6
Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. Padajući koso kroz prozor, žut sunčev zrak je padao na prašnjave ploče stolova. Bilo je petnaest časova; samotno doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.
Vinston je sedeo u svom uobičajenom uglu, zagledan u praznu čašu. Katkad bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu čašu džinom Pobeda, istresavši u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz čiji je zapušač prolazila cevčica. To je bio saharin s karanfilićem, specijalitet kafane.
Vinston je slušao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog časa se očekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s afričkog fronta bile su krajnje uznemirujuće.Brige o tom frontu vraćale su mu se celog dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug stravičnom brzinom. Podnevni bilten nije pominjao nijednu određenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe već vode oko ušća Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na mapu da bi se shvatilo šta to znači. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugrožena i sama teritorija Okeanije.
U njemu planu neko jako osećanje, ne sasvim strah nego neko neodređeno uzbuđenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o ratu. Tih dana nije mogao da se koncentriše ni na šta duže od nekoliko trenutaka. On podiže čašu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, džin ga protrese, gotovo natera da povrati. Piće je bilo odvratno. Karanfilić i saharin, koji su, onako otužni, već i sami bili gadni, nisu mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to što mu je miris džina, koji ga je pratio dan i noć, bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih…
Nikad ih nije imenovao, čak ni u mislima; koliko mu je bilo moguće, nije ih ni zamišljao. Oni su bili nešto čega je samo upola bio svestan, nešto što mu se vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno držao nozdrva. Dok se džin u njemu dizao, on podrignu kroz ljubičaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa čak i povratio svoju staru boju— u stvari, i više nego povratio. Crte lica su mu zadebljale, koža na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, čak je i ćelavo teme bilo previše ružičasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese šahovsku tablu i poslednji broj Tajmsa, savijen na strani sa šahovskim problemom. Zatim, videvši da je Vinstonova čaša prazna, donese bocu s džinom i napuni je. Vinston nije morao da naručuje. Znali su njegove navike. Šahovska tabla ga je uvek čekala, sto uglu bio uvek rezervisan; čak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko nije hteo da bude viđen u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da računa koliko je popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su govorili da je račun, no imao je utisak da mu stalno naplaćuju manje. No bilo bi mu svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para.
Imao je čak i posao, sinekuru plaćenu daleko bolje no njegova ranija služba.
Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podiže glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopštenje Ministarstva obilja da je u prethodnom tromesečju norma desete, troletke za proizvodnju pertli premašena za dvadesetosam odsto.
On ispita šahovski problem i postavi figure. U pitanju je bila komplikovana završnica, pri čemu je trebalo upotrebiti i dva konja. „Beli vuče i dobija u dva poteza.” Vinston podiže pogled na portret Velikog Brata. Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako udešeno, bez izuzetka. Ni u jednom šahovskom problemu od početka sveta nije pođedivao crni. Ne simbolizuje li to večitu, nepromeriljivu pobedu dobra nad zlim? Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.
Glas iz telekrana zastade i nastavi drukčijim i mnogo ozbiljnijim tonom:
„Upozoravate se da budete spremni za važno saopštenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najvećeg značaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset!” Zveketava muzika ponovo zasvira. Vinstonu zalupa srce. To će biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da će vesti biti loše. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbuđenja, vraćale misli o strahobnom porazu u Africi. Činilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja preko nikad prekoračene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar nije bilo moguće nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris zapadnoafričke obale. On podiže belog konja i pomače ga preko table. Tu je pravo mesto. Još dok mu je pred očima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu silu, neobjašnjivo skupljenu, kako im na jednom prodire u pozadinu i preseca kopnene i pomorske komunikacije. Činilo mu se da svojom željom oživljava tu drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako ovladaju celom Afrikom, ako se dočepaju aerodroma i podmorničkih baza na Rtu dobre nade, preseći će Okeaniju nadvoje. To bi moglo značiti svašta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije! On duboko udahnu. U duši mu se borila čudna smeša osećanja— mada to nije bila smeša u pravom smislu, — tačnije, nekoliko uzastopnih slojeva osećanja, pri čemu se nije moglo znati koji je sloj najniži.
Grč prođe. on vrati belog konja na mesto, ali za trenutak se nije mogao usredsrediti na problem, Misli mu ponovo odlutaše. On skoro nesvesno ispisa prstom po prašini na stolu:
2 + 2 = 5
„U dušu ti ne mogu ući”, beše mu rekla ona. Ipak su mogli. „Šta ti se ovde desi ostaje zauvek”, beše rekao O’Brajen. To je bila prava reč. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, čovek se ne može oporaviti. U grudima mu nešto bude ubijeno: spaljeno, sažeženo.
