Anatomija Fenomena

Odsjaji ljudske nade i ništa više [Tema: Pekić]

IMBRF-00102243-001

Zlatan kraj – I dio

Rayu Bradburyju

„Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini u letnje vece kad sunčevi zraci pozlaćuju zemlju. U mislima, kadje bio budan, nazivao je predeo Zlatnim Krajem. Bio je to stari pašnjak koji su zecevi obrstili; preko njega je vijugala putanja, a unaokolo su se videli krtičnjaci. U nazubljenoj živici preko puta, brestove grane blago su se povijale na vetru, a lišće je kao ženska kosa jedva primetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potočić u čijim su se virovima, ispod vrba, igrale sićušne ribice…”
(GEORGE ORWELL, 1984)

„U sedmom mesecu godine 1999. sa neba će saći Veliki Kralj Terora.
(NOSTRADAMUS, X – 72)

1

Bio je to stari pašnjak koji su obrstili zečevi i izrovale krtice. U mlakom, mekom vazduhu predvečerja, na predelu prožetom nežnim sjajem dugog letnjeg zalaska, gde je ljudskom rukom sve bilo do potpune izveštačenosti usavršeno, izgledao je on neočekivano, pa i uvredljivo – prirodno. Zaboravljeno, zapušteno, tužno kao neko koga je nepravedno mimoišlo opšte čudo. Privlačnost njegove ružnoće on, Arno, nikome nije umeo da objasni. A ni trudio se nije. Ni Zlatnim Krajem nije ga nazvao da bi toj beznadežnoj ružnoći prkosio. Korov maslačka u cvetanju osipao je pašnjak najpre zlatnom, potom belom pahuljastom skramom. Da nje nije bilo, zvao bi ga – Olovnim.

Već i pre 1999, godine u kojoj su jedino astronomi predviđali pomračenje sunca, a svi ostali više svega, pa i svetlosti, priroda je kao zabluda varvara pogubila sve svoje zaštitnike i većinu obožavatelja. Njene zelene boje vise niko nije nosio. Usamljenih sanjara po neraskrčenim šumskim proplancima, iznad smeđih dolova, sa kojih hladna svitanja otiru nebesne holo-sene, noćnim uobraženjima otimaju magiju, a čoveku, životinji i drvetu u ravnici vraćaju od Boga dane, iste razmere, bilo je sve manje. Njome će se, mislio je, uskoro baviti samo istoričari kad opisuju stara ratišta, i poneki zastareli umetnik, ako ga pamćenje bude služilo.

Mnogo toga, uostalom, ne bi mogao nikome objasniti, čak i da mu se za objašnjenja pružala prilika, da je upoznao nekoga ko za nastrana mišljenja ima uho. Ljudska su čula, nažalost, već odavno zapušena voskom Razuma i njima se nije vredelo obraćati. Zato se isto tako davno odrekao truda da brigu za ovu bednu utrinu, ni nalik bujnim ispašama prošlosti, s izrovašenim, iznurenim licem starca na umoru, ikome, pa i ukućanima učini shvatljivom, ponajmanje umesnom.

Nije ga obilazio često. Mahom kada su mu radovi na farmi dopuštali. Svuda napušteno, starinski štedljivo postupanje sa zemljom i njenim plodovima činilo je za njega te radove napornijim nego za one što su svoje obaveze prepuštali mašinama, računarima, hemikalijama i m utantskom semenju. Srazmerno slobodnijih dana na farmi bilo je ovog jula vise no obično, ali ni poslednja tri nije iskoristio za posetu pašnjaku.

Sada je stajao na mekoj utrini, iznad doline pozlaćene suncem, i osećao se krivim.

Unaokolo, sve dok se okom dopiralo, ne beše ni žive duše. Na susednom brežuljku, istina, klonule glave, paslo je matoro, mršavo, crno kljuse, ali sada su već i deca znala da konji  nemaju dušu. I ne što je životinje nemaju, što je za čoveka sazdana, već što ne postoji. I što, osim u mašti večno nezadovoljnih osobenjaka njegovog, Arnovog soja, nikad i nije postojala.

