Tragedija jednog naroda – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe

| September 24, 2016 | 0 Comments

mihiz

Piše: Momčilo Đorgović

 

Čovek častan, mada opasan

 

U lavirintima depresije Mihiz je hvatao zalet za svojevrsno bekstvo iz života. Najveći i najlucidniji besednik među piscima, svedok i učesnik važnih i manje važnih događaja, kako su neke kolege pisci ocenjivali Borislava Mihajlovića, nije više hteo da živi među Srbima. Mogao je da bira – i izabrao je smrt.

Pretvarao se u nepokretnu tačku prvo u sobi, pa u krevetu, sve manju i manju, sve dalju i dalju, do iščeznuća. Sa čemerom u duši napustio je sve položaje i ofanzive koje je vodio u hramovima čijim se bogovima klanjao i molio – od književnosti Nacije i agitpropa His master’s voice (Dobrice Ćosića), preko Fortune kockarskog stola, kroz oltare udbovaca i egzibicionizma kafane, do zavičajno gorštačkog utočišta i prela u Francuskoj 7. I umesto da se uznese i uživa na lovorikama nacionalne slave, zavukao se u pećinu, kako je to Dobrica Ćosić primetio. Samovao je do smrti.

Mihiz je doživeo aporiju – da ga pregazi i uništi surova priroda i stvarnost njegovog romantizovanog pojma Narod. Sa tom romantikom napadao je i u pojmu rušio socijalizam i kult Cara-Maršala pod čijom je egidom inače odlično živeo, ne bi li otvorio vrata bezmernoj svetini i tipovima iz mulja, te anahronim oblicima društvenog života, a koji su najpre njega duhovno i duševno destruirali. Dijagnoza Dobrice Ćosića je bila: “Razboleo se od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost… Zgadio mu se svet i zgadio se on sam sebi u tom svetu”. Ali, pre nego što se razboleo od njih, on se sa uživanjem upustio u igru sa njima, sa igračima besmisla. Kasno je spoznao ono što je mislio da dobro poznaje i što je svim silama pokušavao da vaspostavi na pijedestal nasuprot svetskoistorijskim narodima. Javno je isticao samozadovoljstvo i kaćiperstvo u tom pevanju i mišljenju, ne osećajući da vara sebe i gradi uobraženja. Kada je račun stigao, gorko je platio.

Umro je razočaran kao mnogi panonski velikani – Todor Stefanović Vilovski, Jakov Ignjatović, Milutin Milanković, Vasko Popa, Danilo Kiš, Radomir Konstantinović, Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov… Svi oni su se pred kraj života osetili prevareno, i da su u utopiji sa kojom su počeli život – izdani. I sam His master’s voice, Dobrica Ćosić, je već usred raspada Jugoslavije prebacivao Srbijancima da ih je preplavila “samoživost i pokvarenjaštvo, lopovluk svuda. Ne znam da li će narednih generacija Srbija prevladati titoizam, rušenje Jugoslavije i kriminalnu restauraciju četničke kontrarevolucije”. Surovo izražava prezir zbog odnosa Srbijanaca prema bosanskim Srbima: “Gadna je Srbija i gadni smo svi mi”.

Mihiz se bavio izmišljanjem kulturno i politički kompaktne nacije. Pre svog povlačenja u pećinu objavio je Portrete i Kazivanja i ukazivanja u kojima potvrđuje i ne odustaje od svoje nacionalne misije. NJima je dodao i veselu i bistru kao planinski potok Autobiografiju – o drugima.

Dobrica Ćosić je sve do sredine šezdesetih očekivao da će se stvoriti jedna nadnacija, a Mihiz je od samih početaka javnog delanja pa do kraja imao tezu da je jugoslovenstvo, da se poslužimo terminima i stavovima ruskog hemičara i politologa, antizapadnjaka, Sergeja Kara Murze, demontaža srpskog naroda. Uprkos tome što se Jugoslavija srušila, u svakom Srbinu, primećuje Mihiz sa jadom, čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u staru unijatsku propast. Iz petnih žila se trudio da posredstvom književnosti, monarhije i crkve montira iznova svoj narod.

Milutin Milanković je primetio da sećanje Srba o svom poreklu dopire uglavnom do dede, a da se ne dobacuje do pradede. U Autobiografiji – o drugima opis predaka zaustavlja se na ocu i majci, usput su pomenute dede. Babe nisu. A o pradedovima i prababama – ni reči. Ko su oni? Da li su autohtoni, da li su se naselili sa Čarnojevićem ili posle njega? Mihiz je montirao vekovima duge kontinuitete srpske kulture i istorije, a svoje poreklo je diskontinuirao na najbližu porodicu.

