(Razgovor sa Oktavijom Pasom)
Oktavio, vi ste rođeni 1914, usred meksičke revolucije i uoči Prvog svetskog rata. Živite u veku bezmalo neprestanog ratovanja. Možete li išta lepo reći o dvadesetom veku?
Preživeo sam, i mislim da je to sasvim dovoljno. Vidite, istorija je jedno, a naši životi nešto sasvim drugo. Vek u kome živimo je užasan, jedan od najtužnijih u istoriji sveta, ali naši životi su uvek tekli manje-više isto. Privatan život nema u sebi ničeg istorijskog. Tokom francuske ili američke revolucije, tokom grčko-persijskih ratova, tokom svih velikih svetskih događaja istorija se bez prestanka menjala. Ljudi, međutim, žive, rade, zaljubljuju se, umiru, razboljevaju se, druže se, proživljavaju trenutke sjaja i očaja, a sve to ima malo ili nimalo veze sa istorijom.
Znači, mi smo i u istoriji i izvan nje?
Da, istorija je naše okruženje ili ambijent, i mi je proživljavamo. Ali prava drama, kaogod i prava komedija, odigrava se u nama, i mislim da isto važi i za onog ko je živeo u petom veku i za čoveka budućnosti. Život nema u sebi ničeg istorijskog, on je više nalik prirodi.
U Blagodetima vida, knjizi koja govori o vašem odnosu prema vizuelnim umetnostima, kažete sledeće: »Ni moji prijatelji ni ja nikad nismo videli Ticijanove, Velaskesove ni Sezanove slike. . . a ipak smo bili okruženi mnogim umetničkim delima.« Tu govorite o Miksoaku, gde ste u detinjstvu živeli, i o meksičkoj umetnosti s početka dvadesetog veka.
Miksoak je danas jedno prilično ružno predgrađe Meksiko Sitija, a kad sam ja bio mali to je bilo seoce, i to vrlo staro, još od pre kolumbijskih vremena. Ime je dobilo po bogu Miskoatlu, što je i naziv plemena Nauatla za Mlečni put. To je značilo i »zmija od oblaka«. U Miksoaku je bilo mnogo kuća iz osamnaestog i devetnaestog veka, a neke od njih su imale ogromne bašte, zato što je ovo mesto pod kraj devetnaestog veka bilo letovište meksičke buržoazije. Moja porodica je tu imala letnjikovac. Kad je izbila revolucija, bili smo prisiljeni da se tu preselimo, na sreću, rekao bih. Bili smo okruženi malim uspomenama na dva prošla razdoblja koja su još uvek bila živa, prekolumbijsko i kolonijalno.
Čini se da osećate nostalgiju za Miksoakom, a ipak ste jedan od malobrojnih meksičkih pisaca koji žive u samom srcu Meksiko Sitija. On će uskoro biti najveći grad na svetu; dinamičan je, ali, s obzirom na zagađenje, prenaseljenost i siromaštvo, predstavlja pravi košmar. Je li život u njemu nadahnuće ili osuđenje?
Živeti u srcu Meksiko Sitija ne predstavlja ni nadahnuće ni prepreku, nego izazov. Jedini način borbe sa izazovima jeste suočavanje s njima. Živeo sam u drugim meksičkim gradovima i mestima, ali ma kako da su bili prijatni, činili su se nekako nestvarnima. Ako već živite u Meksiku, treba živeti u Meksiko Sitiju.
Recite nam nešto o svojoj porodici.
Otac mi je bio Meksikanac, a mati Španjolka. S nama je živela i jedna tetka, prilično ekscentrična, kakve već tetke umeju da budu, i na nski svoj apsurdni način postižna. Moj deda, po zanimanju advokat, bio je čuveni romansijer. Jedno vreme smo živeli od prihoda jedne njegove knjige koja je bila bestseler. Kuća u Miksoaku je bila njegova.
A knjige? Pada mi na pamet Borhesova tvrdnja da on ustvari nikad nije izašao iz očeve biblioteke.
Zanimljiva podudarnost. Moj deda je imao divnu biblioteku u kući u Miksoaku od šest ili sedam hiljada knjiga, i mogao sam slobodno da čitam. Kao dete proždirao sam knjige, čak i one »zabranjene«, pošto niko nije vodio računa o tome šta čitam. Kad sam čitao Voltera, bio sam vrlo mlad. Možda me je to i navelo da prestanem da verujem u Boga. Čitao sam i vruće knjige, ne baš pornografske, ali…
Kad ste napunili šesnaest godina, oko 1930, upisali ste se u Narodnu školu. Šta ste tamo učili?
Škola je bila divna. Sagrađena pod kraj sedamnaestog veka, u vreme punog zamaha baroka u meksičkoj arhitekturi, pored veličanstvenih kamenova, stubova i hodnika, imala je još jednu estetsku atrakciju: dvadesetih godina u njoj su murale radili Orosko i Ribera. Bio je to prvi Riberin mural. Školski program je bio mešavina francuske tradicije i američke teorije o obrazovanju.
Jesu li učitelji iz Narodne škole imali nekog uticaja na Vas?
Svakako. Imao sam sreću da studiram sa meksičkim pesnikom Karlosom Peliserom. Preko njega sam upoznao i druge pesnike njegove generacije. Oni su mi otvorili oči kad je moderna poezija u pitanju.
Moram da napomenem da u biblioteci moga dede nije bilo knjiga objavljivanih u ovom veku. Tek u Narodnoj školi otkrio sam da su knjige štampane i posle 1910. Prust je za mene predstavljao pravo otkrovenje — mislio sam da se pisanje romana završava sa Zolom. Otkrio sam i španske pesnike iz generacije 1927. — Lorku, Rafaela Albertija i Horhe Giliena. Čitao sam i Antonija Mačada i ondašnjeg pesnika nad pesnicima, Huana Ramona Himenesa. Čitao sam i Borhesa: u to vreme on još nije pisao kratke priče, nego pesme i eseje. I, naravno, najveće otkrovenje u prvom periodu mog književnog života bio je Pablo Neruda.
Upisali ste se na univerzitet, ali ste 1937. iznenada doneli drugačiju odluku.
Napustio sam fakultet pre nego što sam diplomirao, jer nisam želeo da budem advokat. Kao sve porodice iz srednjeg sloja, i moja je želela da njen potomak postane doktor i advokat.
Ja sam samo želeo da budem pesnik i, na neki način, revolucionar.
Odlučili ste da se priključite španskom građanskom ratu. Šta je za vas predstavljalo to putovanje u Španiju, ako izuzmemo politiku i odbranu Republike Španije?
Otkrio sam još jedan deo svog nasleđa. Španska književna tradicija bila mi je dobro poznata, i uvek sam je smatrao svojom. Međutim, jedno je poznavati literaturu, a videti ljude, spomenike i predele sopstvenim očima je nešto sasvim drugo. Moja politička i intelektualna uverenja bila su u tesnoj vezi sa idejom o bratstvu. Svi smo čitali romane Andre Malroa u kojima je oslikano traganje za bratstvom kroz revolucionarno delanje. Moje špansko iskustvo nije učvrstilo moja politička uverenja, ali je unelo neočekivan preokret u moju ideju bratstva.
Jednog dana otišao sam sa Stivensom Spenderom na madridski front, koji se nalazio u studentskom gradu. Tamo je bilo bojno polje. Ponekad je u jednoj zgradi lojaliste i fašiste delio samo zid. Mogli smo čuti razgovor vojnika sa druge strane. Bio je to čudan osećaj: ti ljudi sa kojima sam suočen — nisam ih mogao videti, samo sam ih čuo — bili su moji neprijatelji. A imali su ljudske glasove, poput mog, bili su isti kao ja. Pomislio sam da je sva ova borba apsurdna, ali to, naravno, nikome nisam mogao reći. Pomislili bi da sam izdajica, a ja to nisam bio. Tada, ili nešto kasnije kad sam duboko razmišljao o ovom uznemirujućem iskustvu, shvatio sam da pravo bratstvo podrazumeva i shvatanje činjenice da je i tvoj neprijatelj ljudsko biće. Neću da kažem da treba biti prijatelj svome neprijatelju. Ne, razlike će i dalje postojati, ali i neprijatelj je ljudsko biće, i onog trenutka kad to shvatimo, nasilje postaje neprihvatljivo. Za mene je ovo iskustvo bilo strašno. Ono je razvejalo neka od mojih najdubljih ubeđenja.
U Meksiko ste se vratili 1938. Isto su učinili Andre Breton i Trocki. Da li vam je njihovo prisustvo nešto značilo?
Svakako da jeste. Ja sam bio njihov politički protivnik: mislio sam da je fašizam naš veliki neprijatelj, i da je Staljin u pravu, da se moramo ujediniti u borbi protiv njega. Iako Breton i Trocki nisu bili nacistički agenti, bio sam protiv njih. S druge strane, Trocki me je fascinirao. U potaji sam čitao njegove knjige; u dubini duše bio sam jeretik. A divio sam se Bretonu. Čitao sam Divlju ljubav i ta je knjiga ostavila dubok utisak na mene.
Znači, pored španske i hispanoameričke poezije povukao vas je i evropski modernizam.
Na mene su u tom periodu bitno uticala tri dela. Prvo od njih je Eliotova Pusta zemlja, koju sam čitao u Meksiku oko 1931. Imao sam tek sedamnaest godina i ta me je poema potpuno zbunila. Nisam razumeo ni reč. Otada sam je bezbroj puta pročitao, i još uvek mislim da je to jedno od najvećih pesničkih ostvarenja ovog veka. Druga knjiga bila je Sen-Džon Persova Anabaza, a treća Bretonova knjižica u slavu slobodne ljubavi, poezije i bunta.
Uprkos svome divljenju prema Bretonu, niste hteli da se upoznate s njim?
Jednom me je naš zajednički prijatelj pozvao da ga vidim, govoreći mi da grešim kad su u pitanju Bretonovi politički stavovi. Odbio sam. Mnogo godina docnije, upoznao sam ga i postali smo dobri prijatelji. U ono doba sam, uprkos kritikama od strane mojih drugova, s oduševljenjem čitao Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost od Bretona i Trockog koji je potpisao Dijego Ribera. Tu Trocki osporava kontrolu politike nad umetnošću, i kaže da jedina politika revolucionarne države prema umetnicima i piscima može biti davanje potpune slobode.
Bio sam protivnik socrealizma, i tu je počeo moj spor sa komunistima. Nikad nisam bio član Komunističke partije, ali sam joj bio naklonjen. Prvi naš razdor bio je u vezi s umetnošću.
Uprkos činjenici da ste pesnik i esejista, vi ste, čini se, bili u iskušenju da pišete prozu. Tu imam na umu »Dnevnik sanjalice« objavljen 1938. u časopisu »Taljer« koji ste vi uređivali, i knjigu Majmun gramatičar (1970).
Ne bih taj dnevnik smatrao prozom. Bila je to neka vrsta beleženja meditacija. Verovatno sam bio pod uticajem Rilkeovih Dnevnika Maltea Lauridsa Brigea. Istina je da je za mene pisanje romana oduvek predstavljalo iskušenje, ali izgleda da mi to ne odgovara.
Umetnost pisanja romana ujedinjuje dve različite stvari. Roman je kao epska poezija, to je svet nastanjen ličnostima čije delanje čini suštinu dela. Međutim, za razliku od epa, roman je analitičan. On u isto vreme pripoveda o delima junaka i procenjuje ih. Tom Džons, Odeta de Kresi, Ivan Karamazov i Don Kihot su likovi prožeti kritikom. Toga nema kod Homera ili Vergilija, čak ni kod Dantea. Ep slavi ili osuđuje; roman analizira i kritikuje. Epski junaci su stameni likovi iz jednog komada; junaci romana su neodređeni. Te dve suprotnosti, kritičko i epsko, prožimaju se u romanu.
Kad god dođem u iskušenje da napišem roman, kažem sebi: »Pesnici nisu romansijeri«. Neki su pesnici, poput Getea, napisali romane — poprilično dosadne. Mislim da je duh poezije sintetički. Pesnik stvara sinteze a romansijer analizira.
Vratimo se u Meksiko, u ratne godine. Kažite nam nešto o vašem odnosu sa Pablom Nerudom, koji je 1940. došao u Meksiko u svojstvu generalnog konzula Čilea.
Kao što sam već rekao, Nerudina poezija je za mene predstavljala otkrovenje kad sam tridesetih godina počeo da čitam moderne pesnike. Poslao sam mu primerak svoje prve knjige. Nije mi odgovorio, ali me je pozvao na kongres pisaca u Španiji. Kad sam 1937. došao u Pariz, gde nikog nisam poznavao, on me je čekao na stanici vičući: »Oktavio Pas! Oktavio Pas!«. »Pa vi ste tako mladi!« rekao je i zagrlio me. Odveo me je u hotel, i postali smo dobri prijatelji. On je prvi obratio pažnju na moju poeziju i čitao je s razumevanjem. I u Meksiku smo se dosta družili, ali pojavile su se teškoće. Najpre na ličnom planu — Neruda je bio veoma plemenit, ali i prilično autoritativan. Možda sam ja bio pobunjenik i željan nezavisnosti. On je voleo da bude okružen ljudima koji ga vole kao kakvom dvorskom svitom. Bilo je tu i pametnih ljudi, ali češće se radilo o mediokritetima. Drugi problem bio je političke prirode: on je postajao sve veći staljinista, dok sam ja bivao sve manje i manje opčinjen Staljinom. Na kraju smo se sukobili, zamalo i fizički, i prestali da kontaktiramo. Dvadeset godina nismo govorili. On baš i nije pisao lepo o meni, čak je napisao i jednu pogrdnu pesmu. Ni ja mu nisam ostao dužan. Nazivao me je izdajnikom i zajedničke prijatelje nagovarao da se više ne druže sa mnom.
Međutim, kad je obelodanjen izveštaj Nikite Hruščova o užasima staljinizma, Nerudina verovanja su se raspršila. Nakon toga sreli smo se u Londonu na jednom festivalu poezije. Kratko smo razgovarali pred njegov polazak u Čile. Posle mi je poslao knjigu, kao i ja njemu. Umro je nakon nekoliko godina. To je bilo žalosno, ali to je bila i jedna od najboljih stvari koja mi se ikad dogodila — bila je to mogućnost da se ponovo sprijateljim sa čovekom kome sam se toliko divio i koga sam voleo.
Početkom četrdesetih za vas je nastupio očito težak period, ali ipak se čini da vas je to nagnalo da odredite svoj intelektualni položaj.
Tako je. Imao sam političkih problema, raskidao sam sa starim prijateljima. Došao sam do zaključka da treba da napustim zemlju, da odem u izgnanstvo. Sreća te sam dobio stipendiju fondacije Gugenhajm za boravak u SAD. U svojoj drugoj poseti toj zemlji bio sam najpre na Berkliju, pa u Njujorku. Nikog nisam poznavao, nisam imao novca, bio sam doslovce siromah. Ali bio sam srećan, i to je jedno od najlepših razdoblja mog života.
Krajem četrdesetih objavili ste dva velika dela — zbirku pesama Uslovna sloboda i Lavirint samoće. Uvek sam se pitao ima li ovaj prvi naziv neke veze sa sličnom sintagmom futuriste Marinetija?
Mislim da nema. Marineti je želeo da reči oslobodi okova sintakse i gramatike, bio je to nekakav estetski nihilizam. Uslovna sloboda ima više veze sa moralom nego sa estetikom. Samo sam želeo da kažem da je ljudska sloboda relativna. A uslov slobode jeste jezik, ljudska svest.
Znači, za vas je sloboda govora više od prava da se izrazi svoje mišljenje?
Apsolutno. Još od mladosti sam zaokupljen misterijom slobode. Jer, ona jeste misterija. Sloboda zavisi upravo od onog što je ograničava ili poriče, od sudbine, Boga, biološkog ili socijalnog determinizma, čega već. Da bi ostvarila svoj zadatak, sudbina računa na pomoć slobode, a da bismo bili slobodni, moramo prevazići sudbinu. Dijalektika slobode i sudbine tema je grčke tragedije i Šekspirovih drama, premda se kod Šekspira sudbina javlja u vidu strasti (ljubavi, ljubomore, ambicije, zavisti) i sreće. U španskom pozorištu, pogotovo kod Kalderona i Tirsa de Moline, misterija slobode izražava se jezikom hrišćanske teologije — božanskog proviđenja i slobodne volje. Ideja uslovljene slobode podrazumeva pojam lične odgovornosti. Svako od nas bukvalno stvara ili razara svoju slobodu, slobodu koja je uvek neizvesna. A to priziva poetsko ili estetsko značenje naslova moje knjige: pesma sloboda uzdiže se iznad reda jezika.
Uslovnu slobodu pisali ste između 1935. i 1957, više od dvadeset godina. Je li to autobiografsko delo?
I jeste i nije. Ono izražava moja estetska i lična iskustva od najranije mladosti pa do zrelog doba. Prve sam pesme napisao u dvadeset prvoj godini, a poslednje u četrdeset trećoj. Međutim, stvarni junak ovih pesama nije Oktavio Pas, već neko dopala stvarno, a otpola mitsko biće — pesnik. Iako je taj pesnik mojih godina, govorio mojim jezikom, ima istu fizičku konstituciju kao ja, on je neko drugi, jedna figura, jedan lik izveden iz tradicije. Svaki je pesnik trenutna inkarnacija te figure.
Ima li i Lavirint samoće autobiografsku dimenziju?
Isto — i ima i nema. Tu sam knjigu pisao u Parizu. Na ideju sam došao u SAD, kad sam pokušao da analiziram položaj Meksikanaca koji žive u Los Anđelesu, paćukosa ili Čikanosa. Oni su mi verovatno bili ogledalo, autobiografska dimenzija koju volite da vidite. S druge strane, tu je i odnos SAD i Meksika. Ne postoje dve različite zemlje, a osuđeni smo da doveka živimo zajedno.
Kako godine provedene u inostranstvu posmatrate u odnosu na svoju karijeru pesnika?
U inostranstvu sam proveo devet godina. Bilo je to kao devet meseci u materici vremena. Godine mog života u San Francisku, Njujorku i Parizu bile su period trudnoće. Rodio sam se ponovo, i čovek koji se krajem 1952. vratio u Meksiko bio je drugačiji pesnik i pisac. Da sam ostao u Meksiku, verovatno bih se utopio u novinarstvu, birokratiji ili alkoholu. Pobegao sam od tog sveta, a možda i od sebe.
Meksiko ste ponovo napustili 1959.
I nisam se vraćao do 1971. Dvanaestogodišnje odsustvo — još jedan simboličan broj. Vratio sam se stoga što je Meksiko oduvek bio magnet kome se ne mogu odupreti, jedna prava strast, neizmenično lepa i zla, poput svih strasti.
Recite nam nešto o tih dvanaest godina. Prvo ste bili u Parizu, potom u Indiji kao meksički ambasador, a docnije u Engleskoj i SAD.
Kad sam završio konačnu verziju Uslovne slobode, osetio sam da mogu da krenem iz početka. Istraživao sam nove pesničke svetove, upoznao druge zemlje, živeo prema drugim nazorima, imao drugačija ubeđenja. Moje prvo i najveće među tim novim iskustvima bila je Indija. Drugo podneblje, drugi ljudi, drugi bogovi — jedna drugačija civilizacija. Živeo sam tamo nešto duže od šest godina. Ako bih morao da izrazim svoju viziju Indije u jednoj slici, bila bi to ogromna ravnica sa belim, ruševnim građevinama u daljini, moćnom rekom, ogromnim drvetom i nekim predmetom u njegovoj senci. Bio bi to prosjak, Buda ili gomila kamenja. Među čvorovima i rašljama drveta uzdiže se lik žene. . . U Indiji sam se zaljubio i oženio.
Kad ste se ozbiljno zainteresovali za azijsku filozofiju?
Tokom moje prve posete Istoku 1952. godine, kad sam u Indiji i Japanu proveo oko godinu dana, pravio sam male izlete u filozofsku i umetničku tradiciju ovih zemalja. Tokom svog drugog boravka u Indiji, između 1962. i 1968. pročitao sam mnogo filozofskih i religijskih tekstova. Budizam je na mene ostavio dubok utisak. Proučavanje budizma je bila mentalna i duhovna vežba koja mi je pomogla da dovedem u pitanje ego i njegove iluzije. Za mene je budizam kritika ega i stvarnosti, radikalna kritika koja se ne svodi na poricanje nego na prihvatanje. U svim velikim budističkim svetilištima u Indiji nalaze se veoma čulne figure i reljefi. To je snažna, ali tiha seksualnost. Zapanjilo me je takvo veličanje tela i prirodnih poriva u religijskoj tradiciji koja prezire svet i zagovara poricanje i ništavilo. To je bila glavna tema knjige koju sam tih godina napisao, Spajanje i razdvajanje.
Osećali ste da se istorija ponovila?
Na neki način. Recimo, bila je očigledna sličnost između stavova studenata šezdesetosmaka i pesnika nadrealizma. Pomislio sam da bi Viljem Blejk razumeo i reči i dela tih mladih ljudi. Studentski pokret u Meksiku bio je više ideološki obojen nego francuski ili američki, ali njegove težnje su bile legitimne. Meksički politički sistem iznikao iz revolucije opstajao je, ali je patio od istorijske arterioskleroze. Drugog oktobra 1968. meksička vlada je u krvi ugušila studentski protest. Osetio sam da tu vladu više ne mogu služiti, pa sam napustio diplomatski kor.
Studentske vođe i levo orijentisane političke organizacije zagovarali su nasilnu socijalnu revoluciju, pošto su bili pod uticajem kubanske revolucije. Moja gledišta su bila u isto vreme suprotstavljena i vladinim i levičarskim. Tvrdio sam da je jedini način prevazilaženja političke i istorijske krize demokratska reforma. Jedna grupa mlađih pisaca slagala se s mojim stavovima. Svi smo verovali u miran i postepen pomak ka demokratiji. Osnovali smo »Plural«, časopis za književnost, umetnost i politiku, a docnije i list »Vuelta« (povratak), koji još uvek postoji. Meksiko se izmenio, i sad mnogi naši davnašnji neprijatelji tvrde da su demokrate. Živimo u prelazu ka demokratiji, koji će za mnoge biti prespor, i imaće svojih zastoja.
Vidite li sebe kao pripadnika duge tradicije latinoameričkih »pisaca-državnika« kakvi su bili Sarmijento u devetnaestom i Neruda u dvadesetom veku?
Ne smatram sebe »pesnikom-državnikom«, i ne mogu se porediti sa Sarmijentom i Nerudom. Sarmijento je bio pravi državnik i velika politička ličnost pored toga što je bio veliki pisac. Neruda je bio veliki pesnik koji se Komunističkoj partiji priključio iz plemenitih, polureligijskih razloga. Bilo je to pravo preobraćenje. Stoga njegov politički militarizam nije bio stav intelektualca nego stav vernika. Što se mene tiče, nikad nisam bio u nekoj političkoj partiji niti sam jurio za javnim nadleštvima. Kritikovao sam politiku i društvo, ali uvek s marginalne pozicije, nezavisnog pisca. Nisam kao Mario Vargas Ljosa, koji je rešio da se na neposredan način uključi u politiku svoje zemlje. On je poput Havela u Čehoslovačkoj ili Malroa u Francuskoj nakon Drugog svetskog rata.
