Moram da upozorim čitaoca da će stranice koje prenosim uzalud biti tražene u Libellusu (1615) Adama Bremenskog, koji se, kao što se zna, rodio i umro u jedanaestom veku. Lapenberg ih je pronašao u jednom rukopisu Bodlejane iz Oksforda i ocenio, imajući u vidu obilje pojedinosti vezanih za razne okolnosti, kao kasnije umetnutu tvorevinu, ali ih je, kao zanimljivost, objavio u svojim Analecta Germanica (Lajpcig, 1894). Mišljenje jednog običnog argentinskog poklonika vrlo je malo vredno; neka o njima sudi čitalac kako hoće. Moja španska verzija nije doslovna, ali je verodostojna. Adam Bremenski piše:
„…Od svih naroda što se sustiču s pustinjom koja se prostire na drugoj strani Zaliva, iza zemlje po kojoj se plode divlji konji, najdostojniji pomena jeste narod Urna. Nesigurna i neverovatna pričanja trgovaca, putevi slučaja i pljačke nomada nikada mi ne dozvoliše da stignem do njihove zemlje. Ipak znam da im oskudna i raštrkana sela počivaju u niziji reke Visle. Za razliku od Šveđana, Urni propovedaju prvobitnu Isusovu veru, neokaljanu arijanstvom niti krvavim kultom demona od kojih svoju lozu izvode kraljevske kuće Engleske i drugih severnih naroda. Oni su pastiri, brodari, vrači, kovači mačeva i pletari. Zbog nemilosrdnih ratova gotovo da ne oru zemlju. Ravnica i plemena koja njome krstare učinili su ih vrlo veštim u jahanju i baratanju lukom. Uvek na kraju počinjemo da ličimo na svoje neprijatelje. Koplja su im duža od naših budući da pripadaju konjanicima, a ne pešacima.
Ne znaju, kako se može pretpostaviti, za pero, rog za mastilo niti pergament.
Urezuju svoje znake kao naši stari rune koje im je Odin otkrio, pokoravajući se jasenu, žrtvujući Odina Odinu, tokom devet noći.
Ovim uopštenim zabeleškama dodaću povest svoga razgovora sa Islanđaninom Ulfom Sigurdarsonom, čovekom promišljene i odmerene reči. Sreli smo se u Upsali, nedaleko od hrama. Vatra na drva beše zamrla; kroz nejednake pukotine na zidu prodirali su hladnoća i praskozorje. Napolju će svoj oprezni trag u snegu ostaviti sivi vuci što proždiru meso mnogobožaca namenjeno trojici bogova. Naš razgovor otpoče na latinskom kako je i običaj među sveštenicima, no ubrzo pređosmo na severnjački jezik koji se prostire od Poslednje Tule do azijskih tržnica. Čovek reče:
– Iz plemena sam Skaldova; dovoljno mi je bilo saznanje da se poezija Urna sastoji iz jedne jedine reči pa da krenem u potragu za njom drumovima koji će me odvesti u njihovu zemlju. Ne bez muke i truda stigoh posle godinu dana. Beše noć; primetih de su me ljudi koji su se sa mnom mimoilazili radoznalo gledali, a sustiže me i po koja kamenica. Ugledah svetlost iz jedne kovačnice i uđoh.
Kovač mi ponudi smeštaj za tu noć. Zvao se Orm. Jezik mu beše manje-više kao naš. Razmenismo nekoliko škrtih reči. Iz njegovih usta prvi put čuh ime kralja, a to je bio Gunlaug. Saznadoh da je po okončanju poslednjeg rata s podozrenjem gledao na došljake i da ima običaj da ih raspne. Ne bih li izbegao ovakvu sudbinu, manje primerenu jednom čoveku nego jednom Bogu, otpočeh s pisanjem, drape ili pohvalnog speva u čast kraljevim pobedama, slavi i milosrđu. Jedva da je naučih napamet, kad dođoše po mene dva čoveka. Nisam im hteo predati svoj mač, ali dozvolih da me povedu.
Praskozorje još beše ozvezdano. Pređosmo preko zemljišta oivičenog kolibama.
Behu mi govorili o piramidama; ono što videh na prvom trgu beše stub od žutog drveta. Na jednom njegovom kraju razaznah crni oblik ribe. Orm, koji je išao s nama, reče mi da je ta riba Reč. Na sledećem trgu videh crveni stub s diskom. Orm mi ponovi da je to Reč. Zatražih da mi je kaže. Reče da je on običan zanatlija i da je ne zna.
Na trećem i poslednjem trgu videh stub obojen u crno s crtežom koji ne pamtim. U dnu beše dug, prav zid čije krajeve nisam nazirao. Posle sam utvrdio da je bio kružan, zakrovljen blatom, bez unutrašnjih vrata i da je okruživao ceo grad. Konji vezani za plot behu oniski i grivati. Kovača ne pustiše da uđe. Unutra behu naoružani ljudi i svi stajahu.
Gunlaug, kralj, koji beše bolan, ležao je polusklopljenih očiju na nekoj vrsti drvenog postolja povrh kamiljih koža. Beše oronuo i užuteo čovek, poput nečega svetog i gotovo zaboravljenog, stari, dugi ožiljci brazdali su mu grudi. Jedan od vojnika me propusti. Neko beše doneo harfu. Klečeći, zapevah tiho drapu. Bilo je tu i retoričkih figura i aliteracija i naglasaka koje vrsta nalaže. Ne znam da li je kralj razumeo, ali mi dade srebrni prsten koji još uvek čuvam. Pod jastukom primetih oštricu bodeža. S desne strane mu je stajala šahovska tabla sa stotinak polja i nekoliko razbacanih figura.
