Jasan Pogled

Šekspirovići

william-shakespeare-portrait11

Život je priča koju pripovijeda idiot, puna buke i bijesa, a ne znači ništa

Šekspir
Mo­ra da je bio Šek­spi­ro­vić onaj Vi­ljem iz na­vod­no Strat­for­da na na­vod­nom Ej­vo­nu. Si­gu­r­no je na­še go­re list. Kao, uosta­lom, i mno­gi dru­gi ko­ji to ni­je­su htje­li da pri­zna­ju ni na mu­ka­ma. Sti­de se lju­di svog po­ri­je­kla i tač­ka. Eto i dan-da­nas ne­ki Sr­bi ne že­le da su Sr­bi, već že­le da su, na pri­mjer, Si­juk­si, Mon­te­ni­ger­si ili ne­ki slič­ni Mi­lo­gor­ci, Por­to­mon­te­ne­gri­ni, Abo­ri­dži­ni, Du­kljan­ci, Iro­ke­zi, Bu­šma­ni, Va­vi­lon­ci ili Vi­kin­zi. Ni­je se, da­kle, ču­di­ti sta­rom Šek­spi­ru što je krio svo­je auten­tič­no po­ri­je­klo.
Kad ka­že­mo – dra­ma – po­mi­sli­mo na sta­rog Vi­lje­ma, a kad ka­že­mo, na pri­mjer, Sr­bi, po­mi­sli­mo na dra­mu, što po za­ko­ni­to­sti­ma si­lo­gi­zma zna­či-kad ka­že­mo Vi­ljem Šek­spi­ro­vić, po­mi­sli­mo na Sr­be, a opet zna­či da je Šek­spir bio Šek­spi­ro­vić i da je svoj iz­vje­sni, ma­da vje­ro­vat­no pre­ci­je­nje­ni dram­ski ta­le­nat, do­bio ro­đe­njem, od­no­sno po­si­sao ži­la­ma iz na­še rod­ne gru­de. Ta­kav osje­ćaj za tra­ge­di­ju i far­su mo­že da ima sa­mo na­še če­lja­de i to­li­ko tra­gi­ko­mič­nog u sve­mu mo­že da vi­di i pro­zre sa­mo naš ze­mljak. Uosta­lom, na­še dr­ža­vi­ce i na­ši na­ro­di su vje­či­ta po­zor­ni­ca i vje­či­ti glum­ci u vje­či­tom te­a­tru, u ama­ter­skom po­zo­ri­štu Šek­spi­ro­vić.
Le­po je ov­de, ka­že mi je­dan ekav­ski sa­brat, ali se ne­ka­ko te­ško iz­dr­ža­va. Eto dra­me! Eto Šek­spi­ra! Eto Ha­mle­ta, kra­lja Li­ra i Ote­la u sr­cu Sr­bi­ji­ce…otva­ra se ši­ro­ko po­lje za pe­ri­pe­ti­ju, za za­plet, za kul­mi­na­ci­ju bez ras­ple­ta. Ta­kva ti je na­ša dra­ma, na­ša dra­ga kul­mi­na­ci­ja. Le­po je ov­de, to je isti­na, a da se po­ma­lo te­ško iz­dr­ža­va i to je isti­na, a da će se ne­ka­ko iz­dr­ža­ti i to je isti­na, pra­va – prav­ca­ta za­ko­ni­tost vje­či­te dra­me. Ne­ma nam spa­sa, ali pro­pa­sti ne­će­mo, ka­ko bi re­kao onaj mu­dri bra­da­ti za­je­bant iz Za­je­ča­ra ko­ji je ta­ko­đe po­ri­je­klom Šek­spi­ro­vić.
Šek­spi­ro­vi­ći, da­kle, uži­va­ju u ne­pod­no­šlji­vom ži­vo­tu, obo­ža­va­ju i nje­gu­ju svo­je za­blu­de, di­ve se i di­če svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma, vo­le do obo­ža­va­nja sve one ti­po­ve ko­ji im ra­de o gla­vi, a uglav­nom mr­ze one ko­ji ih vo­le. Pa kud će­te ve­će dra­me, kud će­te ve­ćeg Vi­lje­ma! Šek­spi­ro­vi­ći su ple­me ko­je se uvi­jek nad­me­će u su­ma­nu­tim igro­ka­zi­ma, u po­ni­šta­va­nju i po­ni­ža­va­nju sop­stve­nih vr­li­na, a to su valj­da pret­po­stav­ke za ve­li­čan­stve­nu tra­gič­nu far­su! Šek­spi­ro­vi­ći su ple­me ve­li­čan­stve­ne isto­ri­je, ali oni ne vo­le isto­ri­ju, oni vo­le ap­surd po­na­vlja­nja, a sva­ko