3
Vinston je sanjao majku.
Moralo mu je biti, kako je mislio, deset ili jedanaest godina kad je ona nestala.
Bila je to visoka, dostojanstvena i prilično ćutljiva žena sporih pokreta i veličanstvene plave kose. Oca se sećao nejasnije kao crnomanjastog i mršavog, uvek odevenog u uredno tamno odelo (Vinston se osobito sećao vrlo tankih đonova na očevim cipelama) i sa naočarima. Njih dvoje je očigledno progutala jedna od prvih čistki…
U tom trenutku sna, majka je sedela negde daleko niže od njega, sa njegovom mladom sestrom u naručju. Sestre se uopšte nije sećao sem kao sitne, slabašne, večito ćutljive bebe, krupnih, pažljivih očiju. Obe su ga posmatrale odozdo. Nalazile su se na nekom podzemnom mestu— na dnu bunara, na primer, ili kakvog veoma dubokog groba— no to mesto, iako je već bilo duboko ispod njega, i samo je propadalo u dubinu. Bile su u salonu broda koji tone i posmatrale odozdo kroz sve tamniju vodu. U salonu jejoš bilo vazduha, još uvek su one mogle videti njega i on njih, ali sve vreme su tonule, tonule u zelenu dubinu koja će mu ih za trenutak zauvek sakriti s očiju. On je bio gore, na svetlosti i vazduhu dok su one tonule u dubinu i smrt, a tonule su u dubinu zato što je on bio gore. On je to znao, njih dve takođe; video im je to po licu. Nisu imale, prekora ni u očima ni u srcu, jedino saznanje da one moraju umreti da bi on ostao živ, i da je to deo neizbežnog reda stvari u životu.
Nije se sećao šta se zaista desilo, ali, u snu je znao da su na neki način majčin i sestrin život bili žrtvovani za njegov. To je bio jedan od onih snova koji su, u stvari, iako zadržavaju karakteristični ambijent sna, nastavak čovekovog intelektualnog života, i u kome čovek shvata činjenice i misli koje mu se čine nove i vredne čak i kad se probudi. Vinstona beše sada pogodilo to što je majčina smrt, pre skoro trideset godina, bila tragična i tužna na neki način koji više nije bio moguć. On shvati da tragedija pripada starim vremenima, vremenima kad je još uvek bilo privatnog života, ljubavi i prijateljstva, i kad su članovi porodice priticali u pomoć jedno drugom ne pitajući se zašto. Sećanje na majku paralo mu je srce, jer ona je umrla voleći ga kad je bio previše mali i sebičan da tu ljubav uzvrati, i pošto se nekako nije mogao da se seti kako — žrtvovala pojmu odanosti koji je bio njen lični i neizmenjiv. Tako šta se, shvati on, danas više ne može desiti. Danas postoji strah, mržnja i bol, ali ne i dostojanstvo osećanja, ne i duboka i složena žalost. Sve to mu se sad činilo da vidi u majčinim i sestrinim očima koje su ga gledale kroz zelenu vodu, stotine metara duboko a još uvek nepotonule.
Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini, u letnje veče kad sunčevi zraci pozlaćuju zemlju. Predeo koji je posmatrao toliko mu se puta vraćao u snovima da nikad nije bio sasvim siguran da li gaje video ili ne i na javi. U mislima, kad je bio budan, nazivao ga je „zlatni kraj”. To je bio stari pašnjak koji su zečevi sav obrstili; preko njegaje vijugala putanja, a naokolo se ovde-onde videli krtičnjaci.
U nazubljenoj živici na suprotnoj strani poljane, brestove grane su se blago povijale na povetarcu, a lišce je, gusto kao ženska kosa, jedva primetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potočić u čijim su se virovima ispod vrba igrale sićušne ribice.
Preko poljane mu je u susret išla ona crnokosa devojka. Pokretima slivenim u jedan, ona strže svoju odeću i prezrivo je odbaci u stranu. Telo joj je bilo belo i glatko, ali nije mu budilo nikakvu želju; jedva da ga je i pogledao. Bilo ga je sveg obuzelo divljenje prema pokretu kojim je odeću odbacila u stranu. Graciozan i bezbrižan, taj pokret kao da je srušio celu jednu kulturu, ceo jedan sistem mišljenja, kao da se Veliki Brat, Partija i Policija misli mogu zbrisati jednim jedinim veličanstvenim pokretom ruke. Taj pokret je takode pripadao davnim vremenima. Vinston se probudi sa rečju „Šekspir” na usnama.
