se na zlo dala. I nekakav artritis uhvatila. U vodu više nisam smeo. Za mene to i nije bilo najglavnije. Važno je bilo da sam pored vode. Voda mi nekako u krv ušla, otkako je oca udavila. Biće da sam se kroz to za nju i opredelio. Još da sam mogao da pazim na neku domaću, našu, srpsku vodu, a ne tuđinsku, bilo bi mi potaman.

A što mi se nije dalo, sam sam kriv. Ne mislim na ovo što me sada zadesilo. Jeste, ja stvarno imam ovde jednu situaciju, ali me za nju mnogo briga nije. Do sadašnje krivice ne držim, kao i da nisam kriv. Znam da svi, i gospoda Kulman i Hamm, i drug Ozren, očekuju samo o njoj da pišem. Kako sam, naime, i zašto ubio Herr Geheimer Kommerzienrata Grubera. A ja, opet, mislim samo na svoju pravu, istinsku krivicu, koja me je iz zemlje isterala i u beli, mada bi trebalo reći crni, svet najurila. I na moje davnašnje tužitelje, koji su me dovde doveli.

Uzmite, dakle, i vi da su se protiv mene podigle dve vrste tužioca, i to jedni koji su me sada tužili, i oni pređašnji što sam ih malopre pomenuo, i uzmite na um da se na prvom mestu od starih valja braniti. Tih tužilaca ima veliki broj i oni se već dugo tim poslom bave, i vama su se obraćali još u onim vašim godinama kada ste im najlakše mogli poverovati, jer ste bili još deca, a samo neki od vas i mladići, pa su me optužili u vetar.

Ja sam, naime, već bio u Nemačku odbegao. A što je od svega najčudnovatije, ja im ni imena ne mogu kazati. A svi oni koji su vas iz zavisti i strasti za klevetanjem pridobijali, kao i oni koji su sami bili uvereni te druge uveravali, ti su najnepristupačniji. Nijednoga od njih ne mogu pred ovaj sud da dovedem, ni da pobijem.

Možda ćete reći, i ja vam ne zameram: odakle su potekle klevete protiv tebe? Nisu, valjda, otuda što se nisi ničim naročitim bavio? Ne bi se, Andrija Gavriloviću, toliki glas o tebi proneo da ipak nisi bio drukčiji nego ostali i drukčije od svih zemljaka radio!

A to je istina, i ja ne mislim da je zamućujem. Samo da je objasnim i u srazmer sa prilikama stavim. Jer, velika je moja krivica. Rečima je običnim ne možeš izmeriti, ni mislima i upola proniknuti. Nikad sve neće biti jasno. Ni meni nije sve jasno, a nekmoli drugima. Izvesno je jedino daje greh veliki, toliki da me stid i ime mu ispisati. Kao da bi manji ostao ako imena ne bi imao, ili ako ga ja ne bih znao. Nema se, na žalost, kud. Doduše, do rata za njega nisam čuo. Do rata ga izgleda nije ni bilo. U ratu je pronađen i uveden. Greh nekakav čudan što čas postoji, čas ne postoji, što ponekad na dobro iziđe, a ponekad se u zlo izmetne. Pa i kad sam doznao kako ga zovu, nisam odmah razabrao šta znači. (U Svetom pismu ga pod tim imenom nije bilo, gledao sam. Tek posle sam razumeo da ga i tamo ima, samo se zove SOJUZ SA ĐAVOLOM, drugovanje i saradnja sa demonima, za koju je krivicu i pomenuti Sokrat bio suđen.)

Bilo je to strano ime za našu stvar. Toliko je greh bio veliki da mu ni domaćeg imena nismo imali, nego smo tuđe morali da iznajmimo i da ga krstimo po nekakvom Kvislingu, koji ga je, vele, prvi izumeo. Taj Kvisling je bio predsednik vlade, kao, pribogu, naš đeneral Nedić. Ja nisam bio predsednik vlade, ali sam ipak bio Kvisling. Manji svakojako od pravog, od izumitelja, ali ipak dovoljno viđen da se brojim na kraju rata. A vikalo se i drugo ime za moju nepodopštinu. Ni ono nije srpsko. Kao da Srbi pre mene takve stvari nisu radili, pa im ni ime nužno nije bilo. Dakle, to se moje zvalo: KOLABORACIJA, što vam je, kao, saradnja sa okupatorom.

Na srpskom, naravski. Na nemačkom, vidim, nema u njoj ništa rđavo. Ja sam, na primer, kao čuvar kabina u Munchenu morao da kolaboriram sa upravom bazena, pa u tome niko nije video ništa rđavo. Čak ni sindikat, koji je uvek na nešto napet. Na srpskom se, međutim, izmetnu ova reč u propast.

I tako smo, svi mi koji smo isto zgrešili, postali Kvislinzi, kolaboranti i saradnici okupatora, to jest Nemaca. Ne ovih današnjih, sa kojima je pohvalno kolaborirati, nego njihovih roditelja. Domaći izdajnici, fašisti, narodni neprijatelji, okupatorske sluge. A gadovi, đubrad, Ausfurvsi, govna, po mišljenju druga Ozrena. Govna od govana.

E to, kako sam postao kolaborant, đubre izdajničko i Ausfurf, to ću ovde da iznesem, pa iako se to može činiti kao da nije od bitnosti za moju sadašnju krivicu, uverićete se da i te koliko jeste. Da se ova bez one ne može razumeti. A ako ćemo po duši, bez one prve, ova druga se ne bi ni desila.

Jer, i vama je jamačno samo do razumevanja. Svi, naime, hoće da razumeju. To im je, vele, glavno. Nije im toliko do pravde, do kazne pogotovu, samo im je do poimanja. Oberleutnant Kulman mi je često govorio, nije meni, Gavriloviću, ni ovolicno stalo da od tebe nešto doznam, već da te shvatim. Što mi je za sudijski sto potrebno, davno sam saznao, ali te shvatio nisam. Prava se presuda, reče još, može doneti jedino ako se znaju pravi razlozi nekom kriminalnom postupku, ono što je (pamtim svako slovo), iza upadljivih činjenica, kao njihova nevidljiva mašinerija. Za dobar sud činjenice su lutke bez duše sve dok proces ne razmrsi konce što te lutke na kriminalnoj sceni pokreću, sve dok sud, veli, ne spozna stroj koji ih iza kulisa doganaja organizuje u zločinačku predstavu. Sve dotle pravda ima posla sa prividom i njen kantar odmerava pogrešnu težinu. Tako je nekako govorio Oberleutnant Kulman, dok se upinjao da one tajne uzice turi u šake druga Ozrena, kao da je on ta mašina koja je mene organizovala u “kriminalnu predstavu”.

Drug Ozren je, sa svoje strane, uzice gurao u šake, ako ne Kulmanu, a ono njegovom ocu, našem okupatoru. Dr Hamm nije sa tom politikom imao mnogo Veze. On se više držao ludila. Ludilo je stajalo iza moje činjenice i povlačilo konce. A ja bih baš tu mašinu iza mene da rasklopim. Kao sajdžija pokvaren sat. Da se lepo vide i na dan iziđu svi točkići, zupčanici, sve do zamajca moje crne sudbine, pa šta bude i šta Zakon propisuje.

Plaža koju sam od opštine na staranje dobio zvala se južna, a na nekoliko kilometara uzvodno bila je i druga, severna, na kojoj je zakleti spasilac bio neki Zemba, bivši teškaš, čudo od čoveka, ala. S njime nisam bio baš u saglasju. Ako ću pravo, bili smo ko vatra i voda. Bez prijatelja, dabome, nisam bio. Bez srodne se duše ne može opstati. Iako mi je služba bila teška i odgovorna — životi su bili u pitanju — te nije ostavljala mnogo vremena za dangubu i provodnju, zbližio sam se bio sa nekim Andrašom, Manarom, kočarom iz preka, koji je kao i moj poč. otac bio pravi vodeni čovek. Toliko je o vodi znao da ga u tom zanatu niko preteći nije mogao. I ja sam, istina, podosta znao, od oca a ionako, ali se sa Andrašom nisam mogao meriti. Ništak Zemba pogotovu. Zemba samo što je bio jak kao bivo i galamdžija, razbijač, inače ćutuk rođeni. Ko je njega za spasioca postavio, nije mi jasno. Taj vam ništa o vodi nije znao. Kao da je u pustinji odrastao, kao da ni arterijski bunar nikad u svom veku nije video. A izgledalo je i da ne mari za reku. Uvek je cunjao za kakvim drugim poslom, gledajući da se otarasi spasavanja davljenika, iz čega se najbolje vidi kakav je čovek bio. A i vređao je žrtve. Govorio je da od davljenika goreg skota nema. Nema ga koji te sa sobom ne bi odvukao, samo da mu se prepustiš.

Žuriš da mu pomogneš — pričao je — dušu crvljivu da mu spaseš, a on samo gleda kako da te ščepa i pod vodu podvede. Na leđa ti se pentra, pod talase gura, prste ti u oči zabada. Važno je jedino da je njegova glava u vazduhu. Za sve drugo ga nije briga. A posle, na suvu, neće ta bagra ni da te pogleda. Kao da si ti kriv što se on, smrđoš, davio. Još te psuje što si ga udario da se smiri, da se obojica ne podavite. Lakat! — Ja — veli on, ne čekam da me zagrli. Svakoga odmah po glavi čvrknem. Što da mislim? Jednoga sam u vodi i premlatio. Imao mi je govnar uvo odgristi. Boga sam u njemu ubio. Došlo bi mu bolje da se udavio. Eto kako je govorio Zemba.

Borislav Pekić

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Odbrana i poslednji dani (4) – Sve će se završiti kako mi je suđeno i kako je najbolje za sve [Tema: Pekić]

by admin time to read: 14 min
0