Prođe još vremena, po svemu sudeći mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku beše oživeo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena ploča.
Imao je samo šest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vrištanje; O’Brajen; Džulija; žilet. Utroba mu se još jednom zgrči; teške čizme su se približavale.
Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snažan zadah hladnog znoja. U ćeliju uđe Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje i sportsku košulju.
Ovaj put se Vinston trže i zaboravi.
„Ti ovde!” uzviknu.
Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenađenja, već samo nesreće. On poče nervozno da hoda gore-dole, očigledno ne mogavši da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punačka kolena, videlo se da se tresu. Oči su mu bile širom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne može uzdržati da ne posmatra nešto na srednjoj udaljenosti od sebe.
„Za šta su te uhapsili?” upita Vinston.
„Za zlomisao!” reče Parsons, skoro slineći. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu užasnutu nevericu da se takva jedna reč može odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i poče ga revnosno preklinjati: „Šta misliš, neće me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio ništa— ako samo imaš loše misli? Pošto misli ne mogu da se izbegnu. Znam da saslušavaju vrlo pravedno. Siguran sam da će sa mnom pravedno. Imaće moj dosje pred sobom, je l’ tako? Pa ti bar znaš kakav sam bio. Nisam bio loš. Ako nisam bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam? Šta misliš, hoću li se izvući sa pet godina? Ili možda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda neće da me streljaju što sam samo jedanput zgrešio?”
„Jesi li kriv?” upita Vinston.
„Sigumo da sam kriv!” uzviknu Parsons bacivši ponizan pogled na telekran. „Ne misliš valjda da će Partija uhapsiti nevinog?” Njegovo žablje lice se malo smiri, čak dobi pomalo bogougodan izraz. „Zlomisao je strašna stvar, baćo”, sentenciozno reče on. „Podmukla. Zahvati čoveka a da on to ni sam ne zna. Znaš kako je mene uhvatila? U snu! Jeste, baš tako. Eto vidiš, ja radio, trudio se da doprinesem šta sam mogao,— a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam počeo da buncam. Znaš šta su čuli da govorim?”
On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu.
„‚Dole Veliki Brat!’ Jeste, baš sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kažu. Među nama rečeno, baćo, da znaš da mi je milo što su me uhvatili pre nego što sam zabrazdio još dalje. Znaš šta ću da im kažem kad me izvedu pred sud. ‚Hvala vam’, eto šta ću da kažem, ‚hvala vam što ste me spasli pre nego što je postalo kasno’.”
„Ko te je potkazao?” upita Vinston.
„Moja ćerčica”, odgovori Parsons s nekim žalobitnim ponosom. „Slušala je kroz ključaonicu. Čula šta sam govorio i odmah sutra otrčala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi ništa krivo što me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.”
On napravi još nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivši nekoliko puta željan pogled prema klozetskoj šolji. Zatim iznenada smače pantalone.
„Izvini, baćo,” reče. „Ne mogu da se uzdržim. To je od ovog čekanja.”
Spusti svoju zamašnu zadnjicu u šolju. Vinston pokri lice rukama.
„Smit!” dreknu glas iz telekarana. „6079 Smit V.! Skini ruke s lica. Zabranjeno pokrivati lice u ćeliji.”
Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao šolju, glasno i obilato.
Onda se ispostavi da je kazanče neispravno, te je ćelija nekoliko sati odvratno smrdela.
Parsonsa odvedoše. Počeše da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici.
Jedna žena beše poslana u „sobu sto jedan”; Vinston primeti da se skupila i promenila boju kad je čula te reči. Dođe jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoć. U ćeliji ih je bilo šestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je čovek bezbrada, zubata lica savršeno slična licu kakvog velikog, bezopasnog glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo teško poverovati da u njima ne drži zalihe hrane. Bledosive oči su mu stidljivo skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa očima kog drugog.
Vrata se otvoriše i stražari uvedoše još jednog čoveka od čijeg izgleda Vinstona za trenutak prođoše hladni trnci. To je bio čovek svakodnevnog, prosečnog izgleda, koji je mogao biti kakav inženjer ili tehničar. No lice mu je bilo toliko izmršavelo da je od toga podilazila jeza. Ličilo je na lobanju. Zato što je bilo tako mršavo, oči i usta su se činili nesrazmerno veliki, a oči su
bile pune ubilačke, neumirive mržnje prema nekome ili nečemu. On sede na klupu nešto dalje od Vinstona. Vinston ga više nije posmatrao, ali mu je izmučeno lice slično lobanji bilo tako živo u glavi kao da se nalazilo pred samim očima. On odjednom shvati šta je posredi. Taj čovek je umirao od gladi.
Ova misao kao da je u isto vreme došla svima. Na celoj klupi dođe do jedva primetnog komešanja. Oči čoveka bez brade stalno su letele ka čoveku s licem kao lobanja, zatim skretale s osećanjem krivice, potom se vraćale kao da ih vuče kakva nesavladljiva sila. On se najednom poče vrpoljiti na mestu. Najzad ustade, nespretno otetura preko ćelije, zavuče ruku u džep kombinezona, i, postiđena izgleda, pruži prljav komad hleba čoveku s licem kao lobanja.
S telekrana se začu besan, zaglušujući urlik. Čovek bez brade podskoči. Čovek s licem kao lobanja beše hitro gurnuo ruke iza leđa, kao da pred celim svetom pokazuje da odbija poklon.
„Bamsted!” zaurla glas. „2713 Bamsted Dž.! Baci taj hleb!”
Čovek bez brade ispusti hleb na pod.
„Ostani gde si,” reče glas. „Okreni se vratima. Ne miči se.”
Čovek bez brade posluša. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli.
Vrata se s treskom otvoriše. Kad mladi oficir uđe i zakorači u stranu, iza njegovih leđa se pojavi nizak, zdepast stražar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred čoveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi stravičan udarac, unoseći u njega svu težinu tela, pravo u usta čoveka bez brade. Snaga udarca kao da ovoga podiže s poda. On polete preko ćelije i tresnu o podnožje klozetske šolje.
Za trenutak je ležao ošamućen, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se čuli vrlo tihi jecaji, više nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvačke, iz usta mu ispadoše dve polovine veštačke vilice.
Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, držeći ruke na kolenima. Čovek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezobličnu masu boje trešnje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive oči su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog poniženja.
Vrata se otvoriše. Kratkim potezom oficir pokaza na čoveka s licem kao lobanja.
„Soba sto jedan”, reče.
Pored Vinstona ču se oštar uzdah i komešanje. Čovek s licem kao lobanja beše se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku.
„Druže! Oficiru!” zavapi. „Nemojte me tamo! Zar vam nisam već rekao sve? Šta još želite da znate? Sve ću vam priznati, sve! Samo mi recite šta hoćete i odmah ću vam priznati. Napišite i potpisaću— što god hoćete! Samo ne sobu sto jedan!”
„Soba sto jedan”, reče oficir.
Lice onog drugog, već veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije činila mogućnom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog.
„Radite sa mnom šta god hoćete!” kriknu. „Već mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajčite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hoćete da vam izdam još nekog? Samo recite koga hoćete, učiniću sve što zatražite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je šta ćete mu raditi. Imam ženu i troje dece. Najstarijem nema ni šest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajaću i gledaću. Samo ne u sobu sto jedan.”
„Soba sto jedan”, reče oficir.
Čovek se izbezumljeno okrete i pređe pogledom po ostalim zatvorenici ma, kao da je mislio da na svoje mesto može staviti kakvu drugu žrtvu. Oči mu se zaustaviše na razbijenom licu čoveka bez brade. On ispruži mršavu ruku.
„Njega treba da vodite, a ne mene!” povika. „Niste čuli šta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponoviću vam svaku njegovu reč. On je neprijatelj Partije, a ne ja.” Stražari koraknuše napred. Čovekov glas poraste u urlik. „Niste ga čuli!” ponovi. „Nešto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!”
Dva snažna stražara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbl jednu od čeličnih šipki na kojima je stajala klupa, i poče da zavija bez reči, kao životinja. Stražari ga dograbiše da ga otrgnu, ali on se držao s iznenadujućom snagom. Vukli su ga možda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli ćuteći, ruku prekrštenih na kolenima, i gledali su pravo pred sebe. Zavijanje prestade; čovek nije imao snage više ni za šta sem da se drži. Onda se začu nov krik. Udarac stražareve čizme beše mu slomio prste na jednoj ruci. Podigoše ga na noge.
„Soba sto jedan”, reče oficir.
Oni izvedoše čoveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim koracima, oborene glave, pažljivo držeći svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga beše napustila.
Prođe mnogo vremena. Ako je čovek s licem kao lobanja bio izveden u ponoć, bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je popodne. Vinston je već nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je često ustajao i hodao po ćeliji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je još uvek ležao onde gde ga je bio ispustio čovek bez brade. U početku mu je bio potreban veliki napor da ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto žeđi. Usta su mu bila lepljiva i puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenljivo belo svetlo behu mu stvorili neku nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao nepodnošljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedao, jer mu se u glavi previše vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad svojim fIzičkim osećajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je bledela, mislio na O’Brajena i žilet. Bilo je moguće da mu žilet stigne u hrani, ako mu opšte budu dali da jede. Mislio je, nešto maglovitije, i o Džuliji. I ona negde pati, možda još više nego on. Možda baš tog trenutka kriči od bola.
Mislio je: „Kad bih mogao da spasem Džuliju udvostručivši moj bol, bih li to uradio? Bih.” Ali to je bio samo intelektualni zaključak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga osećao. Ovde se mogao osećati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, može li čovek koji trpi bol zbog bilo čega želeti da mu se bol pojača? No na to pitanje još nije imao odgovora. Čizme su se ponovo približavale. Uđe O’Brajen. Vinston skoči na noge. Od šoka ga beše napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina zaboravi na prisustvo telekrana.
„I vas su uhvatili!” povika.
„Odavno su oni mene uhvatili”, reče O’Brajen s blagom, gotovo pokajničkom ironijom. Zatim se izmače u stranu. Iza njega se pojavi stražar širokih ramena s dugim crnim pendrekom u ruci.
„Znao si, Vinstone”, reče O’Brajen. „Nemoj se zavaravati. Znao si— oduvek si znao.”
Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video je samo pendrek u stražarevim rukama. Može ga udariti bilo gde: po temenu, po vrhu uveta, po mišici, po laktu…
Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, držeći udareni lakat drugom rukom. Sve beše eksplodiralo u žuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da jedan udarac može naneti toliki bol! Svetlo se raziđe i on vide O’Brajena i stražara kako ga posmatraju odozgo. Stražar se smejao njegovom uvijanju. U svakom slučaju, na jedno pitanje je došao odgovor. Nikad, ni zbog čega na svetu, ne može čovek želeti jači bol. U pogledu bola može se želeti samo jedno: da prestane. Na svetu nema ničeg goreg od fizičkog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja, mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se držeći za onesposobljenu levu ruku.
Džordž Orvel
Nastaviće se
