1.
„Eskvilinsku Veneru” isklesao je u petom veku nepoznati grčki umetnik. Neki je nazivaju Atalantom, jer skulptura očekuje da se s njom stupi u lični kontakt, a šta je drugo imenovanje do jedna vrsta dodira? Možda je isklesana za vreme kralja Alkesta VI između 471. i 466. godine. Možda potiče iz Knososa, iz škole Kritiosa i Nesiotesa. Neki podozrevaju da ju je isklesao jonski umetnik u Velikoj Grčkoj, u isto vreme kada su nastali „Vozar dvokolice iz Delfa” i „Olimpijski Apolon”. Sada se nalazi u Rimu, Palaco Konzervatore.
Bilo kako bilo, ona je jedina skulptura, zajedno s „Vozarem” i „Apolonom”, koja nosi na sebi grandioznost arhaičkog stila, ali i osećanje za tananosti novijeg stila. U njoj nema više nikakve krutosti i upravo nema na licu onog osmeha koji razrešava krutost. Arhaički osmeh je znak života; to je ona tačka na kojoj se skulptura preobražava u čoveka. Osmeh pokreće kamen.
„Eskvilinskoj Veneri” nije potrebno da bude pokrenuta. Već je u pokretu. Cela skulptura se smeši, ne samo usta. Kamen je oživeo. Ali još nije omekšao u životu. Nije sazreo, nije upio toliko mesa da bi ga načeo kvarež. Skulptura je tvrdo mišićava, pa ipak je meka; dečačka je, pa ipak je zaobljena; slatka je, ali od prirodne slasti meda, ne od šećera. Nevini tren buđenja, onaj kada se oko otvara u zoru i prima prvu plodotvornu zraku sunca. Još nije napustila materiju, još leži sasvim u kamenu, ali je u njoj već pokrenuta budnost života. Više ne spava, ali još nije ustala: sada se rađa.
Nema trenutka koji bi od ovoga mogao biti plastičniji. Budilački pokret u usnuloj materiji — to je znao Mikelanđelo kada je klesao „Zoru” za nadgrobni spomenik Lorencu Medičiju. Samo što i Mikelanđelo omaši tamo gde omaši svaki skulptor, izuzev Grka: ne zna da je plastika drama. Zato što je drama, može da podnese samo jednu jedinu misao: misao delanja. Predmet vajarstva uvek je pokret, ili, što je isto: spokoj. Jer su pokret i spokoj zajedno dramatični.
Mikelanđelov kamen koji se budi nije dramski, napetiji je od toga, — istovremeno: malaksaliji je. Ne kreće se i ne vraća, nego hoće da se izvije i stropošta se. „Zora” na nadgrobnom spomeniku se lomi, „Eskvilinska Venera” se savija. „Zora” strelovito leti, „Eskvilinska Venera” blago maše krilima. Rodenov pokrenuti kamen, onako kako je isklesan u „Balzaku”, još je dalje od Grka. „Balzak” se uzdiže iz vrtloga, materija se vrti. To nije čista drama pokreta i spokoja, nije prozirna borba života i smrti, što upravo vajarstvo jeste: dijalog nepokreta i pokreta. Roden je liričar: kod njega i nije reč o borbi. „Balzak” je patos, trpljenje, nije drama, a otuda i nije skulptura.
2.
Čovečanstvo je dve hiljade i petsto godina činilo sve da reči liši njihove čulnosti, pa ipak, bilo ko, bilo gde ako kaže: lepa, tragom reči uvek se javlja slika žene. Reč je i danas duboko erotična. Ono što je lepo, uvek privlači; lepo je poželjno; izaziva u čoveku želju da ga dotakne. Primamljiva i zanosna čar u toj reči lebdi kao imanentna praslika, kao dinamična platonovska ideja. To je erotski magnetizam žene.
Privlačnost ne oseća samo muškarac, lepom, odnosno ženi divi se i želi je isto tako i žena kao i muškarac, jer je lepota pozitivna životna sila, velika činjenica života. Možda se na tragu lepote i u ženi bude iste privlačnosti. Zavođenje, draž i čar deluju sveobuhvatno; toliko su erotični da deluju i preko okvira polova. Žene i same umeju da se dive svojoj lepoti. I deca ushićeno posmatraju lepu ženu; verovatno ni životinje ne mogu da izbegnu ovu očaravajuću silu. Izvorno lepo je značilo ženu i ono suštinsko u njemu sačuvalo se. Lepo je ona magnetična privlačnost koja je suštinska privlačnost žene.