Sa tekstom Raspevani kalfa Mihiz počinje knjigu Portrete, a tekst U znaku kukuruza uvodi u knjigu Kazivanja i ukazivanja. Prvi tekst je iz 1949, a drugi iz 1959. godine. Obe knjige je doterao i izdao u vremenima događanja naroda, krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Sa novim objavljivanjem u drugačijem političkodruštvenom kontekstu ovi tekstovi su dobili i nova značenja.

U vremenima euforije radno-seljačkih masa koje je predvodila komunistička partija, pod bakljama socijalističkog realizma, raspevani kalfa iz austrijskog društva 18. veka mogao je biti preteča “srpske građanske književnosti”. Što su te kalfe siromašno jednostavne i banalne, po Mihizu im samo daje na vrednosti i autentičnosti. Upravo to ih čini nezamenljivim dokazom da smo mi oni, a oni naši. Jer vrednost te banalnosti je u našoj iskrenosti, bilo da se ispoljava u nekom onovremenom bircuzu, bilo u serenadi ispod koket-fenstera. Mihiz je pratio aktuelni trend i uzdizao je malog čoveka na tron kreatora najviših vrednosti društva i naroda.

Posleratna masovna opijenost pobedom nad nacistima, nad Germanima, išla je naruku Mihizovom animozitetu prema Austrijancima i njihovoj kulturi. Tako, raspevane Mihizove kalfe po obodu južne Austrije imaju veću vrednost od izveštačene bečke književnosti. A kalfe, po Mihizu, ne da nisu mogle da dostignu nivo evropskog romantizma i prosvetiteljstva, nego jednostavno nisu htele! A da su htele, mogle su! Ali, nisu htele! One su baš htele da budu onakve kakve su od rođenja!

Krajem 20. veka taj esej ubeđuje javnost i priziva osećaj da postoje slavne kulturne preteče još među neidentifikovanim kalfama u Austriji, a i u Budimu, pre austrijske okupacije, gde je bilo, kako tvrdi Mihiz, više Srba nego Mađara. Više puta je Dobrica Ćosić primetio da Mihiz voli “sve da izmisli” zarad dobrog retorskog efekta. Jer, već u sledećem eseju, on, i dalje hvaleći “ceo vek jedne odbačene poezije” upravo pokazuje i njene stvarne domete: ta poezija “nije velika, mucava je i usplahirena, nezaštićena iskustvom, užasno starmala, neučeno eruditna, mnogoglagoljiva i mnogojezična bez reči i bez jezika, ali naša, porazno naša i onda kada je (a vrlo je često) bila tuđa”. Grci su na svoje književne početke stavili Homera, a on kafanske kalambure i berberske doskočice. U opsesiji kalfama, bricama, kao nosiocima narodnog preporoda i kulture, apsurdne i zacerekane bačenosti u blesavljenja raznih zadribalada i poluinteligenata Mihiz će zaista biti duhovni otac akademiku Dušanu Kovačeviću.

Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda. Mihizov kukuruz je ciničan prema urbanoj civilizaciji. I bratstvo po kukuruzu je, tvrdi, spojilo njega iz Srema i Dobricu Ćosića sa Morave. A o kukuruzu im priča deda Jeftimije Ćosić “nekako sveti starac, od koga je unuk nasledio korene svog dara pripovedanja”.

Dok se pred njima u bakračetu puši puno vedro skuvanog kukuruza, taj sveti čovek im je obznanjivao “navike, karakter, i prgavu narav kukuruza”. Otkud prgava narav kukuruzu? Da li to kaže deda ili piše Mihiz? Personifikacija ili projekcija? Jesi ono što jedeš, ili, onaj koji jede daje karakter jelu? Nafora i jedenje boga, egzistencijalna i bratska toplina na prgavom kukuruzu? Da li Mihiz u vreme događanja naroda ponovnim objavljivanjem teksta U znaku kukuruza pobočava karakternu crtu koja će u politici izazivanja velikih sila tražiti svoj izraz i slavu? Uz gunjac i opanak ide i prgavi kukuruz. Naš kukuruz! Kukuruz, naravno, nije naš. Za nas su ga izmislile velike kolonijalne sile, kada su ga na brodovima i sa posadama u 15. veku prenele preko okeana u Evropu i tek dva veka kasnije prosledile na Balkan. Pet vekova pre Mihiza i Dobrice, te dede Jeftimija, čovečanstvo je jelo kukuruz. I mnogo pre nego što se Mihiz, čak iz Srema, spojio sa Dobricom, čak sa Morave, kukuruzom se povezala cela planeta. Dakle, uopšte nije prgav, na uslugu je svima.