Sa telekrana se začu prodoran pisak koji se na istoj noti održa punih trideset sekundi. Bilo je nula sedam-petnaest, vreme kad službenici treba da ustaju. Vinston se otrže od kreveta— go, pošto su članovi Šire partije dobijali tri hiljade kupona za tekstil godišnje, a pižama je stajala šest stotina— i dohvati sa stolice iznošenu majicu i sportske gaćice. Kroz tri minuta počinjala je jutarnja fiskultura. Idućeg trenutka, on se presamiti od žestokog napada kašlja koji ga je skoro uvek hvatao ubrzo posle budenja. Kašalj mu toliko isprazni pluća da je do daha mogao doći samo legavši na pod i duboko i grčevito udahnuvši nekoliko puta. Od napora mu se behu nadule vene, a ona proširena na nozi poče da ga svrbi.
„Grupa od trideset do četrdeset godina!” zaštekta prodoran ženski glas. „Grupa od trideset do četrdeset godina! Na svoja mesta! Trideset do četrdeset!”
Vinston skoči pred telekran i ukruti se u stavu mirno. Na ekranu se već beše pojavila žena mladalačkog izgleda, suvonjava ali mišićava, odevena u trenerku i patike.
„Odruči!” kresnu ona. „Držite se mog tempa. Je’n, dva, tri, četr! Je’n, dva, tri, četr! Hajde, drugovi, življe malo! Je’n, dva, tri, četr! Je’n, dva,tn, etr!… ”
Bol od napada kašlja ne beše sasvim izbacio iz Vinstonove svesti sećanje na san. Ono se sad još i malo pojača s ritmičkim pokretima vežbe. Dok je mehanički savijao i ispružao ruke, i održavao na licu izraz sumornog uživanja koji se smatrao pogodnim za jutarnju gimnastiku, on se borio da se u mislima vrati do maglovitog doba svog ranog detinjstva. To je bilo izvanredno teško. Svi događaji od pre dvadeset pet godina i više bledeli su i čileli. Kad nije bilo nikakvih pisanih tragova na koje se čovek mogao pozvati, rasplinjavale su se čak i konture sopstvenog života. Pamtili su se veliki događaji koji se najverovatnije nisu ni odigrali, pamtili su se detalji sitnih svakodnevnih događaja, ali se njihova atmosfera nije dala uhvatiti; postojali su dugi prazni periodi u koje se nije moglo smestiti ništa. U prošlosti je sve bilo drugačije. Čak su i imena zemalja, i njihovi oblici na mapi, bili drugačiji. Pista jedan, na primer, imala je drugo ime: zvala se Engleska ili Britanija, mada se, po njegovom prilično čvrstom uverenju, London oduvek zvao London.
Vinston se nije sa sigurnošću sećao nijednog razdoblja u kome njegova zemlja nije bila u ratu; no bilo je očigledno da je tokom njegovog detinjstva postojao poduži interval mira: naime, jedna od njegovih najranijih uspomena bila je vezana za neki napad iz vazduha koji je u to vreme svakoga iznenadio. To je moglo biti u vreme kad je na Kolčester pala atomska bomba. Samog napada se nije sećao, ali pamti o je očevu ruku koja ga je stezala dok su hitali naniže, naniže, naniže, nekuda duboko pod zemlju, niz neke spiralne stepenice koje su mu odzvanjale pod nogama i od kojih su mu se na kraju toliko zamorile noge da je počeo cvileti te su morali da stanu i odmore se. Majka, onako spora i sanjiva, bila je daleko izostala. Nosila je u naručju njegovu sestricu— ili možda samo ćebad; nije Bio siguran da li mu se u to vreme sestra već bila rodila. Na kraju izbiše na neko mesto, bučno i prepuno sveta, koje on prepoznade kao stanicu metroa.
Neki ljudi su sedeli svuda naokolo po kamenim pločama; drugi su, tesno zbijeni, sedeli na metalnim krevetima na sprat. Vinston i njegovi roditelji nađoše za sebe mesta na podu; pored njih, na krevetu, sedeli su jedno pored drugoga neki starac i starica. Starac je imao na sebi pristojno tamno odelo i štofani kačket zabačen na potiljak, te mu se videla veoma seda kosa; lice mu je bilo skerletnocrveno, a oči plave i pune suza. Zaudarao je na džin. Činilo se kao da mu džin izbija na pore umesto znoja, a sa malo mašte moglo se zamisliti da su mu suze u očima čisti džin. No iako je bio pri piću, videlo se da trpi neki istinski i nepodnošljivi jad. Onako mali, Vinston shvati da se starcu upravo desilo nešto neoprostivo i nepopravljivo. Učini mu se još i da zna šta je to. Bio je poginuo neko koga je starac voleo, možda njegova mala unuka. Starac je svakih nekoliko minuta ponavljao:
„Nismo trebali da im verujemo. Rek’o sam ja da nismo trebali, jel’ se sećaš? Eto sad šta se desilo. Ma govorio sam ja uvek, nismo trebali da verujemo tim dripcima.”
Ali kojim to dripcima nije trebalo da veruju Vinston se više nije sećao.
Otprilike od tog vremena, rat je doslovno trajao bez prekida, mada, strogo uzev, nije uvek bio u pitanju isti rat. Nekoliko meseci tokom njegovog detinjstva, u samom Londonje bilo zapletenih uličnih borbi kojih se jasno sećao. Ali istraživati istoriju celog tog perioda, reći ko se borio protiv koga u ovom ili onom trenutku, bilo je potpuno nemoguće, jer nijedan zapis, i nijedna reč, nisu pominjali bilo kakvo opredeljenje sem postojećeg. Trenutno je, 1984. godine (ako je godina zaista bila 1984), Okeanija bila u ratu sa Evroazijom a u savezu sa Istazijom. Nikad i nigde, ni privatno ni javno, nije se priznavalo da su ove tri sile ikad bile drugačije svrstane. U stvari, kao što je Vinston vrlo dobro znao, bilo je prošlo samo četiri godine otkako je Okeanija bila u ratu sa Istazijom a u savezu sa Evroazijom. No to je samo bio mali, krišom čuvani podatak koji je Vinston držao u glavi jer još nije umeo da dobro kontroliše svoje pamćenje.
Zvanično, do te promene partnera nikad nije došlo. Okeanija je momentaino bila u ratu sa Evroazijom: dakle Okeanija je oduvek bila u ratu sa Evroazijom. Trenutni neprijatelj je uvek predstavljao apsolutno zlo, a iz toga je proizlazilo da je bilo kakva nagodba s njim, bilo u prošlosti ili u budućnosti, nemoguća.
Stravično je to, pomisli on po desetohiljaditi put dok je s mukom zabacivao ramena (držeći ruke na kukovima, sad su svi opisivali telom krugove, pokrećući se samo od pojasa naviše; ta je vežba navodno bila dobra za mišiće leda)—stravično je to što sve to može i biti istina. Ako Partija može da gurne ruku u prošlost i kaže za ovaj ili onaj događaj: to i to se uopšte nije desilo, tako šta je svakako užasnije od mučenja i smrti.
Partija je govorila da Okeanija nikad nije bila u savezu sa Evroazijom. On, Vinston Smit, zna da je Okeanija bila u savezu sa Evroazijom pre svega četiri godine. Ali gde to saznanje postoji? Samo u njegovoj svesti, koja će u svakom slučaju za kratko vreme biti uništena. A ako svi prihvataju laž koju Partija namećeako svi zapisi pričaju istu priču— onda laž prelazi u istoriju i postaje istina. Ko kontroliše prošlost, glasila je parola Partije, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. A ipak se prošlost, iako po prirodi izmenjiva, nije ni izmenila. Sve što je istina danas, istina je od prapočetka do večnosti. Stvar je bila vrlo prosta. Potreban je bio samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamćenjem. To se zvalo kontrola nad stvarnošću; na Novogovoru dvomisao.
„Na mestu voljno!” kresnu instruktorka, nešto dobrodušnije.
Vinston opusti ruke niz slabine i polako napuni pluća vazduhom. Misao mu se izgubi u lavirintskom svetu dvomisli. Znati i ne znati, biti svestan potpune istinitosti izgovarajući pažljivo konstruisane laži, imati istovremeno dva mišljenja koja su se međusobno isključivala, znajući da su protivrečna a ipak verujući u oba; služiti se logikom protiv logike, odbacivati moral zahtevajući ga, verovati da je demokratija nemogućna a da je Partija čuvar demokratije; zaboravljati sve što je trebalo zaboraviti a onda to ponovo vratiti u pamćenje u potrebnom trenutku pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti; i, pre svega, istom postupku podvrgnuti i sam taj postupak. To je bila vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti, a onda, postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze. Čak i sama reč dvomisao, da bi se shvatila, zahtevala je upotrebu dvomisli.
Instruktorka im beše ponovo komandovala „mirno”. „A sad da vidimo ko može iz stava spetnog pretklon do poda”, izbaci ona s puno entuzijazma. „Pravo iz kukova, drugovi. Je’n— dva! Jen— dva!…”
Vinstonu je bila odvratna ova vežba, od koje su mu bolovi sevali od peta do zadnjice i vrlo često na kraju ponovo dolazio napad kašlja. Iz njegovih meditacija nestade ono poluzadovoljstvo. Prošlost je, razmišljao je on, ne samo izmenjena nego upravo uništena. Jer kako se može ustanoviti ma i najočiglednija činjenica ako van čovek ovog pamćenja nije bilo nikakve evidencije? On pokuša da se seti kad je prvi put čuo za Velikog Brata. Učini mu se da je to moralo biti negde šezdesetih godina, ali nije bio sasvim siguran. Po istorijskim spisima Partije Veliki Brat je, razume se, bio vođa i čuvar Revolucije još od najranijih njenih dana. Njegovi poduhvati postepeno su bili gurani u prošlost, tako da su se na kraju pružali unatrag sve do fantastičnog sveta četrdesetih i tridesetih godina, kad su se kapitalisti u svojim čudnim cilindričnim šeširima vozili londonskim ulicama u velikim blistavim automobilima ili konjskim fijakerima sa staklenim vratima. Do koje je mere ta legenda bila istinita a do koje izmišljena, nije se moglo znati. Vinston se čak nije sećao ni samog datuma kad je Partija postala. Koliko je znao, za reč englsoc nije čuo pre 1960. godine, no moguće je bilo da je ona u starogovorskom obliku— „engleski socijalizam”— i ranije bila u upotrebi. Sve se topilo u maglu. Ponekad se doduše moglo tačno utvrditi da je ovo ili ono laž. Na primer, tvrdnja partijskih istorijskih spisa da je Partija izmislila avion bila je neistinita. On se sećao aviona još iz najranijeg detinjstva. Ali dokazati se nije moglo ništa. Nikad i ni za šta nije bilo dokaza. Jedan jedini put u životu, Vinstonje u ruci držao neporeciv dokumentarni dokaz da je jedna istorijska činjenica bila falsifikovana. A u toj prilici…
„Smit!” izdra se goropadnički glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Jeste, vi! Niže se sagnite! Umete vi i bolje. Samo što se ne zalažete. Tako, druže, tako je već bolje. Sad stanite svi na mestu voljno i gledajte mene.”
Vinstona beše najednom oblio vreo znoj. Lice mu ostade potpuno bezizrazno. Nikad ne pokazuj strah! Nikad ne pokazuj mržnju! Jedan treptaj oka može da izda. Stajao je i posmatrao instruktorku kako podiže ruku iznad glave i— ne bi se moglo reći elegantno, ali zato primetno uredno i efikasno— saginje i dotiče prvim zglobovima prstiju pod između stopala.
„Eto tako, drugovi! To hoću da vidim! Gledajte me još jedanput. Meni je trideset devet godina; imam četvoro dece. Sad gledajte.” Ona se ponovo saže: „Vidite da ne savijam kolena. Svi vi možete to isto ako hoćete”, dodade ona ispravljajući se.
„Svako ko je mlađi od četrdeset pet godina može da u pretklonu dodirne pod. Nismo svi toliko povlašćeni da se možemo boriti u prvim redovima, ali bar možemo da održavamo dobru kondiciju. Pomislite na naše momke na malabarskom frontu! I na mornare u plovećim tvrđavama! Samo pomislite kako je tek njima. A sad pokušajte ponovo. Sad je već bolje, druže, tako je mnogo bolje,” dodade ona da obodri Vinstona kad ovaj, uz žestok napor, uspe da dotakne prste na nogama ne savijajući kolena, prvi put posle nekoliko godina.
Džordž Orvel
nastaviće se
