Tamo gde čovek stane, to više nije život, nego bivstvo [Tema: Hamvaš]

| February 16, 2015 | 0 Comments
Čontvari - Veliki kedar

Čontvari – Veliki kedar

Čontvarijev veliki kedar

There’s a tree of many one, kaže Vordsvort: ovde je drvo, jedno od mnogih. Isto kao i ostalo drveće, ali je ovo drvo neponovljivo i jedino u sjaju svoje individualnosti. Ono što je ranije bilo najvažnije, apsolutni duh, koji je uvek i svuda bio i biće i istovetan je; ono što je danas najvažnije, individualnost, koje nikada nije bilo i neće je ni biti, postoji samo ova jedna jedina, samo sada i ovde, nigde drugde i u ovom trenu i od svega se razlikuje. Čontvari je hteo da naslika ovu neponovljivu individualnost, koja se od svega drugoga razlikuje, i koja je u svom punom sjaju, i nije naslikao autoportret, nego usamljeni kedar na vrhu Libana. Kao što Van Gog nije naslikao autoportret, nego pletenu stolicu. Portret bi bio samo konfesija, samo roman. A ovo ovde je vizija. Vizija koja je apoteoza jedinstvenosti ličnosti u nadčovečanskom.

Apsolutni duh je uvek bio gotov i gotov je i potpun, a čovek ga dobija gotovog i to je u njemu veliko. Svoju ličnost sam čovek mora da stvara, jer nje nigde pre nije bilo i nju ne dobija ni od kuda i to je u njemu veliko. Ali to ovako i nije dobro. Jer ono što dobijam gotovo i što je konačno, to se veličinom ne može meriti. Veličina je mera onoga što ja moram stvoriti.

Apsolutni duh postoji.

Ličnost je velika.

Mera postojanja u arhaičkom dobu bila je apsolutni duh, danas je to ličnost. U odnosu na apsolutni duh ličnost je ekscentrična i egzotična, efemerna i momentalna, san i opsena. Ipak je ličnost velika i to ne zato što upućuje na apsolutni duh, nego što upućuje na izvornost. Nije sistem, nego slika. Nije arhitektura, nego ton. Ne poziva se na stvaranje, nego na tvorca. Evropljanin nije u znaku apsolutnog duha, nego u znaku velike ličnosti.

Šta je više od ovo dvoje teško je ustanoviti zato što ako i znamo takav apsolutni duh koji je u znaku ličnosti, i takvu ličnost koja je u znaku apsolutnog duha, i ako je i razumemo, ne možemo je slediti. Izgleda uvek sve manja.

Postajemo sve ličniji i sve više jedini, i naši susreti sve više se zbivaju u krugu jedinog i ličnog, tamo gde se svi razlikuju, ne tamo pak gde su svi istovetni. Čovek ne postaje čovekom time što je jedina istovetnost, nego time što ga nema u dva primerka.

Apsolutni duh je nadličan. Otkrovenje je ono što govori. Ono po čemu ga prepoznajemo jeste da je nepokretan i nepokretljiv. Ništa ne radi, već postoji. Tu su na gornjem stepenu hijerarhije heruvimi i serafini, kao egipatske statue, kao Bude, kao vizantijski mozaici, kao ikone. Ova nepokretnost retko se može ostvariti. Znamo da se smirenost naše svesti može postići tek decenijskim vežbama i uz nečuvene napore. Kineski tao i induska joga uče nas kako se ovaj biološki mehanizam može usporiti, i katkada, najviše za nekoliko dana, zaustaviti. Ali onaj koji ne uči, neprestance, već i zbog svoje nemoći, čak se pokreće i za vreme spavanja, jer sanja. Ne može da stane. Tamo gde čovek stane, to više nije život, nego bivstvo. Nepokretnost ovde ne možemo da realizujemo. Postoji u nama nekakva slutnja, više negativna, o tome šta je bezistorijsko i bezvremeno, što je izvan razdoblja i večita sadašnjica, što je izvesnost i apsolut i znanje. Mi sami smo do guše u vremenu, u relativnosti i u trenu, delujemo i krećemo se, ne znamo, tek samo poznajemo, ne dosežemo, tek istražujemo. Apsolutni duh formira ovo bivstvo čija smo mi tek posledica. Formira bez pokreta, mi smo pak oni koje oformljuju i menjamo se.

Apsolutni duh nije aktivan. Apsolutni duh vidi. I to viđenje zrači. Hebrejska baština ovaj svet, koji sve vidi i koji zrači ovim viđenjem, naziva olam ha-aziluth. To je svet emanacija. Što je duh bliži tome da bude nepokretan i da vidi i da viđenje zrači, tim je bliži apsolutu. Što je večno, i znanje i izvesnost.

Evo kedra. Stoji nepokretan, kao heruvim, u olam ha-aziluthu i sve vidi i zrači. On je kao krajnji cilj tao i joge, više ne treperi, nego je izravnan i nema na njemu ni jednog treptaja, niti nabora. Već ne sanja. To nije život, nego bivstvo. Kao egipatske statue i vizantijski mozaik. Stoji tu kao arhanđel koji ništa ne čini, nego postoji. Niče piše da je najviše ako kažem: hoću. A i od toga je više ako kažem: jesam. Jahve veli: eheje ašer eheje – bio sam koji sam bio, biću koji ću biti, jesam koji jesam.

I ličnost apsolutizuje sebe, ali s time da samu sebe odvaja od svega i od svakoga. Absolutized by isolation, kao što piše Haksli. Ličnost deluje i kreće se i radi i realizuje. Svejedno je kako. U krajnjoj liniji samo jedno radi, ostvaruje sopstvenu sakralnu individualnost. Savršena ličnost ni u čemu nikome nije slična. Apsolutni duh razmišlja u analogijama, jer je za njega sve povezano i nema ničega što ne bi odgovaralo i nečem drugom. Ličnost razmišlja u razlikama i uvek bira ono što samo ona može da izabere, niko drugi.

Ono što je analogija za apsolutan duh, dharma je za ličnost. U ličnoj sudbini čoveka dharma je zakon osvećene neponovljivosti. Indusi kažu da je bedni prosjak, ako ispunjava zakon svoga života, viši od bilo kog mudraca, moćnog i bogatog kralja, koji ga ne ispunjavaju. Ličnost je, u svojoj obesmrćenoj individualnosti, jedna među mnogima. Neproračunljiva po svojim putevima i večito u vremenu i u trenu, na svom mestu, ovde, u prostoru i vremenu, sada u narodu i u religiji, i u jeziku, i u vernosti zemlji i svojoj sudbini.

Evo kedra. Stoji drvo, jedno od mnogih. Nema dva primerka. Drvo se apsolutizovalo svojom izolovanom jedinstvenošću. Nikome i ničemu nije slično. Sopstvenim vremenom raspolaže, sopstvenim mestom, stoji ovde, smešteno u svet, u narod i religiju, u vernosti svojoj zemlji i sudbini, u svojoj sakralnoj jednokratnosti. Ne zna šta je apsolutni duh i šta je objavljenje, šta je smirenost i mirno ogledalo jezera bez i jednog zapenjenog talasa. Ono što vidi nije odjednom sve, samo je jedina perspektiva, a i ona nije čista. Ni jednog trena ne zastaje, neprekidno radi na sopstvenom ostvarivanju, u ništa nema pouzdanja, neprekidno se koleba i bludi i obmanjuje se i greši i vara se, ali tako kao niko drugi, jedino on.

I Van Gogova pletena stolica je jedina u apsolutu i apsolut u jedinstvenosti. Ali pletena stolica je humanija od kedra i društvenija i oslovljivija. Zalud bismo se obraćali kedru, kao i heruvimu. Čuje, ali se ne pokreće. Pletena stolica hoće, kedar postoji. Pletena stolica sanja i pati, kedar vidi. Pletena stolica je u životu, kedar u bivstvu. Pletena stolica potresa, hteo bih da joj priđem i pomognem, bar da je dotaknem, ili utešim, ili da je uhvatim za ruku. Kedar se uzdiže iznad mene u nedohvatljivoj visini, u njegovoj strašnoj smirenosti kao da su se Bog i svet odvojili od njega i kao da on sam stoji na vrhu Libana.

Bela Hamvaš

Tags: , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tamo gde čovek stane, to više nije život, nego bivstvo [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 5 min
0