Pitao se kako je stari konj izmakao opštem usavršavanju života, zašto ga već nisu ubili ili – „poslali na spavanje”, kako se govorilo – u korak s pravilom da ljudski jezik postaje sve nežniji, ukoliko su mu običaji sve svirepiji – jer on je, nema zbora, podruku s pašnjakom, dopunjujući mu ružnoću, kvario vidik koji bi bez njih bio lep kao uspela fotografija u boji. Iz daljine pašnjak je izgledao još napušteniji. Beznadežno isključen iz života koji je kao omču oko Zlatnog Kraja stezalo kružno obzorje osenčeno zadimljenim obrisima gradova. Preko njega vijugala je putanja izlokana kišama, koju, osim njegove, ljudska noga godinama nije gazila, a svuda unaokolo videle su se kraste krtičnjaka nalik humkama bezbožno oskrnavljenoga dečjeg groblja. Činilo se, mada nije bio siguran, da nigde nema sveže zemlje novih tunela i da su humusne gomile spojene s više ukrštenih tragova nego što je prirodno za doba godine u kome krtice žive same i ljubav ih ne tera jednu drugoj. U nazubljenoj živici preko puta, gde je boravilo nekoliko ostarelih ježeva i rovčica i kuda je vodila ratnička staza smedih pacova, brestove grane blago su se povijale na vetru, a lišće jedva treperilo. U blizini, mada se nije video, tekao je bistar, tih potočić u čijim su se virovima, ispod vrba, igrale sićušne ribice, i kome je sisarski živalj Zlatnog Kraja silazio da gasi žeđ večnog lova. Ribe nisu imale od čega da strepe. Kada s istoka naide velika voda, posle kraćeg haosa, panike i omašaka prilagođavanja nastaviće u njoj da žive kao i sada u ovoj maloj. Ali ježevi, krtice, rovčice pomreće. ler, kad veštačko jezero potopi Zlatan Kraj, pašnjak će nestati kao i sve što je čoveku nekorisno ili korisno, ali na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Možda je preterano reći da će nestati.

Nipošto sasvim, u svakom slučaju. Povući će se u dubinu zemlje i produžiti da živi kao dno novog sveta. Ali, u njemu će vladati crni hlad nebeske praznine, sunčani zraci izgubiće svu snagu dok do njega stignu, neće se čuti šum vetra u lišću brestova i cveće maslačka neće ga vise bojiti zlatnim prahom. Biće to drugi i drukčiji svet, u kome za ježeve, krtice i rovčice neće biti mesta. A on, Arno, protiv toga ništa nije mogao.

Opčinjeni sve efikasnijim simulacijama i sve uspelijim surogatima, njegovi sugradani, ljudi Hiljadudevetstodevedesetdevete, držali su da ništa ne može ostati dobro ako ne postane veštačko, ništa lepo ako nije lažno. U sporu je bio sam. Niko pašnjak nije smatrao vrednim čuvanja. Pa ni ono nekoliko tvrdokornih Prijatelja Zemlje, invalida sloma Zelenog Pokreta rešenih da je i dalje obožavaju, ali u potaji i bašti iza kuće. Spor je prošlog meseca izgubio. Sada se samo čekalo da cevi, već na pola puta, dovedu vodu, čiji je život kao prljavi talog ostao na njihovim filterima.

Nepovoljna odluka suda, premda za očekivanje, oduzela mu je hrabrost za ove obilaske, a i dosta od čari prethodnih. Učinio je za pašnjak i njegove krtice što je mogao. Daleko više nego što bi iko na njegovom mestu preduzeo za okrajakružne, zapuštene, nekorisne zemlje, o kome se, izgleda, ni priroda, obaveznija od njega, nije starala, kao da je i za nju bio suvišan.

Pa ipak, osećao se krivim. Pitao se da li je uistinu učinio sve što je mogao. Bilo je to svakako sve što se ljudski moglo učiniti. Ali, da li je smeo učiniti i više od toga, nešto što nije sasvim ljudski, što je vise nego – ljudski? Ne veruje, čak i da raspolaže moćima svojih dalekih indijanskih predaka koji su poznavali jezik prirode i smelo gledali u oči zagonetnim duhovima šuma i prerija.

Mučila ga je usamljenost. Osećao se napušten, odbačen, zaboravljen kao kamen u padu kroz dubok bunar, čiji udarac o dno niko neće čuti. Čije će rasprskavanje biti vraćeno njegovim rasutim komadićima kao prazan eho. Možda i ne baš sasvim prazan. Ispunjen, u stvari, vlastitim krikom, i ničim više. Samo bi to opravdalo bojažljivost s kojom prilazi pašnjaku, strahopoštovanje što ga mrtve stvari, osim ljudskog leša, za većinu, ne zaslužuju.

Zlatan Kraj pripadao je porodičnom imanju od starina. Kako se do njega došlo, znalo se. