Piše: Adam Gopnik
U novu godinu ovog januara ulazimo sa strepnjom. Dobro, u svaku novu godinu ulazimo sa strepnjom, ali ove godine se predviđenim potresima dodaje nešto što bismo mogli nazvati retrospektivnom jezom. Ne morate biti stručnjak za istoriju da biste se prisetili šta se dogodilo kada je zapadna civilizacija prethodni put napravila oštar zaokret iz 13. u 14. godinu. Nije bilo dobro. Godina 1913. bila je puna energije i neuporedivih umetničkih dostignuća – Prust, kubisti, Stravinski – a zatim, u roku od nekoliko meseci, nadvojvoda je ubijen u Sarajevu i krenuli su vozovi sa vojskom, a ubrzo zatim sva pozitivna i optimistička i progresivna kultura bila je na putu da počini samoubistvo. Veliki rat je odneo više od deset miliona evropskih života i ostavio civilizaciju u ruševinama (i najavio dolazak još goreg rata). Naravno, mnogi ljudi, gledajući u šolju ovogodišnje kafe – u rastuće nove sile i uplašene stare – traže paralele između te 14. godine i ove, i pronalaze ih. Nedavno je u Timesu istoričarka Margaret Makmilan istakla nekoliko takvih paralela, grupisanih oko ludosti „toksičnih nacionalizama“ koji uvlače velike sile u manje lokalne sporove, sa Rusima koji danas u Siriji pokušavaju da odigraju pametnije nego u Srbiji pre sto godina.
Negde u našem kolektivnom sećanju na tu katastrofu nalazi se jedna slika, metafora arogancije, samo godinu dana starija: veliki prekookeanski brod, najveći i najluksuzniji ikada sagrađen, čiji se bogati i siromašni putnici okupljaju na palubi, dok ih sve posmatra bradati čovek po imenu Edvard Džon Smit, sa glavnim arhitektom, Thomasom Endruzom, koji je takođe krenuo na prvu plovidbu. Zatim brod isplovljava iz Sauthemptona, siguran u sebe, nepotopiv, dok ne naiđe na ledena polja severnog Atlantika, blizu obale Njufaundlenda – i glatko pređe preko njih do svog sidrišta ovde u Njujorku. Jer taj brod nije Titanik, nego njegov skoro identični blizanac Olimpik, napravljen u isto vreme, od strane istih ljudi, u istu svrhu i na isti način. (Postoji samo jedna nezaboravna fotografija ovih brodova zajedno u pristaništu.) Ne samo što je Olimpik uspešno završio svoju prvu plovidbu, nego su ga prozvali „Stari pouzdani“ i služio je kao nosač vojnika u Prvom svetskom ratu, a posle toga je plovio još dvadeset godina. (Treći, kasnije napravljeni prekookeanski brod u istoj klasi, Britanik, naleteo je na minu u Egejskom moru 1916, dok je služio kao bolnički brod, i potonuo kao žrtva rata.)
Treba imati na umu priču o ova dva broda dok gledamo napred u novu godinu. Ona nas podseća da je naše zamišljanje katastrofe mnogo plodnije nego naše predviđanje običnog. Sigurno ste čuli za Titanik, verovatno nikada niste čuli za Olimpik. Fatalnost nas privlači fatalno. Nemamo jedan film pod nazivom „Titanik“, sa Leonardom Dikapriom i Kejt Vinslet, o tragičnoj ljubavi i ukletoj avanturi, i drugi film pod nazivom „Olimpik“, muzičku komediju sa Hjuom Džekmenom i En Hatavej, o završenom srećnom putovanju. Postoji samo jedan film i mi pamtimo samo jednu tužnu priču. Ako nas naša istorija vodi do Prvog svetskog rata, onda zamišljamo da nam je taj sudar uvek bio predodređen, i ne možemo da zamislimo da bismo se, uz malo sreće i drugih slučajnosti, možda našli na Olimpiku umesto na Titaniku. Tražimo paralele katastrofe a gubimo iz vida paralele nade. Lažno pozitivni rezultati su veliko prokletstvo dijagnostike, kako u istorijskim paralelama tako i u pregledima prostate.
Međutim, da li se sve svodi na sreću i okolnosti? Zar zaista ne znamo na kom se brodu nalazimo dok nas o tome ne obavesti ledena santa? Ako prelistate nekoliko novijih knjiga o prethodnom susretu sa 14. godinom, naići ćete na jednu jezivo hladnu pojavu. Čak i otvorena društva, koja plove, da tako kažemo, otvorenim morem istorije, nisu imuna na privlačnu moć časti i strah od poniženja. Nepopustljivo isticanje sramote i obraza, položaja i kredibiliteta, straha od toga da budete shvaćeni kao slabi, obeležava retoriku 1914 – od trenutka kada je pogođen Franc Ferdinand do trenutka kada je vojska upućena na Zapadni front. Mogućnost da budete diskreditovani, „svedeni na drugorazrednu silu“ je ono što je poguralo rat. Nemački kajzer je uporno ponavljao da nikad neće ponovo dozvoliti da ga Britanci ponize. U Londonu, Lojd Džordž je smatrao da Britanija morali da ide u rat ili je više nikada neće „ozbiljno shvatati“ u evropskim većima. Nepotrebni ratovi se požuruju, čini se, nervoznim jezikom časti i kredibiliteta, kada bi jezik zdravog razuma i kompromisa bio mnogo korisniji. Kada neko kaže, „Udri u santu leda! Ne smemo dopustiti da izgledamo kao slabići“, vreme je da se istrči na palubu. Razum se krije u zaobilaženju leda.
Ali, s druge strane, razum ne mora da garantuje siguran prolaz. Dva broda su isplovila u tim predratnim godinama pre sto godina: brod koji je stigao i brod koji je potonuo. Olimpik ili Titanik? Koji je naš? Možda je od suštinski životnog značaja da mislimo da znamo kuda idemo – i naša politika i naši planovi podjednako zavise od iluzije da neko zna gde idemo. Hladna istina koju nam prošlost pruža, doduše, možda govori da je to nemoguće. Biti putnik u istoriji znači biti nesiguran dok ne stigneš do luke – ili do čamca za spasavanje – i dok, osvrćući se na pramac broda, pročitaš njegovo ime, koje se nije videlo sa palube, ali koje je sve vreme bilo tu.
Adam Gopnik, The New Yorker, 06.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.01.2014.