Hajde, sa nama!

Krajem osamdesetih u vreme događanja naroda Pavle Ugrinov je posetio Mihiza u njegovom mračnom, neprovetrenom stanu u tzv. Ankeru, u zgradi Borbe, na Trgu Marksa i Engelsa. Bio je okružen mnoštvom ikona i slikama Miće Popovića. Salone su krasile bidermajer garniture. Tako namešten stan bio je dokaz velikog uspeha, i drastično se razlikovao, primetio je Ugrinov, od betonske sobice iz ustaškog logora na Starom sajmištu gde su se pedesetih upoznali. Malo je nazebao prethodnog dana na zboru u Valjevu, povodom otkrivanja spomenika vojvodi Mišiću. Bilo šta iz srpske prošlosti da je posredi, primećuje Ugrinov, Mihajlović je neizostavno prisutan, u njoj nalazi ostvarenje svog sna.

Profetski se obraća Ugrinovu i tvrdi da su se “Srbi digli, podigli svoj glas, na Kosovu, u Vojvodini, u Crnoj Gori, a dići će se iduće godine, i u Hrvatskoj i Bosni! U svim tim krajevima oni traže svoja prava koja su im oduzeta i oni će ih dobiti, milom ili silom”. Po njemu se videlo, dodaje Ugrinov, da je ta odluka o pobuni Srba još sveža i da se “te stvari moraju rešiti, jer su oni (Srbi) tako rešili”. Mihiza uopšte nije interesovalo šta Ugrinov misli i zašto je došao kod njega, bio je zanet veličinom događaja koji se pokreću i ubeđen da je kucnuo veliki čas ustanka. On očinski vrbuje svog gosta:

“Treba da dođete na pravu stranu, tamo gde Vam je oduvek bilo mesto, među poštene i ispravne građane! Vi ste značajan srpski pisac, i treba da budete gde su i svi ostali značajni srpski pisci. Dakle – sa nama! Ali morate se sasvim osloboditi iluzija socijalizma! Vi nikada niste bili pravi komunista, Vi ste građanin, isto kao, na primer, Selenić ili Ćirilov!”

Hajde “sa nama” – tako Mihiz poziva Ugrinova, dakle, ne samo “sa njim”. A ko su bili ti mi sa kojima se Mihiz tako bezrezervno identifikovao i nastupao kao svoj i njihov agitator? Da li je već postojala neka struktura ili se tek stvarao pokret? Mihiz je želeo vaskrs srpske. Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda nacije i pozivao je i opraštao svim unijatima, odnosno Jugoslovenima, među kojima je bilo najviše Srba. Želeo je demontiranje socijalizma i Jugoslavije i uspostavljanje srbijanske monarhije. Izdaja zemlje i pljačka Karađorđevića, njihovo bekstvo sa celim dvorom, generalštabom i sanducima zlata, nije ga moralno uznemiravala. Abolirao ih je, kao i Slobodana Jovanovića: “Osnivača i mentora Srpskog kulturnog kluba navešće opasnost koja se nadvila nad sudbinom zemlje da postane potpredsednik u koncentracionoj vladi 27. marta i odvesti ga u londonski egzodus”. Opasnost ih je, dakle, “odvela u londonski egzodus” i ona je odgovorna jer se “nadvila nad sudbinom zemlje”, a nisu oni pobegli glavom bez obzira, svađajući se usput, čak na drugi kontinent, u Afriku. Iz tog sofističkog kalambura, on napada otadžbinu, jer: “Zahvalna otadžbina osudiće Jovanovića na dvadeset godina robije”. Znači, i otadžbina je kriva jer se nije zahvalila Jovanoviću što je pobegao iz nje.

U Autobiografiji Mihiz oprezno nudi argumente za moguću rehabilitaciju Milana Nedića. Njegovi oproštaji vode, ako bi bio dosledan, i do relativizacije krivice i odgovornosti za one kojima ne oprašta. On, međutim, ne abolira njih ni pod kakvim uslovima. Za Tita i komuniste, Hrvate, Austrougare i Nemce nema oproštaja. Njegova dobra volja ide samo do podele mi i oni, naši i njihovi. Sukob je onda neizbežan, a Mihiz je, ne krije, pristrasan. Žika Pavlović je 9. novembra 1991. zabeležio:

“Zbabonjan, bez zuba, sinoć je ostareli Mihiz na slavi Vladete Jankovića pljuvao do duboko u noć po Srbima i Srbiji i Slobodanu Miloševiću i JNA – razočaran. Razočaran je što Srbi, i dalje drogirani fiks-idejom o potrebi postojanja Jugoslavije vode suludi rat koji gube i koji ih gura u propast.

Ne kaže: ‘Mi Srbi’ nego ‘Vi’.

Pitam se da li je zaboravio šta je godinama neprestano govorio, ili se svog nacionalizma i srpstva, zbog svega što je mislio i govorio, sada, u ova rugobna vremena, stidi.

Jer on je čovek častan.

Mada opasan”.

Gojko Tešić se priseća kako ga je iznenadila ta pristrasnost u Ninovom žiriju za roman godine 1989, elitne nagrade u Jugoslaviji, Beogradu i Srbiji u vreme kada je zemlja u konfuziji, a Jugoslavija pred raspadom.

Tri meseca pre zasedanja žirija Milorad Vučelić (tada novinar Nina) rekao je Tešiću da je već odlučeno da nagradu dobije Vojislav Lubarda za roman Vaznesenje. Dejan Jović naziva apokaliptičkom literaturom romane i publicistiku koji se pojavljuju osamdesetih godina prošlog veka. Razarali su se mitovi i tabui socijalizma: “Jedan za drugim, autori poput Draškovića, Lubarde, Radulovića (koji su imali i osobnih iskustava iz Bosne, i/ili rubnih dijelova Hrvatske) obnavljali su teme ustaških zlodjela, tvrdeći da su komunisti namjerno prešutjeli i minimizirali zločine protiv Srba, da bi smanjili tenzije između Srba i ostalih”.

Vučelićevu tvrdnju Tešić je primio kao šalu, ali prvog dana nove godine uveče zvao ga je, prvi i jedini put u životu, Antonije Isaković, potpredsednik SANU, i molio ga da ima Lubardu na umu kada u žiriju bude odlučivao. Podrazumevajući da su na istoj bratskoj strani poverio se i da je bio u kontaktu sa još trojicom članova žirija sa istom molbom. Na kraju razgovora pisac Kašike i Trena, kao usput, dodao je “Znam da Vam žena ne radi”, što je delovalo kao obećanje da se u tome Tešiću može pomoći. Ishod glasanja bio je onakav kakav je Isaković priželjkivao, odnosno kako ga je Vučelić najavljivao tri meseca ranije. I posle 25 godina Tešić o tom događaju potreseno priča. Najviše ga je iznenadio Mihiz koji je spremno, čim je izglasan pobednik, izvadio iz džepa referat i pročitao pred novinarima obrazloženje sastavljeno ranije i negde drugde. Na fotografiji sa tog događaja zabeležena je drama – Mihiz hladno čita, a preko puta njega Tešić zgrčen od negodovanja. Svi to vide, atmosfera je neprijatna i da bi ga opustio i smirio, Mihiz mu prilazi i očinski, utešno, spušta ruku na rame te mu tonom pouzdanog i iskusnog znalca u nastaloj vrevi govori: “Ne sekirajte se, tako se to uvek radilo”. Tešić je, međutim, javno na RTS progovorio o lažiranju i razvila se polemika u kojoj je Mihiz iskazao znatnu netrpeljivost prema “strasnom nakostrešenom isterivaču zađevica i uporne kvaziigre kod nas koji je našao pa zašao”. Favorizovanje Lubarde nazvao je Mihiz prirodnim radom žirija, a polemiku sa Tešićem sitnom i beznačajnom. Ukorio je patriotski mladog kolegu: “U ovim teškim i za sudbinu našeg naroda presudnim danima i Vi i ja bismo svakako morali imati važnija posla…”

Posle ove polemike Mihiz se odao isključivo politici, a Tešić je bio izvređan od mihizovaca i nikada više nije bio pozvan u žiri Nina.

Nastaviće se

Svedoci epohe

Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova “uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca”.

Gojko Tešić ističe da je knjiga “mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri”.

U nekoliko nastavaka Danas će preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.

http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=324512&title=%C4%8Covek%20%C4%8Dastan,%20mada%20opasan

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tragedija jednog naroda – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe

by admin time to read: 12 min
0