Ali gotovo je nemoguće razdvojiti politiku od književnosti ili bilo kog aspekta kulture.
Još od doba prosvetiteljstva postoji neprestano spajanje književnosti, filozofije i politike. U Engleskoj kao prethodnika toga imate Miltona, kao i pesnike romantičare devetnaestog veka. U dvadesetom veku ima mnogo takvih primera. Recimo, Eliot, nikad nije aktivno sudelovao u politici, ali njegovi napisi ostrašćeno brane tradicionalne vrednosti, vrednosti koje imaju neku političku dimenziju. Pominjem njega, čiji se verovanja potpuno razlikuju od mojih, upravo zato što je bio nezavisan pisac koji se nije priključio nijednoj partiji. Ja sebe smatram individualcem, iako zadržavam pravo da imam stavove i pišem o onom što pogađa moju zemlju i moje savremenike. U mladosti sam se borio protiv nacističkog totalitarizma i kasnije protiv sovjetske diktature. Ni najmanje se ne kajem zbog toga.
Je li proces pisanja uživanje ili mučenje?
Pisanje je tegoban proces koji zahteva ogroman napor i besane noći. Pored opasnosti od piščeve nemosti, uvek je tu i osećaj da je neuspeh neminovan. Ništa od onog što napišemo nije ono što bismo želeli da možemo da napišemo. Pisanje je prokletstvo. Najgora je ona teskoba koja prethodi činu pisanja — sati, dani i meseci kad uzalud tragamo za frazom koja će odvrnuti česmu kako bi potekla voda. Kad se napiše ta prva fraza, sve se menja: proces postaje zamašan, živahan i raskošan, sve do konačnog ishoda. Pisanje postaje blagoslov!
U kakvoj je vezi inspiracija sa predumišljajem i prepravljanjem?
Nadahnuće i predumišljaj su dve faze istog procesa. Predumišljaju je potrebno nadahnuće i obrnuto. Kao reka — voda može da teče samo između dve obale koje je obuzdavaju. Inspiracija se bez osmišljavanja sama rasipa. Ali i uloga predumišljaja je ograničena, čak i u refleksivnom žanru kao što je esej. Dok pišete, tekst postaje nezavisan, menja se i nekako vas prisiljava da ga sledite. Tekst se uvek odvaja od svog tvorca.
Čemu onda prepravljanja?
Zbog nesigurnosti. Nesumnjivo. Zbog nerazumne želje za savršenstvom. Rekao sam da svaki tekst ima svoj život, nezavisan od tvorca. Pesma nije izraz pesnika, ona je izraz poezije. Zato je i dozvoljeno da se pesma pregleda i ispravlja. Da, i u isto vreme to je poštovanje pesnika koji ju je napisao. Mislim na pesnika, a ne na čoveka kakav je bio onda. Ja sam bio taj pesnik, ali i neko drugi — bio sam figura o kojoj smo već govorili. Pesnik se nalazi na usluzi svojim pesmama.
Kad već govorimo o odnosu inspiracije i prepravljanja, da li ste se ikada okušali u automatskom pisanju koje su nadrealisti preporučivali u svom prvom manifestu?
Eksperimentisao sam sa »automatskim pisanjem«. Veoma je teško tako pisati, štaviše, nemoguće je. Niko ne može pisati, a da mu je um prazan i da ne misli na ono što piše. Samo bi Bog mogao napisati pravu automatsku pesmu, jer je samo za Boga govor, misao i stvaranje jedna te ista stvar. Sve pesme koje sam pisao automatski tokom mog druženja sa nadrealistima bile su smišljene i napisane sa izvesnim promišljanjem. Te sam pesme napisao otvorenih očiju.
Zanimljivo je, Oktavio, koliko vam napetost dozvoljava da nađete svoje mesto pod suncem — između SAD i Meksika, paćukos i angloameričkog društva, samoće i zajednice, poezije i proze. Osetite li i vi ta previranja između vaših eseja i vaših pesama?
Najviše volim da pišem i stvaram poeziju. Više bih voleo da me pamte po dve-tri kraće pesme u nekoj antologiji nego kao esejistu. Međutim, pošto sam moderan čovek i pošto živim u veku koji veruje u razum i objašnjenje, nalazim sebe u tradiciji pesnika koji su na neki način pisali odbrane poezije. Setite se samo renesanse i onda romantičara, Šelija i Vordsvortog predgovora Lirskim baladama. Sad kad sam na kraju karijere, želim da činim dve stvari: da i dalje pišem pesme i da napišem još jednu odbranu poezije.
Šta će ona sadržati?
Napisao sam knjigu Drugi glas koja govori o situaciji u poeziji dvadesetog veka. Kad sam bio mlad, moji veliki idoli bili su pesnici, a ne romansijeri, iako sam se divio Prustu i Lorensu. Jedan od mojih idola bio je Eliot, ali isto tako i Valeri i Apoliner. Međutim, poezija je danas nešto poput tajnog kulta čiji se obredi obavljaju u katakombama, na samim rubovima društva. Potrošačko društvo i komercijalni izdavači malo pažnje poklanjaju poeziji. Mislim da je to jedna od bolesti društva. Mislim da ne možemo imati valjano društvo ako nemamo i valjanu poeziju. Siguran sam u to.
Televizija se zamera da upropaštava život dvadesetog veka, ali vi ste mišljenja da će ona biti od koristi poeziji zbog povratka usmenoj tradiciji.
Poezija je postojala pre pisane reči. Ona je u biti verbalna umetnost koja dopire do nas ne samo putem oka i razuma nego i preko sluha. Poezija se govori i čuje, isto tako čita i zapisuje. Tu se uočava važnost istočnjačke i azijske tradicije u kaligrafiji. Na Zapadu je u moderna vremena isto tako važna tipografija, za šta je najbolji primer Malarme. Putem televizije se auditivni aspekt poezije može spojiti sa vizuelnim i idejom pokreta, a to se u knjizi ne može. Ne kažem da će televizija označiti povratak poezije usmenoj tradiciji, već da bi to mogao biti početak tradicije udruživanja pisane reči, zvuka i slike. Poezija uvek koristi sva sredstva komunikacije koja joj doba nudi: muzičke instrumente, štampu, radio, ploče. Zašto ne i televiziju? Treba pokušati.
Hoće li pesnik uvek biti večiti disident?
Hoće. Izvojevali smo veliku bitku time što su komunističke birokratije dotukle same sebe, a to je veoma važno: njih nije porazio Zapad, one su same sebe porazile. No, to nije dovoljno. Potrebno je više socijalne pravde. Poredak slobodnog tržišta stvara nepravedna i veoma glupa društva. Ne verujem da proizvodnja i potrošnja dobara mogu biti smisao ljudskog života. Sve velike religije i filozofije tvrde da se ljudska bića ne mogu svoditi na proizvođače i potrošače. Ne možemo svesti svoj život na privredu. Ako društvo bez socijalne pravde nije valjano društvo, onda je društvo bez poezije društvo bez snova, bez reči, i, što je najbitnije, bez mosta koji veže čoveka k ono drugo što poezija jeste. Od životinje se razlikujemo po tome što umemo da govorimo, a vrhunski oblik govora je poezija. Ako društvo ukine poeziju, ono čini duhovno samoubistvo.
I, na kraju: kuda ide Oktavio Pas?
Kuda? Postavljao sam sebi to pitanje kad sam imao dvadeset godina, pa sam ga ponovio u tridesetoj, četrdesetoj, pa u pedesetoj. . . nikad nisam umeo da odgovorim. Sad jedino znam: moram istrajati. To znači da moram živeti, pisati i suočavati se, kao i svi drugi, sa drugom stranom svakodnevnice — sa nepoznatim.
prevela: Vladislava Gordić
Časopis Polja 1992