Video se s njom; čak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro instinktivno, da za njegove postupke više gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se nađu još jednom. Sreli su se u stvari sasvim slučajno, u Parku, jednog oštrog, očajno hladnog martovskog dana, kad je zemlja bila nalik na gvožđe i sva trava se činila mrtvom, a nigde nije bilo nijednog pupoljka sem nekoliko šafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar raščereči. Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki teško opisiv način. Oni se skoro mimoiđoše bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i pođe za njom, ne previše revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi zainteresovao za njih. Ona je ćutala. Pošla je ukoso preko trave kao da pokušava da ga se otrese, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe.
Ubrzo se nađoše okruženi iskidanim žbunjem bez lišća, nekorisnim bilo kao skrovište bilo kao zaštita od vetra. Stadoše. Bilo je zverski hladno. Vetar je zviždao kroz grančice i tresao retke šafrane. On je zagrli oko pojasa.
Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su na vidiku. To nije imalo značaja; ništa nije imalo značaja. Mogli su leći na zemlju i uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona ničim ne odvrati na zagrljaj; nije se čak ni trudila da se oslobodi. On sad vide šta se promenilo u njoj. Lice joj je bilo žuće, a preko čela i slepoočnice, delimično sakrivena kosom, prelazila je brazgotina; ali promena nije bila u tome. U pitanju je bilo to što joj se struk proširio i, na neki čudan način, ukrutio. On se seti kako je jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz ruševina izvuče leš, i kako se začudio ne što je mrtvac bio neverovatno težak, nego što je bio tako ukočen i nezgodan za nošenje: kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.
Nije pokušavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vraćali preko trave, ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog nečega iz prošlosti ili ju je odbijao i zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlačio iz očiju.
Sedoše na dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previše blizu. Vide da se ona sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko santimetara i namerno prebi jednu grančicu. Primeti da su joj stopala izgledala šira.
„Izdala sam te”, otvoreno reče ona.
„Izdao sam te”, reče on.
Ona baci na njega još jedan kratak i odbojan pogled.
„Ponekad”, reče ona „ponekad ti zaprete nečim— nečim čemu se ne možeš odupreti, o čemu čak ne možeš ni misliti. I onda kažeš: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.” Posle možeš i da se pretvaraš da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne misliš. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako misliš. Misliš da nema drugog načina da se spaseš, i potpuno si spreman da se spaseš na takav način. I prosto poželiš da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko će on da se muči. Stalo ti je samo do sebe.”
„Stalo ti je samo do sebe”, ponovi on kao odjek.
„A posle toga ne osećaš se onako isto prema tom drugom.”
„Ne”, reče on, „ne osećaš se onako isto.”
Činilo se da se više nema šta reći. Vetar im je tanke kombinezone lepio za telo.
Skoro najednom postade nezgodno sedeti i ćutati; sem toga, bilo je previše hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona reče da mora na metro i ustade da pođe.
„Moramo se još koji put videti”, reče on.
„Da”, reče ona, „moramo se još koji put videti.”
Neko vreme ju je neodlučno pratio, pola koraka iza nje. Više nisu progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je išla upravo toliko brzo da on nije mogao uporedo s njom. Rešio se da je otprati do stanice metroa, ali mu najednom to vučenje za njom po hladnoći postade besmisleno i neizdržljivo. Bila ga je obuzela želja ne toliko da se odvoji od Džulije koliko da se vrati u kafanu Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlačnija nego u tom trenutku. Pred oči mu iziđe nostalgična slika njegovog stola u uglu, s novinama, šahovskom tablom i nepresušnim džinom. Tamo će pre svega biti toplo. Sledećeg trenutka, ne sasvim slučajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Džulije. Preko volje pokuša da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i pođe u suprotnom pravcu.
Kad je prešao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Džuliju već nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla je biti njena. Možda se njeno raskrupnjalo, ukrućeno telo više nije ni moglo prepoznati s leđa.
„U onom trenutku”, rekla mu je, „zaista tako misliš.” On i jeste tako mislio.
Nije samo rekao, nego je to zaista i poželeo. Poželeo je u tom trenutku da nju, a ne njega, bace onim…
U muzici koja se cedila s telekrana nešto se izmeni. Pojavi se neka reska, podrugljiva nota, neka žuta nota. A onda— to se možda nije ni dešavalo, možda je to bilo samo sećanje u muzičkom rubu— neki glas zapeva:
Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo…
U oči mu navreše suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je čaša prazna i donese bocu sa džinom.
Podiže čašu i pomirisa je. Piće je sa svakim gutljajem postajalo ne manje odvratno nego još odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov život, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Džin mu je svake noći donosio omamu i svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaset nula-nula, slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s osećanjem da mu je kičma prebijena, ne bi se mogao ni dići iz vodoravnog položaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i čajna šoljica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i slušao telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postajao je deo inventara u kafani Pod kestenom. Više se nikog nije ticalo šta radi, više ga nije budio nikakav pisak, više ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, možda dvaput nedeljno, odlazio je u Ministarstvo istine, u prašnjavu kancelariju koja je izgledala napuštena, i tamo obavljao nešto malo posla, upravo onoga što se nazivalo poslom. Bio je postavljen za člana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora koji su se bavili manjim teškoćama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja rečnika Novogovora. Sastavljali su nešto što se zvalo „ad hok izveštaj”, ali o čemu je taj izveštaj trebalo da bude, nikad nije konačno saznao. To je imalo neke veze s pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom pododboru bilo ih je još četvoro, svi slični njemu. Bilo je dana kad su se sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajući jedni drugima da zaista nema šta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno i s velikim žarom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad nisu završavali— kad je prepirka oko toga šta je to zbog čega se navodno prepiru postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlačenjem oko definicija, s ogromnim skretanjima, svađama— čak pretnjama da će se stvar izneti pred više rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi oko stola, gledajući se ugašenim očima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.
Telekran za trenutak ućuta. Vinston ponovo podiže glavu. Bilten! Ali ne, samo su menjali ploču. Iza očnih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armija sačinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok, preko repa bele. Kao da traži potporu, on podiže pogled na neuzbuđeno lice s portreta.
Da li je uopšte moguće da ova druga strela ne postoji?
Interesovanje mu ponovo popusti. On popi još jedan gutljaj džina, podiže belog konja i povuče jedan potez za probu. Šah. No to očigledno nije bio pravi potez, jer…
Nepozvano, u glavu mu se vrati sećanje. On vide sobu osvetljenu svećom, ogroman krevet s belim pokrivačem i sebe, dečaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, mućka kockice i oduševljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takođe se smejala.
To se po svemu sudeći desilo nekih mesec dana pre nego što je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo oživela. Dobro se sećao dana, raskvašenog od kiše; voda je curila po oknu a svetlo bilo previše mutno da bi se moglo čitati. Dosada dvoje dece u mračnoj, pretrpanoj spavaćoj sobi postala je neizdržljiva. Vinston je cvilio i kukumavčio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajući stvari i udarajući nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu počeli udarati po zidu, dok je mlađe dete svaki čas plakalo. Na kraju mu je majka rekla: „A sad budi dobar pa ću ti doneti igračku. Divnu igračku— mnogo će ti se dopasti”; zatim je otišla na kišu, u malu svaštarnicu u blizini koja je još uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra „čoveče, ne ljuti se”. Još uvek se sećao mirisa vlažnog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loše sečene da su jedva ležale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadić sveće, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako uzbudio i potcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale „pojedene” i morale se vraćati na početno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po četiri. Njegova sićušna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala se pošto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su srećni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.
On izbaci tu sliku iz svoje svesti. To je bila lažna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale lažne uspomene. One nisu imale značaja, dokle god čovek zna šta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete šahovskoj tabli i ponovo podiže belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se trgao kao da mu je u telo zabodena igla.
Oštar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti čuje ovaj trubni znak, to uvek znači pobedu. Po kafani prođe neko električno uzbuđenje.
Čak su se i kelneri trgli i načuljili uši.
Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S telekrana je već blebetao uzbuđen glas, no još ga u samom početku gotovo zagluši klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao čarolijom. Od onog što je izlazilo iz telekrana Vinston je čuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je predvideo: ogromna armija prebačena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opštu buku probijali su se odlomci trijumfaInih fraza: „Kapitalan strateški manevar… savršena koordinacija… krajnje rasulo… pola miliona zarobljenika… potpuna demoralizacija… vlast nad celom Afrikom… kraj rata sagledljiv… pobeda… najveća pobeda u ljudskoj istoriji… pobeda, pobeda, pobeda!”
Vinstonove noge su ispod stola pravile grčevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trčao, brzo trčao, bio je s gomilom na ulici, kličući do ogluvljenja. On ponovo podiže pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta— da, svega deset minuta— u njegovom srcu još uvek bilo nedoumice oko toga da li će vesti s fronta značiti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je nešto više od evroazijske vojske! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana uMinistarstvu ljubavi, ali konačna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka još nije odigrala.
Glas s telekrana i dalje je sipao svoju, priču o zarobljenicima, plenu i pokolju, ali vika s ulice beše malo zamrla. Kelneri su se vraćali svome poslu. Jedan od njih priđe s bocom džina. Sedeći u svom blaženom snu, Vinston nije obraćao pažnju na njega dok mu je ovaj punio čašu. Više nije ni trčao ni klicao. Nalazio se ponovo uMinistarstvu ljubavi, gde mu je sve bilo oprošteno, gde mu je duša bila bela kao sneg. Nalazio se na optuženičkoj klupi, priznavao sve, prokazivao svakoga. Koračao je hodnikom obloženim belim pločicama, s osećanjem da boda po suncu, i s naoružanim stražarom za leđima. Dugo očekivani metak mu je prodirao u mozak.
On se zagleda u ogromno lice. Četrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocuriše dve suze s mirisom džina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena.
Bio je izvojevao pobedu nad sobom.
Voleo je Velikog Brata.
Džordž Orvel
Kraj
