Jasan Pogled

Vožd i javnost na kapitalističkoj periferiji

© Jovan Prokopijević
© Jovan Prokopijević

Piše: Jovo Bakić

Centru kapitalističkog sistema više u Srbiji odgovara autoritarna vlast od preterano korumpirane i nestabilne oligarhije

Teško je vreme. Izgledi za budućnost su turobni. Ne radi se samo o Srbiji, nije znatno bolje ni u centru kapitalističkog sistema. Problem je što je u Srbiji, kao kapitalističkoj periferiji, sve još mnogim mukama i brigama bremenitije.

U centru kapitalističkog sistema prvi put omladina nema izgleda za bolji život od roditelja. Društvene nejednakosti su se, nakon zlatnog doba države socijalnog staranja, prvo postupno, a onda sve drastičnije uvećavale, kako ubedljivo pokazuje francuski ekonomista Tomas Piketi. Razlog tome leži u političkoj volji. Nekada je strah od socijalističke revolucije uspešno susprezao gramzivost privredno-političke oligarhije u centru kapitalističkog sistema. Kako se, međutim, hladni rat okončao porazom SSSR-a i socijalizma, tako je nestao strah od revolucije, a s njim i ograničenje kapitalističkoj pohlepi. Imperijalizam je dobio novi zamah, jer neposlušni periferijalci moraju biti dovedeni u red. Moraju se zaduživati kako bi se „modernizovali”, a onda kao dužnički robovi slušati naređenja iz centra svetskog kapitalističkog sistema.

Da bi se naređenja uspešno izvršavala, potreban je ili autoritarni demagog ili jaka nacionalna privredno-politička oligarhija umrežena u globalnu kapitalističku oligarhiju koji će ubediti građane da žive u demokratiji. Do pre dve godine Srbija je imala umreženu oligarhiju koja se zaduživala, kredite nameštala stranačkim prijateljima, stvarajući crne fondove za podmićivanje. Danas je Srbija zadužena, na pragu dužničkog ropstva, pa interes poverilaca zahteva da se dugovi neodložno vraćaju, kako ne bi narasli do onog nivoa kada se više vratiti ne mogu. Zahteva se štednja države i građana, koje niko ni ne pita da li imaju šta uštedeti. Pošto se radi o neugodnoj operaciji za građane Srbije, centru kapitalističkog sistema više odgovara autoritarna vlast (doduše ne i ovako nepredvidljiva) od preterano korumpirane i nestabilne oligarhije.

U tom cilju, kao i zarad jačanja sopstvene vlasti, vožd sprovodi strogu kontrolu sredstava masovnog opštenja posredstvom političke tabloidizacije, estradne trivijalizacije političkih tema, i sistematske medijske idiotizacije (uklanjanje ozbiljnih političkih sadržaja i zračenje intelektualnog otrova u vidu različitih „zabavnih” i „rijaliti” programa). Politika se svela na vođinu ružičastu propagandu u pomamnoj potrazi za neprijateljima (nekada su to bili „nacionalni izdajnici”, a danas „kočničari reformi”, te pojedini omrznuti „tajkuni” i kriminalci, ciljano izabrani za obračun zarad povećanja popularnosti vođe među osirotelim građanima).

Uklanjanje „Utiska nedelje” stoga nije samo obračun vlasnika B92 s autorkom najuglednije političke emisije na ovim prostorima, već se radi prevashodno o obračunu autoritarnog vođe s novinarkom koja ne pristaje na idiotizaciju (u antičkoj Heladi su oni koje politika ne zanima nazivani idiotima) novinarstva u Srbiji, pa i po visoku cenu gubitka posla. Uistinu, o ovome svedoči činjenica da nijedna televizija, koliko je autoru ovog članka poznato, nije dosad ponudila prostor „Utisku nedelje”. Čovek bi očekivao da se televizije otimaju za kultnu emisiju, jer biće im povećani ugled i gledanost, steći će i obrazovanu publiku, a od reklama i solidne prihode. No, na periferiji kapitalističkog sistema ova pravila ne važe, jer tu autoritarni vođ može da naredi pripadnicima oligarhije da se ne oglašavaju na nepoćudnim televizijama, a to znači ne samo kratkoročni gubitak, već i dugoročno propadanje do konačne propasti.

Gostujući nedavno na novosadskoj tribini o stanju u sredstvima masovnog opštenja, gosti tribine su nakon nje saznali da od 40 pozvanih medijskih kuća nijedna nije našla za shodno da pošalje izveštače. Dvosatna tribina je, pak, bila izuzetno dobro posećena, kao da se radi o kraju osamdesetih ili početku devedesetih, što svedoči da sredstva masovnog opštenja ne igraju svoju ulogu prenošenja različitih vesti i mišljenja široj javnosti.

Otuda ne čudi što i jedna od najistaknutijih televizijskih novinarki razmišlja o napuštanju novinarstva, što je druga srećna zbog prelaska na radio (vođu ne zanima ono što nije naročito uticajno), i što treća razmišlja o bavljenju temama iz kulture. Prema tome, javnost uskoro neće imati ozbiljniju političku emisiju na nacionalnim televizijama, tj. biće temeljito idiotizovana. No, idiotizacija neće oslabiti ni snažna krčanja creva ni česta nacionalna poniženja, ni upadljivost lažljivosti, ni golemi lopovluk političara, a vodiće rđavom političkom obrazovanju i obaveštenosti, te političkoj reakcionarnosti, tj. nekom vidu šešeljizacije. Od Šešelja do Vučića, i nazad.

http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=313655

 

Ostavite komentar: