Zen budizam i psihoanaliza – XXVIII dio Piše: D.T. Suzuki
Egzistencijalizam, pragmatizam i zen (1)
Značajno je da prvi broj časopisa Philosophy East and West sadrži dva napisa koji se odnose na zenovsku misao. Napisala su ih učena pera univerzitetskih profesora dr H. E. Makartija iz Honolulua (Honolulu) i dr Ven Miter Ejmsa iz Sinsinatija (Cincinnati). Prvi tumači Geteovog Fausta u duhu zena, dok drugi raspravlja o zenu u vezi s pragmatizmom i egzistencijalizmom.
Članak dr Makartija rasvetljava i obelodanjuje — u potpunosti i jasno — pesnički duh zena ovapločen u Faustu.
Kad sam prvi put čitao Fausta, ideje koje prožimaju to delo ostavile su na mene dubok utisak, te sam pomislio kako me veoma podsećaju na zen. Duh zena zaista je univerzalan, kao što to tvrdi dr Makarti; on ne zna za razlike između Istoka i Zapada.
Zapravo, pošto je zen — život, on sadrži sve što ulazi u sastav života: zen je poezija, zen je filosofija, zen je etika. Gde god postoji životna delatnost, tu je i zen. Budući da ne možemo zamisliti da je život na ma koji način ograničen, zen je prisutan u svakom našem iskustvu, no ovo se ne sme shvatiti kao nekakav zamumuIjeni imanentizam. U zenu nema ničeg skrivenog: sve je očevidno, a jedino ljudi pomućenog vida ne mogu to sagledati.
Kad kažem da je zen život, time mislim da zen ne sme biti zatočen u konceptualizaciju, da zen omogućuje konceptualizaciju, te da se stoga zen ne sme izjednačavati s bilo kojom određenom vrstom »izma«. U tom pogledu, dr Ejmsovo poređenje zena sa pragmatizmom, odnosno egzistencijalizmom, moglo bi se reći, nije sasvim svrsishodno. Samo se po sebi razume da zen ima svoj način izražavanja, a i teoriju kojom se racionalno objašnjava. Ali to ne treba tumačiti kao da ta teorija predstavlja sam zen.
U teoriji zena postoji nešto što može poprimiti oblik pragmatizma ili egzistencijalizma, i mislim da dr Ejms o tome raspravlja u svom članku o Americi, egzistencijalizmu i zenu. Očevidno je, stoga, da njegova verzija zena ne obuhvata ukupnost zena kao takvog. Uz tu ogradu, ja se slažem sa većinom stvari izloženih u njegovoj zanimljivoj tezi koja pobuđuje na razmišljanje.
II
Koristeći ovu priliku, želeo bih da sa raznih stanovišta opišem zen, kako bih mesec zena približio da ga što bolje razgledamo. Kao što rekoh, zen je život, a pošto se život, kako ga naš intelekt poima, sastoji od raznih sačinilaca, razjasnimo ukratko zen kroz ove kategorije: metafiziku (uključujući ontologiju i epistemologiju), psihologiju, etiku, estetiku i religiju.
Da ponovim: ako treba da bude iskustveno pojmljen, zen se ne sme konceptualizovati, međutim, svi smo mi samo ljudi, tj. ne možemo ostati nemi, već moramo da se izrazimo — na ovaj ili onaj način: zapravo, ne možemo doživeti neko iskustvo, ako ga ne izrazimo.
Zen ne bi bio zen ako bi ga lišili svih sredstava komunikacije.
Čak je i ćutanje sredstvo komuniciranja; učitelji zena često primenjuju taj metod, i to zato što se ljudska ćutnja ne može podvesti pod istu kategoriju sa ćutanjem životinja ili nebeskih tela. S čovelcovog stanovišta, čak i ove ćutnje pune su rečitosti. Čovek je čovek zato što uvek teži da se izrazi. Izreka da je čovek racionalno biće ne znači ništa više.
Konceptualizacija zena je neminovna: zen mora posedovati svoju filosofiju. Treba samo paziti da se zen ne poistoveti s nekim filosofskim sistemom, pošto je zen neuporedivo više od toga. Dakle, u čemu se sastoji filosofija zena?
Zen je jedna škola budizma, a razvio se iz Sakjamunijevog iskustva prosvetljenja. Ovo iskustvo najbolje izražava s’unyata-doktrina. Sunyata (što znači praznina) jeste termin kojem je neobično teško naći odgovarajuću vrednost u drugom jeziku, te mislim da će najbolje biti da originalni izraz ostavimo nepreveden, a da, u međuvremenu, pokušamo što potpunije da razjasnimo njegovo značenje.
Najpre moram reći da sunyata nije negativan pojam, kao što bi se moglo pomisliti kad se prevede kao praznina. To je pozitivan pojam sa određenim značenjem, no ne treba ga smatrati proizvodom apstrahovanja ili uopštavanja, jer on nije neka postulisana ideja.
Sunyata omogućuje postojanje svega, ali se ne sme shvatiti imanentno, kao da počiva skrivena u svakoj egzistenciji, kao nezavisan entitet. Svet relativnosti je apsorbovan u sunjati i u njoj uspostavljen; sunyata kao da obavija ceo svet, a opet se nalazi u svakom predmetu što u svetu postoji. Sunyata-doktrina nije ni imanentizam ni transcedentalizam; ona je, ako se tako može reći, i jedno i drugo. Ako se proglasi da imanentizam i transcedentalizam protivreče jedan drugom, šunyata je ta protivrečnost. Protivrečnost podrazumeva dva suprotstavljena pojma. Sunyata je apsolutno jedna; zato u njoj nema protivrečnosti.
Protivrečnost se oseća jedino kad smo izvan sunjate.
Dokle god živimo u njoj, nema protivrečnosti, a zen želi da tu boravimo. Zato se u zenu sunyata mora iskustveno doživeti, a ne konceptualizovati. Iskustveno doživeti znači postati svestan, ali ne onako kao što stičemo svest o čulno-intelektualnom svetu. U potonjem slučaju, uvek postoji subjekt koji je nečeg svestan i objekt koga je subjekt svestan, pošto je čulno-intelektualni svet dihotomni svet subjekta i objekta. Po zenu, da bismo bili svesni sunjate moramo prevazići ovaj dihotomni svet, ali tako da se nađemo izvan njega. Sunyata se mora iskustveno doživeti na jedinstven način.
Ovaj jedinstven način sastoji se u tome što sunyata ostaje u sebi, a ipak samu sebe čini objektom sopstvenog iskustva. To znači da se deli a ipak ostaje cela. Kad se radi o običnom iskustvu, ovo je nemoguće, jer se u svetu običnih iskustava svako iskustvo konceptualizuje, pošto je ovaj svet, u stvari, naša intelektualna rekonstrukcija, a ne stvarnost kakva je u sebi, u svojoj »takvosti« kako bi rekli budistički filosofi. Sunyata se iskustveno doživljava jedino kad je ona sama i subjekt i objekt.
Filosof polazi od iskustva i logike jednog rekonstruisanog sveta, pa, ne uspevajući da sagleda tu činjenicu, primenjuje svoju »logiku« na iskustvo sunjate.
Ovo iziskuje da sunyata stupi u ovaj svet, što znači da će sunyata biti uništena. Ukoliko je činimo »logičnijom« utoliko je potpunije uništavamo. Pravi način izučavanja sunjate jeste njeno iskustveno doživljavanje, sticanje svesti o njoj na jedini način kojim se sunjati može pristupiti.
To će reći: filosof mora iščistiti i poslednji ostatak onoga što je um prikupio marljivo se baveći poslom umovanja. On mora da preokrene proces svog razmišljanja, da shvati kako je to oruđe sasvim delotvorno pri bavljenju stvarima iz ovog sveta relativnosti, ali da se kad želimo da siđemo do same podloge stvarnosti moramo obratiti drugom metodu, i da nema drugog metoda sem da odbacimo ovo intelektualno oruđe i potpuno nagi zaronimo u samu sunjati. Kao što rekoh, sunyata omogućuje ovaj svet. Pošto je tako, kad u poimanju sunjate primenimo metod koji upotrebljavamo za spoznaju ovog sveta, za spoznaju stvari koje tom svetu pripadaju i u njemu se nalaze, mi pokušavamo da ovaj metod prisilimo na dejstvo onde gde je nekoristan i besplodan.
»Spoznaja i sagledavanje« sunjate su sunyata koja sebe spoznaje i sagledava: nema nekog ko spolja spoznaje i sagledava; ona sama sebe spoznaje i sagledava. U tom pogledu šunyata je atman svoj gospodar, uopšte nije uslovljena ničim spolja. Tu se postavlja pitanje.
Ako sunyata sama sebe pregledava i spoznaje, kako mi, ljudi možemo o njoj govoriti? Mi smo relativno određeni — celokupno naše znanje je uslovljeno — kako onda ovo relativno uslovljeno biće može postići iskustvo sunjate?
Odgovor glasi: Mi smo sunyata. Možemo da govorimo o sunjati zato što smo mi to. Kad ne bi tako bilo, na ovom svetu ne bi postojala filosofija. Isključivo blagodareći sunjati, kadri smo da umujemo, mada nas samo umovanje ne može dovesti do sunjate. Umovanje proizlazi iz sunjate: sunyata je u njemu; svaki korak umovanja ostavlja za sobom trag sunjate. Sunyata nas podstiče da prevaziđemo umovanje dok se još bavimo umovanjem. Sunyata želi sebe da sagleda, da se spozna, i ta želja sunjate dovodi do umovanja, a razum, ne znajući uzrok svoje delatnosti, sam sebe poražava uprkos ambicioznoj tvrdnji o sveznanju. U svom pokušaju da dosegne sunjatu umovanje samo sebe pobeđuje, ispoIjava svoju beskorisnost, jer se upinje da dosegne sunjatu kao cilj umovanja, to jest tačku na kojoj prestaje svako umovanje, umesto da pokuša sagledati sunjatu u procesu umovanja. Kad mi umstvenici shvatimo da sunyata dejstvuje u samom umovanju, da umovanje nije ništa drugo do prerušena sunyata, tada spoznajemo i sagledavamo sunjatu, a time i sunyata spoznaje i sagledava sebe, te možemo reći da kad sunyata spozna sebe, nije šunyata, već smo to mi kao sunyata. Sunyata sebe spoznaje kroz nas, jer smo mi sunyata.
Kad sunyata postane svesna sebe (što je sama »spoznaja i sagledavanje«), imamo za nju drugo ime: sunyata je tathata, »takvost«. Tathata je pojam karakterističan za budističku filosofiju. Da razmotrimo sad njega.
Nastaviće se