Čulna reč, vezana za život, reč na čijem dnu se ljeska praslika zrele žene: s njenim obimom punoće, mekotom kože, vatrom očiju, blagim dodirom kose, gipkom lakoćom hoda, — svekolikom erotičnom raskoši svojom sama je čulna omama. Zbog toga je i u pojedinostima lepa: blaga kosa, vatrene oči, zaobljeni udovi — jer je sve lepo što preuzima uzor praslike, žene. Reč feminin — lep muškarac znači da je ženstven. Lepa odeća znači biti privlačan kao žena. Lep predeo je magnetičan magnetizmom ženske erotike. Muzika, boja, cvet, zgrada, pesma samo su utoliko lepi ukoliko podsećaju na ljubavnu čar koja struji iz žene.
Zato sve ono što je tokom mnogih stoleća rečeno o ideji lepote samo je znak želje da se lepo liši svoje materijalnosti. Bezuspešno. I danas iz lepote, kad god je neko dotakne, bukne elementarni erotski plamen: porazna bespomoćnost muškarca nasuprot drevnoj divoti koja se očituje u ženi.
Kad čovek za „Eskvilinsku Veneru” kaže da je lepa mlada žena, to nije samo gomila reči. Proporcionalna, sveža, privlačna, ljupka, to jest: žena. Primamljiva, zanosna, sve to znači isto. Šta je najviša tačka ove lepote? — to je mlada žena. Šta je savršenstvo mlade žene? — ona očarava. Šta je u njoj privlačno? — što je lepa. Lepota nije ideal, nego stvarnost do koje se ne treba uzdizati, jer postoji.
3.
Odeća demoralizuje čoveka. Čist ljudski odnos postoji samo u nagosti. Pokrivena telesnost izuzima sebe iz čisto ljudskog odnosa. D. H. Lorens veli da ako čovek ne dobija dovoljno svetlosti, postaje svestan krivice. Noge, trup, leđa, ruke žive u neprekidnoj tami, u neprekidnom mraku i u njima se razvija jedna vrsta krivice. Suprotstavljeni su svetu, istupaju iz njega i zasnivaju nov život. Ljudi koji žive u podrumskim stanovima zakržljali su, isto kao i klice biljaka u tami, bledi su i malokrvni. Odeća je čovekov podrumski stan, plesniva dvorišna soba u sporednoj ulici. Pod zaparom odeće čovek se degeneriše, gubi vezu s onim za što je istinski rođen.
Danas, kada je neodevenost postala jedna vrsta histerije, potresno se vide rezultati pokrivanja: deformisani prsti nogu, nerazvijeni listovi na nogama, glupi bokovi, blesavi strukovi; udovi rasli u tami, napušteni žmirkaju tražeći pomoć na svetlosti od koje su se odvikli. Svest o krivici svog zakržljalog i jadnog bića ne mogu da odbace onako kao odeću koja im je zaklanjala sunce. Zbog toga moderna nagost nikada nije čista s onim morelikim dubokim plavetnilom, kao što je prozirna nagost prirodnosti koja se po sebi razume.
U današnjoj nagosti čoveka oseća se da joj nedostaje odeća: današnji čovek je i ovde, kao i na svim tačkama života, samo sopstveni razlomak. Nagost grčke skulpture je ista kao i kod životinja, biljaka i zvezda. Udove Venere su odnegovali pogledi sveta: neprekidna kontrola koja je uticala svojom neimenovanom vernošću na svaku liniju, oblik, pregib, udubljenje i ispupčenje; neprekidna uravnoteženost saveta, kritike, discipline, pohvale, podstreka i konačno nabujalo uživanje koje je primilo sve novije znake savršenstva: radost muškarca koji je klicao ovom blistavom plenu, radost vazduha koji je i nehotice postao blaži prilikom dodira, zemlje koja je videla trijumf sopstvene metamorfoze, i svetlosti, te najviše vaspitačice koja je ponovo poprimila celokupno zračenje vatre.