po­na­vlja­nje ne­mi­nov­no do­vo­di do ko­me­di­je za­bu­ne što je pret­po­stav­ka je­din­stve­nog na­ci­o­nal­nog te­a­tra. Šek­spi­ro­vi­ći, da se ra­zu­mi­je­mo, i ne vo­le te­a­tar, ali vo­le dra­mu – i po to­me su je­din­stve­ni i ne­po­no­vlji­vi. Šek­spi­ro­vi­ći se umno­ža­va­ju di­je­lje­njem, a sa­bi­ra­ju se od­u­zi­ma­njem i to je su­ma­nu­ta lo­gi­ka nji­ho­ve na­ci­o­nal­ne re­ne­san­se. Bi­ti ili ne bi­ti bi mo­gao bi­ti glav­ni stih nji­ho­ve na­ci­o­nal­ne pje­sme. Isti­na sa sa­svim ma­lim va­ri­jan­ta­ma: Bi­ti ili ne bi­ti ili ne bi­ti, a bi­ti, ili ma­lo bi­ti, a ma­lo ne bi­ti, ili vi­še ne bi­ti ne­go bi­ti, a ipak bi­ti. Da­kle, bi­ti po­ne­kad, a ne bi­ti, po­vre­me­no. Ni­je­su kri­vi Šek­spi­ro­vi­ći, kriv je Šek­spir, kriv je ži­vot ko­ji re­ži­ra­ju oni ko­ji su ge­ni­jal­nim Šek­spi­ro­vi­ći­ma odav­no na­mi­je­ni­li ulo­gu epi­zo­di­sta ko­je po ne­ko­li­ko pu­ta ubi­ja­ju u sva­kom či­nu. Elem, Šek­spi­ro­vi­ći su vi­še de­kor, po­tro­šni ma­te­ri­jal ili­ti to­pov­sko mlje­ve­no me­so u ve­li­koj dra­mi ve­li­kih maj­sto­ra ko­ji se, kao i uvi­jek u ve­li­kim dra­ma­ma, bo­re do po­sljed­nje ka­pi tu­đe kr­vi…
A tek nji­ho­vi vla­da­ri… Sve sa­mi Ha­mle­ti ili ne­sreć­no za­lju­blje­ni lje­po­ta­ni iz Ve­ro­ne ili raz­ba­šti­nje­ni kra­lje­vi bez ze­mlje i bez ra­zu­ma. Ili mle­tač­ki tr­gov­ci ko­ji naj­ra­di­je tr­gu­ju onim što ni­je nji­ho­vo. Pro­da­ju ni­šta, a do­bi­ja­ju sve. Ili je sve ni­šta, a ni­šta je sve, ko će ga zna­ti. Šek­spi­ro­vi­ći se tre­nut­no gri­ju po­mam­nim pla­me­nom obe­ća­nja ne­ka­da­njeg Ma­log Ace ko­ji je šek­spi­rov­skom lo­gi­kom po­stao Alek­san­dar Ve­li­ki ko­ji, opet po šek­spi­rov­skoj lo­gi­ci tra­gič­nog slo­ma, že­li da po­sta­ne Alek­san­dar Naj­ve­ći. Alek­san­dar Naj­ve­ći je već po­stao pre­ve­li­ki za ma­le­ne Šek­spi­ro­vi­će i ta nje­go­va ve­li­či­na i nji­ho­va ma­len­kost će vr­lo br­zo po­sta­ti ve­li­ki pro­blem za ma­le­no po­zo­ri­šte. Ili će slu­čaj ko­me­di­jant opet umi­je­ša­ti svo­je šek­spi­rov­ske pr­ste i pro­mi­je­ša­ti kar­te u šek­spi­rov­skoj po­ke­ri­ci. Mo­žda će Alek­san­dar Naj­ve­ći opet po­sta­ti Alek­san­dar Obič­ni i ta­ko i se­be i Šek­spi­ro­vi­će spa­si­ti još jed­ne ur­ne­be­sne tra­ge­di­je. Ili, ka­ko vam dra­go: mo­žda će voz bez ši­na u ne­do­stat­ku br­zih pru­ga za­i­sta od­ve­sti ma­le Šek­spi­ro­vi­će u obe­ća­ni raj. To ni Šek­spir ne zna. To se ne zna. To se sa­mo slu­ti. Slut­nja je i ina­če na­ša je­di­na pret­po­stav­ka i prog­no­za.
Le­po je ov­de, re­če mi moj ekav­ski sa­brat, ali je po­ne­kad ne­iz­dr­ži­vo. A ka­ko je kod vas, bre? Šta da mu ka­žem? Šek­spir je odav­no pro­či­ta­na knji­ga, a na­še pro­či­ta­ne knji­ge ne ma­re za Šek­spi­ra. Cr­na Go­ri­ca je odav­no kra­ljev­stvo dvor­skih lu­da ko­je su, odav­no već, za­u­ze­le pre­sto.

Ostavite komentar: