Jednog dana— mada „jednog dana” nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i pola noći; dakle: jednom— on zapade u čudno, blaženo sanjarenje. Išao je hodnikom očekujući metak. Znao je da će ga idućeg trenutka metak pogoditi. Sve je bilo sređeno, izglađeno, pomireno. Nije više bilo sumnji, prepirki, bola, straha. Telo mu je bilo zdravo i snažno. Hodao je lakim koracima, s radošću od kretanja i osećanjem da hoda po suncu. Više nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, širokom čitav kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogama. Bio je u Zlatnom kraju i hodao putanjom preko starog pašnjaka koji su zečevi sav popasli. Osećao je kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali brestovi, a negde iza njih bio je potočić u čijim su se zelenim virovima ispod vrba igrale ribice.
Odjednom se trže, sav užasnut. Po kičmi mu izbi znoj. Bio je čuo svoj glasni krik:
„Džulija! Džulija! Džulija, ljubavi moja! Džulija!”
Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. Činilo se da nije samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je ušla u samo tkivo kože. Tog trenutka ju je voleo daleko više nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je znao da je ona negde živa i da joj je potrebna njegova pomoć.
On ponovo leže i pokuša da se pribere. Šta je to uradio? Koliko će godina ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatočeništvu? Još jedan trenutak, i on će čuti bat čizama u hodniku. Oni neće pustiti da ovaj izliv prođe nekažnjen. Sad znaju, ako nisu i odranije znali, da on krši sporazum koji je zaključio s njima. Pokorio se Partiji ali je još uvek mrzi. U prošlosti je pod maskom konformiste nosio jeretički duh. Sad se povukao korak dalje: u duhu se predao, ali se nadao da će dušu očuvati netaknutu. Zna da nije u pravu, ali više voli da ne bude. Oni će to razumeti— O’Brajen će razumeti. Sve je izišlo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.
Moraće da počne iz početka. To može potrajati godinama. On pređe rukom preko lica, trudeći se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore, jagodice su pod rukom bile oštre, nos spljošten. Osim toga, otkako se poslednji put video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako održati nedokučiv izraz na licu kad čovek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom slučaju, sama kontrola nad crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da čovek koji hoće da sačuva tajnu mora da je sakrije i od samog sebe. Mora celo vreme znati da je ona tu, ali ne sme je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se može dati ime prodre u svest. Od sada mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna osećanja, ispravne snove. A celo to vreme mora da čuva mržnju u sebi, kao grudvu materije koja je deo njega a ipak nepovezana s njim, kao cistu.
Jednog dana će odlučiti da ga streljaju. Ne može se znati kad, ali se nekoliko sekundi unapred može pogoditi. Pucaju uvek s leđa dok čovek ide hodnikom. Deset sekundi će biti dosta. Za to vreme se svet u njemu može preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne reči, bez zastajanja u hodu, bez promene i u jednoj jedinoj crti lica— najednom će kamuflaža spasti i: bum! opaliće topovi njegove mržnje.
Mržnja će ga ispuniti kao ogroman praštav plamen. I u tom istom trenutku: bum! Opaliće metak, prekasno— ili prerano. Pre nego što mu budu pridobili mozak, oni će ga razneti. Jeretička misao će biti nekažnjena, nepokajana, van njihovog domašaja zauvek. Oni će probušiti rupu u svom sopstvenom savršenstvu. Umreti mrzeći ih— to je sloboda.
On zatvori oči. To je bilo teže nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U pitanju je bilo samoponiženje, samosakaćenje. Moraće da zaroni u najgnusniju gnusobu. Šta još ima strašnije, šta još ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata. Ogromno lice (zato što se stalno viđalo na plakatima uvek se činilo da ima metar u širinu) sa gustim crnim brkovima i očima koje su pratile čoveka, iziđe mu pred oči kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo osećanje prema Velikom Bratu?
U hodniku se ču težak bat čizama. Čelična vrata se otvoriše s treskom. U ćeliju uđe O’Brajen. Iza njega je stajao oficir voštana lica i stražari u crnoj uniformi.
„Ustani”, reče O’Brajen. „Hodi ovamo.”
Vinston stade pred njega. O’Brajen ga dohvati snažnim rukama za ramena i unese mu se u lice.
„Mislio si da me prevariš”, reče on „To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.”
On zastade, zatim nastavi blažim glasom:
„Popravljaš se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Vinstone— i zapamti, bez laži; ti znaš da uvek primećujem laž— reci mi: koje je tvoje pravo osećanje prema Velikom Bratu?”
„Mrzim ga.”
„Mrziš ga. Dobro. Znači da je došlo vreme da učiniš i poslednji korak. Moraš zavoleti Velikog Brata. Nije dovoljno da mu se samo pokoravaš; moraš ga voleti.”
On pusti Vinstona blago ga gurnuvši prema stražarima.
„Soba sto jedan”, reče.
5
U svakoj fazi svog zatočeništva znao je, ili mu se činilo da zna, na kom se mestu te zgrade bez prozora nalazi. Verovatno je bilo malih razlika u vazdušnom pritisku. Ćelije gde su ga stražari tukli bile su pod zemljom. Soba u kojoj ga je O’Brajen saslušavao bila je visoko, blizu krova. Ova prostorija je bila mnogo metara pod zemljom, na najdubljem mestu dokle se može doći.
Bila je veća od gotovo svih ostalih ćelija u kojima je bio. No on je jedva i primećivao okolinu. Primetio je jedino da su pravo ispred njega bila dva stočića, oba pokrivena zelenom čohom. Jedan je bio na svega metar-dva ispred njega, a drugi nešto dalje, blizu vrata. Bio je u sedećem stavu privezan za stolicu tako čvrsto da nije mogao pokrenuti ništa, čak ni glavu. Glavu mu je otpozadi nešto stezalo tako da je morao gledati pravo preda se.
Za trenutak je bio sam, zatim se vrata otvoriše i O’Brajen uđe.
„Jednom si me pitao”, reče O’Brajen, „šta je u sobi sto jedan. Ja sam ti rekao da odgovor znaš i sam. Svi znaju. U sobi sto jedan je najgora stvar na svetu.”
Vrata se ponovo otvoriše. Uđe stražar koji je nosio nešto od žice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O’Brajena Vinston nije mogao da vidi šta je to.
„Najgora stvar na svetu”, reče O’Brajen, „varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti živ zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima slučajeva kad je najgora stvar na svetu nešto sasvim beznačajno, čak ne ni smrtonosno.”
On se beše malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje da vidi onaj predmet na stolu. To je bio četvrtast kavez od žice, s ručicom za nošenje na gornjem kraju. Za prednji kraj bilo je pričvršćeno nešto nalik na mačevalačku masku, s udubljenom stranom napolju. Iako je kavez ležao tri-četiri metra od njega, Vinston vide da je uzdužnom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi.
„U tvom slučaju”, reče O’Brajen, „najgora stvar na svetu su pacovi.”
Još čim je video kavez, kroz Vinstona je prošla neka jeza predosećanja, neki strah od neznano čega. No tog trenutka mu najednom postade jasno šta znači onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu.
„Ne možete!” kriknu visokim, napuklim glasom. „Ne biste valjda! Ne biste valjda! Pa to je nemoguće.”
„Da li se sećaš”, reče O’Brajen, „trenutka panike koji ti je dolazio u snovima? Ispred tebe je bio zid mraka, a u ušima ti je bučalo. S druge strane zida nalazilo se nešto užasno. Znao si da znaš šta je to, ali se nisi usuđivao da mu pogledaš u oči. S druge strane zida su se nalazili pacovi.”
„O’Brajene!” reče Vinston naprežući se da ovlada svojim glasom. „Vi znate da to nije potrebno. Šta tražite od mene?”
O’Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako učiteljski kako je ponekad imao običaj. Gledao je zamišljeno nekud u daljinu, kao da se obraća publici iza Vinstonovih leđa.
„Sam po sebi”, reče on, „bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se čovek odupire bolu, čak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji nešto neizdržljivo—nešto o čemu se ne može ni misliti. To nema veze sa hrabrošću i kukavičlukom.
Čovek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uže. Čovek koji izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni pluća vazduhom. To je jednostavno instinkt koji se ne može uništiti. Isti je slučaj s pacovima. Za tebe, oni su neizdržljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne možeš odupreti, čak i kad bi hteo. Stoga ćeš učiniti ono što se od tebe traži.”
„Ali šta, šta? Kako ću to učiniti ako ne znam šta je?”
O’Brajen podiže kavez i premesti ga na bliži sto, spustivši ga pažljivo na čohu.
Vinstonu zapišta krv u ušima. Imao je osećanje da sedi u potpunoj usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom dobu kad im njuška postaje tupa i krvožedna— a krzno prelazi iz sive boje u mrku.
„Iako je glodar”, reče O’Brajen, još uvek se obraćajući nevidljivoj publici, „pacov je mesožder. To znaš. Čuo si šta se dešava u siromašnim četvrtima ovog grada. Ima ulica gde žene ne smeju da ostave malo dete samo u kući, čak ni na nekoliko minuta, jer bi ga inače pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku oglodali bi ga do kostiju. Oni takođe napadaju bolesnike i samrtnike. Sa začudujućom inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti.”
Iz kaveza se začu žestoka cika. Vinstonu se učini da dopire izdaleka. Pacovi su se tukli; pokušavali su da dohvate jedan drugog kroz pregradu. On ču— i duboko očajničko stenjanje. Učini mu se da i ono dolazi od nekud van njega.
O’Brajen podiže kavez i u istom trenutku pritisnu nešto ne njemu. Nešto škljocnu. Vinston se izbezumljeno napreže da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: svaki deo tela, čak i glava, bili su čvrsto stegnuti. O’Brajen primače kavez na nepun metar od Vinstonovog lica.
„Pritisnuo sam prvu polugu”, reče on. „Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska će ti naleći na lice, ne ostavljajući nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu polugu, vrata kaveza će se podići. Izgladnele životinje će izleteti kao meci. Jesi li kad video pacova u skoku? Naleteće ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu pravo na oči. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik.”
Kavez se primicao; već je bio sasvim blizu. Vinston ču niz oštrih krika koji kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se žestoko borio protiv panike. Smisliti, smisliti nešto makar u preostalom deliću sekunde— jedina nada je bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah životinja. U njemu se uskomeša mučnina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomračilo. Za trenutak je bio izvan sebe, životinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grčevito se držeći jedne misli. Može se spasti na jedan jedini način. Mora podmetnuti neko drugo ljudsko biće, telo nekog drugog ljudskog bića, između sebe i pacova.
Krug maske je već bio toliko blizu da se od njega nije videlo više ništa.
Vratanca od žice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali šta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao uspravno, stežući ružičastim šapama šipke kaveza, i krvožedno njuškao. Vinston vide brkove i žute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomoćan, bez misli.
„To je bila uobičajena kazna u vreme kineskog carstva”, reče O’Brajen, didaktički kao i pre.
Maska mu se navlačila na lice. Žica mu se očeša o obraz. A onda— ne, to nije bilo olakšanje, samo nada, sićušan komadić nade. Prekasno, možda prekasno. No samo jedno biće na koje može da prenese svoju kaznu— jedno jedino telo koje može da gurne između sebe i pacova. I poče izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa:
„Džuliji! Džuliji! Ne meni! Džuliji! Svejedno mi je šta ćete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Džuliji! Ne meni!”
Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Još uvek je bio privezan za stolicu, ali beše propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u međuzvezdani prostor— sve dalje, dalje, dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O’Brajen je i dalje stajao uz njega. Još uvek je osećao hladnoću žice na obrazu. Ali kroz tamu koja ga je obavijala on ču još jedno metaIno škljocanje. Znao je da su se vratanca zatvorila a ne otvorila.
Džordž Orvel
nastaviće se