4.
U pismu Emili Test Valeri govori o imenima koje zaljubljeni daju jedni drugima kao o „plodovima telesnog poverenja”. Reči srca su detinjaste. Reči puti su elementarne. Ljubav služi zato da bi čovek jedan s drugim mogao biti životinjski lud, sa svim slobodama mahnitosti i bestijalnosti. Ako muškarac ne želi ništa posebno, piše Emili, on kaže: biće, ili stvar. Katkada to naziva Oaza.
Kako čovek da nazove skulpturu? Katkada podozreva. Prevara? Laž? Dobro se zagleda i okrene leđa. Ništa? Suvišno? Možda: Meso? Materija? Zatim: Žeđ? Kad se raduje, kaže joj: Smrt? Kad se rastuži: Neočekivana Pomoć? Mala Tačka? Majka? Šćućurena? Zatim: Ponor? Opasnost? Oluja? Drugom prilikom: Tišina? Mir? Smeh? Cvet? Ona je poput Pećine? I poput Pučine? Katkada je Granato Drvo? Katkada Krpelj, Polip, Vampir? Nedostižna Daljina? Neophodni Nedostatak? Poverenje? Komad Leda? Pupoljak? Predmet? Zabuna? Jelo? Otrov? Kamen?
5.
Ova Mnogoimena jela je maslinke, svoja jela je prelivala uljem i ribe je pržila na ulju. To je blag preliv ulja preko njenih udova, glatkost kapljice ulja koja somontno klizi. Nikada čovek ne može biti svež od masti. Zbog masti čovek se jednim svojim delom pretvara u svinju, trom je, guta i blato i rokće. Vegetativna bića su dublje nesvesna, više su srasla sa svojom okolinom, osetljivija su, više su nema i čista. Mast je radost kikota, a ulje smeška. Ako čovek jede ptice, postaje pticolik.
Kada je Bib zaronio u more, prvo i najbogatije njegovo iskustvo bilo je shvatanje trodimenzionalnosti. Riba je jedino biće koje spava, jede i živi uvek u tri dimenzije. Ko ne jede mnogo ribe, ne može to ni da shvati i nije u stanju da shvati ni trodimenzionalnu ispunjenost Zanosnog Delfina.
Ko jede mnogo voća, njegovo biće je sveže, senovito, ispunjeno slatkoćom soka. Zrela smokva je takav sok pun svežine čiju napetu bujnost već jedva prikriva njena koža. Slatko grožđe iz kojeg zrači opojna aroma vrele zemlje Grčke. To je njena hrana: ulje, riba, ptica, voće.
6.
San nije odmor, nego kosmička metamorfoza, preobražavanje u tamnu noć. To je tajna sna: zaspati znači pretvoriti se u tamu. Živo biće zgasne, kao svetlost, u svom kultu imitira sunce, skrije se, pokrije: zađe. Spavati mogu samo dobri ljudi, kaže Šartije, nesanica je znak zlobe. Šta je dobrota? Usaglašenost s velikim redom, sklonost i radost metamorfoze. Nesanica nije znak starosti, već nemogućnosti za promene.
San je najveća genijalnost, kaže Kjerkegor. Ali ko sanja, on se vraća, on ima nedovršenih poslova, nije čist: san je uvek ispadanje iz velikog reda. Ko slatko spava, on smireno dahće u postelji, spava bez snova, kao ptica s kljunom pod krilom, tako je bespomoćno omamljen, toliko poništen misterijom koja prožima san, u njegovim razbačenim udovima sve je tako teško i lako, tako prazno i ispunjeno. Čarobnjak je začarao sebe samoga, postao je i za sebe nevidljiv. Ne čeka oslobađajuću svetlost: u snu nema nikakvog iščekivanja, nema nedostatka, jer je svaka velika životna činjenica bez ostatka izjednačena sa samom sobom. Spava isto onako kao što je maločas jeo, hodao, voleo, isto onako duboko i osobeno: isto onako lako, s uživanjem, prekoračivši sebe sama, zaronjen u veliko Ništa, što Svet i jeste.
7.
Da muškarci samo oplođuju, žene samo rađaju, a li da ljude stvara umetnost, činjenica je koju ne treba dokazivati. Samo treba pogledati današnjeg muškarca i ženu, sve im je isto: filmske zvezde. Behu vremena kada su svi hteli da liče na junake brutalne romantike, zatim je usledilo „razdoblje duhovnosti”, a danas svi žele da liče na junake filma. Oni su primer. Model.
Umetnost stvara suštinu ljudskog oblika, umetnost je onaj čarobni napitak koji neutralno biće preobražava u čoveka, biće koje nije ni životinja, niti nešto drugo. Ovaj čarobni napitak ne daje sadržaj, nego suštinu, delovanje primera uvek je najdelotvornija fizička stvarnost. Ako je neki grad pun kržljavih skulptura, deformisanost građana će se čarolijom pretvoriti u stvarnost. Ovo delovanje je tako veliko da izaziva i svoju suprotnost ako se laže — verovatno je da je u doba izduženih gotskih figura zbog toga bilo tako mnogo trbušatih ljudi —, ali su oba tipa nakaradna.
Film je stvorio nov tip čoveka, na svim licima se vidi osmeh zvezda, ovaj smešak preobražava mišiće, menja lice i ono što je iza lica. Filmski pogled, filmski hod, filmski gest, filmsko zavođenje. Uzdah filmske zvezde, tuga zvezde, suze zvezde. Izgleda da je to ono što je današnje čovečanstvo zaslužilo.
Nikada ne može biti sporno da su grčke skulpture živele, njih nije kopirala umetnost, ljudi su im se prilagođavali. Bile su tamo u onim trenucima kada se čovek otvorio i bio spreman da prihvati večne suštine sveta. I suštine su zaposele čoveka u obličju skulptura. „Venera” je suština lepote — zavodljiva žena. Ova suština je oplodila zemlju pod svetlošću bleska zagrljaja. Umetnost je prva faza stvaranja: stvarna pojava bogova. Što se čovek menja pod čarobnim dejstvom umetnosti znači da on postaje bog. Samo je jedna božanska suština skulpture „Venere”: činjenica da je ona oblikovala žene prema svojoj slici. Bilo je mnogo Venera u ljudskom obličju, mnogo žena od živog mesa koje je skulptura, svojim užasnim božanskim pritiskom, prisilila da liče na nju.
(Nota bene: Sæpe est etiam matres, quæ dicio non nisi se…)
8.
U inspiraciji „Eskvilinske Venere” nema ničeg nerazumljivog. Skulptura bez mistike. Potpun nedostatak nadljudskog, ono što se nalazi na njoj sve je ljudsko, samo s božanskom čistotom i intenzitetom. U čemu je ova inspiracija? Najviši oblik inteligencije jeste inteligencija tela. Mudrost hoda, kako se noga snalazi na tlu, kako je uvek spremna na nešto novo što hoće da iskuša. Bogatstvo oblika, višesmernost žudnje za životom koja se u njoj latentno nalazi. Jedrina, pouzdanost i solidnost. Igra tetiva, lakoća igre. Nagib bedra, genijalnost nagiba.
Mnoštvo mišića, kostiju, živaca, tetiva, nešto što izvire iz najdubljeg razumevanja materije i pokreta: inteligencija rešavanja najvećih teškoća — inteligentno telo je savršena odgonetka jedinog ozbiljnog ljudskog zadatka. Kako podiže ruku, ta unutarnja prisnost međusobnog odnosa udova: ništa nije karakterističnije za inteligenciju tela od pokreta kojim ruka dodiruje sopstveno telo. Intimnost je nepristrasna dubina, prisnost žene prema sebi samoj, poverljiva saživljenost sa sopstvenim telom. Ne stid — stid je uvek uznemirenost i on nije grčki. Tako gladak dodir sebe kako se glatko i čisto umivaju mačke ili bišću ptice.
Inteligencija udova pripada telu, inteligencija tela — životu: njegova stalna žudnja za uživanjem, njegova budnost. Ljubavna inteligencija. Zagrljaj i umeće da se u predanosti lako poništava, da se pohrli, prelije, potpuno predavanje celovitosti. Svaki interes s najdubljom nezainteresovanošću, korist sa savršenom beskorisnošću, samoživost s potpunom predanošću svoga Ja, život s potpunim poništavanjem života.
Lice. „Eskvilinska Venera” ima grčki nos. O grčkom nosu Kasner veli: „Šta znači nedostatak ugla između čela i nosa na glavama grčkih bogova i heroja? Duh i duša, spiritualno i animalno je bitno, savršeno jedinstvo htenja i veštine, to da ovde nije reč o ličnosti, o Ja, o individualnosti i njihovom posrednom isticanju, nije reč o odražavanju i vraćanju u sebe, nego o čistom bivstvu, o neminovnoj sili, o nadličnom, koji su rođeni s njima, a proističu, i treba da proističu, neposredno iz jedinstva, iz misli o jedinstvu sveta.”
Umetničko delo je uvek celokupan svet. Zajedno s otvorenošću i zatvorenošću sveta. Voringer veli: „Grčka plastika, ne u doslovnom, nego u prenesenom smislu, odnosno celokupna grčka filozofija, osećanje, opažanje uvek se odnosi na jezgrovitu, čistu, određenu konkretnost, ona je čvrsto i zatvoreno supstancijalno biće”. Zacelo nije u pravu. Grk zato izgleda zatvoren jer ono što kaže jeste suština. Ali ta je suština otvorena na sve strane. Na svakoj grčkoj skulpturi nalazi se znak otvorenosti, svaka grčka skulptura ima svoju filozofiju.
„Eskvilinska Venera” je filozofija šetnje pored mora. Čovek šeta, osamljen, ili seltsamkeit, kako bi rekao Gete, svejedno, čovek je na obali mora uvek sam. Porazno zuri u bezgraničnu površinu oslobođenog prostora, premišljajući o samoj bespomoćnosti zurenja i o prožimajućoj smirenosti potpuno upijenog ljudskog Ja u tom prostoru. Misao je mišljena misao, piše Džojs. U filozofiji čovek ne misli nego je zaokupljen nečim što je više od čoveka. Ne brigom, socijalizmom, statističkim tabelama, krizom vlade, uzrujanošću i mrcvarenjem sebe, nije zaokupljen prizemnim gnušanjem i bučnim nezadovoljstvom.
Šetnja pored mora na granici čvrstog tla i velike vode, na granici smirenosti i akcije, između pouzdanosti i nepouzdanosti, na liniji koja razlučuje materiju od pokreta, kao krutost koja se delom ne može oživeti, delom je nezaustavljivi večiti pokret, — i ovo je, i ono, oboje, čoveka istovremeno promišlja i kopno i voda, vetar i kamen, pesak i oblak.
Tako će sve postati naročito važno, jedan samozaboravni pokret vetra koji, čini se, zatreperi lišćem, ritmično podizanje i spuštanje mora, koje „diše”, kako kaže Sofokle, zundaranje neke muve, maleni pramen od oblaka na dnu vidika, prazna školjka, oblutak, blesak zrake o naslagu soli na steni, — sve se to našlo blizu i postalo duboko značajno, tako novo, čisto i tegotno, kao da je odjednom ispalo da je sve to od zlata i da je čovek postao vlasnik ovog neizmernog blaga.
Bela usijana svetlost blistavog sunca, slana para, masline, čempresi, lovori, blagi miris borova, somotni dodir vrelog i vlažnog vazduha i jedna nečujna i razrešena harmonija, svako čulo dobija ono što najviše voli i sito se napija u svoj svojoj celovitosti. Zanos, pa ipak nije. Šetač pevuši i luta. Zatim zaboravlja da pevuši i da luta. Šta radi? — Postoji. Prestao je biti. Upio je u se more, bele stene, miris, mlaki talas vazduha, i pošto ih je upio, izgubio se u njima, upijen je. Sebe je podelio između onih koji su ga darivali. Odjednom je postao gospodar neizmernog bogatstva, sve svoje je pogubio. Mogao bi sada o svemu da misli, ali ne misli ništa. Svet promišlja njega. Nema drugog posla, sem da postoji i potpuno je zasićen lakoćom ovoga neostvarljivog zadatka. Filozofija šetnje pored mora je najteže znanje sveta, zato što je najlakše: ne činiti ništa, da bi se time učinilo sve što je bitno.