Stražar me odgura ka dnu. Jedan čovek zauze moje mesto i ostade stojeći. Zatreperi žicama kao da ih podešava i ponovi tihim glasom reč u koju sam ja želeo da proniknem, a nisam pronikao. Neko izusti s poštovanjem: „Sada ne želi ništa da kaže.”
Spazih po koju suzu. Čovek je podizao ili udaljavao glas, a gotovo istovetna sazvučja behu jednolična ili, bolje rečeno, beskrajna. Želeo sam da pesma potraje zauvek i da bude moj život. Naglo prestade. Čuh udar harfe kad je pevač, bez sumnje iscrpljen, baci na zemlju. Izađosmo bez reda. Bejah među poslednjima. Videh sa zaprepašćenjem da svetlost postaje slabija.
Načinih nekoliko koraka. Zaustavi me nečija ruka na ramenu. Čuh reči:
– Kraljev prsten beše tvoj talisman, ali ćeš ubrzo umreti jer si čuo Reč. Ja, Bjarni Torkelson, spašću te. Iz plemena sam Skaldova. U svome ditirambu nazvao si vodom mača krv, a bojem ljudi bitku. Sećam se da sam te figure čuo od oca svoga oca. Ti i ja smo pesnici; spašću te. Sada ne tumačimo svaki događaj koji raspaljuje našu pesmu; pretvaramo ga u znamen od samo jedne reči koja je Reč.
Odgovorih mu:
– Nisam mogao da je čujem. Molim te da mi je kažeš.
Oklevao je nekoliko časaka, pa uzvrati:
– Zakleo sam se da je ne otkrijem. Osim toga, niko ne može podučavati ničemu. Moraš je tražiti sam. Požurimo, život ti je u opasnosti. Sakriću te u svojoj kući gde se neće usuditi da te traže. Ako vetar bude povoljan, sutra ćeš otploviti na jug.
Tako otpoče pustolovina koja će trajati tolike zime. Neću pričati o lutanjima niti ću pokušavati da se setim tačnog redosleda svih potucanja. Bejah veslač, trgovac robljem, rob, drvoseča, pljačkaš karavana, pevač, rašljar i nalazač metala. Dopadoh jednogodišnjeg ropstva u rudnicima žive od koje propadaju zubi. Vojevah sa ljudima iz Švedske u mikligartaskoj (carigradskoj) straži. Na obalama Azova volela me je žena koju neću zaboraviti; ostavih je ili ona ostavi mene, isto je. Izdaše me i izdah. Više puta usud mi dodeli da ubijam. Neki grčki vojnik me je izazvao i ponudio da biram između dva mača.
Jedan beše za pedalj duži od drugog. Shvatih da je hteo da me zastraši, pa izabrah kraći. Upitao me je zašto. Odgovorio sam da je razmak od moje šake do njegovog srca isti. Na jednoj od obala Crnog mora nalazi se runski epitaf koji urezah za svog druga Lejfa Arnarsona. Borio sam se sa Plavim ljudima Serklanda protiv Saracena. Tokom vremena ja bejah mnogi, no taj je kovitlac bio dug san. Suština je bila u Reči. Ponekad sam prestajao da verujem u nju. Ponavljao sam sebi da je odreći se lepe igre slaganja lepih reči nerazumno i da nema razloga da tragam za jednom jedinom, možda varljivom. To umovanje beše zalud. Neki misionar predloži mi reč Bog koju odbacih. U jednu zoru na obalama reke što se razlivala u more poverovah da sam došao do otkrića.
Vratih se u zemlju Urna i koštalo me je truda da pronađem pevačevu kuću. Uđoh i rekoh svoje ime. Već je bila noć. Torkelson mi sa poda reče da zapalim voštanicu u bronzanom svećnjaku. Lice mu beše toliko ostarilo da sam neprestano mislio kako sam i sam ostario. Kako je red, upitah ga za njegovog kralja. Odvrati mi:
– Više se ne zove Gunlaug. Sad ima drugo ime. Pričaj mi potanko o svojim putovanjima.
Učinih tako najboljim mogućim redom i uz obilje tančina koje ovde izostavljam.
Pre nego što ću završiti, upita me:
– Jesi li mnogo puta pevao po ovim prostorima?
Pitanje me zateče.
– U početku – rekoh – pevao sam da zaradim za život.
Onda me neki nerazumljivi strah udaljio od pesme i harfe.
– Dobro – klimnu glavom. Sad možeš nastaviti svoju pripovest.
Povinovah se zapovesti. Zatim usledi duga ćutnja
– Šta ti je pružila prva žena koju si imao? – upita me.
– Sve – odgovorih mu.
– I meni je život pružio sve. Svima život pruža sve, ali većina to ne zna. Glas mi je umoran, a prsti onemoćali, no čuj me. Izgovori reč „Undr” koja znači čudo.
Osetih da me je zgrabila pesma čoveka na samrti, ali u njegovoj pesmi i u njegovim sazvučjima videh svoj sopstveni kuluk, robinju koja mi je pružila prvu ljubav, ljude koje sam ubio, hladna svitanja, zore na vodi, vesla. Uzeh harfu i zapevah drukčijom rečju.
– Dobro je – reče onaj drugi i moradoh mu se primaći da bih ga čuo. – Razumeo si me.
Horhe Luis Borhes
