6
Vinston je upisivao u svoj dnevnik:
To se desilo pre tri godine, u jednoj uzanoj sporednoj ulici blizu jedne od velikih železničkih stanica. Ona je stajala pored neke kapije, ispod ulične sijalice koja je jedva svetlela. Imala je mladalačko lice, veoma našminkano. Privukla me je upravo ta šminka, njena belina kao u maske, sa jarko crvenim usnama. Članice Partije nikad se ne šminkaju. Na ulici nije bilo nikoga; nije bilo ni telekrana. Zatražila je dva dolara. Prošao…
Za trenutak se oseti nemoćnim da nastavi. Zatvori oči i pritisnu kapke prstima, da iscedi iz njih viziju koja mu se uporno vraćala. Beše ga obuzela gotovo neodoljiva želja da na sav glas izvikuje skaredne reči. Ili da udara glavom o zid, da preturi sto i zavitla mastionicu kroz prozor— da učini bilo šta žestoko, glasno ili bolno što bi moglo zaseniti uspomenu koja ga je kinjila.
Najgori neprijatelj čovekov, razmišljao je on, jeste upravo njegov nervni sistem. Svakog trenutka postoji opasnost da se unutrašnja napetost pretvori u neki vidljiv simptom. On se seti čoveka s kojim se pre nekoliko nedelja mimoišao na ulici: čoveka sasvim svakodnevnog izgleda, člana Partije, od svojih trideset pet — četrdeset godina, visokog i mršavog, sa torbom u ruci. Razdvajalo ih je svega nekoliko metara kad se levi obraz tog čoveka iznenada iskrivio od nekog grča. U samom trenutku kad su se mimoišli, grč se ponovio: trenutan trzaj, brz kao blenda na fotografskom aparatu, ali očigledno prirođen. Vinston se seti da je u tom trenutku pomislio: ovaj ga je siromašak ugasio. No najstrašnije je bilo to što je grč, po svemu sudeći, bio nesvestan. Najpogibeljnija opasnost je bila buncanje, ali on nije video načina da se čovek od nje sačuva.
Udahnu i nastavi da piše:
Prošao sam s njom kroz kapiju, preko zadnjeg dvorišta, i ušao u kuhinju u podrumu. Uza zid je stajao krevet, a na stolu lampa koja je bila u priličnoj meri zasenčena. Ona…
Zubi su mu trnuli. Dođe mu da pljune. Mislio je istovremeno o ženi iz podruma i svojoj ženi Ketrin. Bio je oženjen— ili tačnije, ženjen; verovatno je još uvek bio oženjen, pošto mu je žena, koliko je mogao znati, bila još živa. Učini mu se da ponovo udiše onaj topli zagušljivi vonj kuhinje u podrumu, vonj sastavljen od bubašvaba, prljave odeće i ogavnog jeftinog parfema, no ipak zavodljiv jer nijedna članica Partije nije upotrebljavala parfem, niti se mogla zamisliti da to radi. Parfem su upotrebljavale samo prolovke. U glavi mu je miris parfema bio neraskidivo povezan sa bludom.
Odlazak toj ženi bio mu je prvi greh za oko dve godine. Razume se, odlaženje prostitutkama je bilo zabranjeno, no to je bila jedna od onih zabrana koju je čovek mogao ponekad, skupivši hrabrost, da prekrši. Bilo je opasno, ali ne toliko da se za to gubila glava. Biti uhvaćen sa prostitutkom moglo je značiti pet godina u logoru za prinudni rad; ako nije bilo nijednog drugog prekršaja, to je bilo sve. A doći do prostitutke bilo je lako; jedino je trebalo paziti da se ne bude uhvaćen na delu. Siromašnije četvrti vrvele su od žena spremnih da se prodaju. Neke su se čak mogle kupiti i za bocu džina, pića koje je za prole bilo zabranjeno. Partija je prećutno bila čak i sklona da podstiče prostituciju, kao odušak nagonima koji se nisu mogli sasvim ugušiti. Sama raspusnost nije se uzimala za zlo, sve dok je bila skrivena i lišena radosti, i sve dok su u pitanju bile samo žene iz najniže, prezrene klase. Neoprostivi zločin bio je promiskuitet između samih članova Partije. Međutim— iako je to bio jedan od zločina koje su optuženi u velikim čistkama bez izuzetka priznavali da su počinili— zamisliti tako šta u stvarnosti bilo je teško.
Cilj Partije nije bio samo da spreči muškarce i žene da zasnivaju veze vernosti koje ona ne bi bila u stanju da i kontroliše. Njen stvarni, neizrečeni cilj bio je da ukloni i svako zadovoljstvo iz seksualnog čina. Neprijatelj nije i bila toliko ljubav koliko erotika, bilo u braku bilo van braka. Svaki brak između dvoje članova Partije trebalo je da odobri poseban odbor, a to odobrenje je bilo uvek uskraćivano— mada princip nikad nije bio jasno izrečen— ako se sticao utisak da između njih postoji fizička privlačnost. Jedina priznata svrha braka bila je rađanje dece za službu Partiji. Seksualni odnos je trebalo smatrati kakvom manjom operacijom, malčice odvratnom, kao što je klistiranje. Ni ta ideja nikad nije bila jasno izrečena, ali se posrednim putem tuvila svakom članu Partije još od detinjstva. Postojale su čak i organizacije kao Omladinska liga protiv seksa koja je zastupala potpuni celibat za oba pola, s tim što je svu decu trebalo začinjati veštačkim osemenjavanjem (što se na Novogovoru zvalo veštosem) i odgajati u društvenim institucijama. Vinstonu je bilo jasno da se to ne misli ozbiljno, ali da se ipak uklapa u opštu ideologiju Partije. Partija je išla na to da uguši seksualni nagon ili, ako to ne može, da ga deformiše i ukalja. Nije znao zašto je tako, ali mu se činilo prirodno da tako bude. A što se tiče žena, napori Partije su imali velikog uspeha.
On ponovo pomisli na Ketrin. Otkako su se rastali prošlo je sigurno devet, deset— skoro jedanaest godina. Začudo je o njoj mislio malo. Dešavalo mu se da se po nekoliko dana uzastopce čak i ne seti da je uopšte bio ženjen. Bili su zajedno svega nekih petnaest meseci. Partija nije dopuštala razvod, alije ipak u priličnoj meri odobravala rastavu u slučajevima kad nije bilo dece. Ketrin je bila visoka, plavokosa, vrlo uspravnog držanja i veličanstvenih pokreta. Imala je gordo, orlovsko lice, lice koje se moglo smatrati aristokratskim sve dok čovek ne bi shvatio da iza njega nema gotovo nikakve inteligencije. Još prvih dana braka, Vinston je bio došao do zaključka— mada je razlog mogao biti prosto u tome što je Ketrin poznavao bliže nego većinu ostalih— da je ona najgluplje, najprostije, najpraznoglavije ljudsko biće za koje zna. Nije imala nijednu misao koja nije bila parola; nije bilo nijedne nedotupavne misli, apsolutno nijedne, koju nije mogla progutati ako je poticala od Partije. U sebi ju je zvao „živi magnetofon”. No i pored svega bi izdržao s njom da nije bilo jedne jedine stvari: seksa.
Čim bi je dotakao, ona se trzala i kočila. Zagrliti nju bilo je kao zagrliti pokretnu drvenu figuru. Najčudnije je bilo to što je imao utisak da ga, čak i kad ga steže uza se, svom snagom istovremeno i odbija od sebe, toliko su joj u tim trenucima mišići bili kruti. Ona bi prosto ležala i žmurila, i nije se ni opirala ni sarađivala, nego podnosila. To mu je bilo izvanredno neprijatno; na kraju je postalo užasno. No čak i tad je bio spreman da podnese život s njom da su se mogli saglasati da ne spavaju zajedno, ali Ketrin začudo to nije htela. Govorila je da moraju začeti dete ako je ikako moguće. I tako se farsa nastavljala, redovno, jednom nedeljno, kad god nije bilo neizvodljivo. Čak je imala običaj da ga ujutru određenog dana podseća na to, kao na kakvu obavezu koja se doveče mora ispuniti i koja se ne sine zaboraviti. U tim prilikama upotrebljavala je dva izraza. Jedan je bio „napraviti dete”, a drugi „izvršiti našu dužnost prema Partiji” (da, odista je upotrebljavala tu frazu). Vrlo brzo je počeo da se istinski užasava kad bi se određeni dan približio. Srećom nisu rodili dete; ona je najzad pristala da obustavi dalje pokušaje, i ubrzo su se rastali.
Vinston nečujno uzdahnu. Zatim ponovo uze pero i napisa:
Ona se bacila na krevet i smesta bez ikakvog uvoda, na najgrublji, najužasniji način koji se može zamisliti, podigla suknju. Ja sam…
Vide se ponovo kako stoji u mutnom svetlu stone lampe, sa vonjem bubašvaba i jeftinog parfema u nosu, i osećanjem poraza i odvratnosti u srcu, pomešanim čak i u tom trenutku sa sećanjem na Ketrinino belo telo; sleđeno zauvek hipnotičkom moći Partije. Zašto uvek mora da bude tako? Zašto ne može da stekne ženu umesto ovih prljavih petljanja u razmacima od po nekoliko godina? No imati istinsku ljubavnicu bilo je bezmalo nezamislivo. Članice Partije bile su sve iste. Krepost se u njihovo biće upila isto tako duboko kao i odanost Partiji. Pažljiva obrada u detinjstvu, sportske igre i hladni tuševi, budalaštine utalambasane u školi, Špijunima i omladinskoj organizaciji, predavanja, parade, pesme i vojna muzika— sve je to iz njih istislo prirodna osećanja. Razum mu je govorio da mora biti izuzetaka, ali duša nije verovala. Sve su one bile neprobojne, kao što članice Partije i treba da budu. A on je hteo ne toliko da bude voljen koliko da sruši taj zid vrline, makar samo jednom u životu. Seksualni čin, uspešno izveden, predstavljao je pobunu. Želja je bila zlomisao. Da nije ništa drugo učinio no probudio Ketrin— kad bi to bilo moguće— značilo bi da ju je zaveo, iako mu je bila žena.
No trebalo je staviti na papir i ostatak priče. On napisa:
Ja sam odvrnuo fitilj u lampi. Kad sam je video na svetlu…
Posle one tame, svetlo parafinske lampe izgledalo je bleštavo. On ju je tek tada prvi put zaista video. Bio je zakoračio prema njoj, a onda zastao, ispunjen pohotom i užasom. Bilo mu je do bola jasno šta reskira time što je došao ovamo. Bilo je savršeno moguće da ga patrola uhvati dok izlazi; uostalom, moguće je da ga već čekaju pred vratima. Ako ode ne uradivši ono radi čega je došao. To se moralo napisati, to se moralo priznati. Tek na svetlosti je primetio, odjednom, da je ta žena stara. Sloj šminke na licu bio joj je tako debeo da se činilo da će popucati, kao maska od lepenke. U kosi je imala mnogo sedih; ali najjezovitije je bilo to što su joj usta bila poluotvorena, a u njima nije bilo ničeg do pećinskog mraka. Uopšte nije imala zuba.
On žurno napisa, rukopisom već obezličenim:
Na svetlu sam video da je vrlo stara, najmanje pedeset godina. Ali ono sam ipak obavio.
Ponovo pritište kapke prstima. Najzad je sve bilo napisano, ali olakšanje nije dolazilo. Terapija nije uspela. Potreba da iz sveg glasa izvikuje skaredne reči bila je isto onoliko žestoka koliko i ranije.
Džordž Orvel
nastaviće se
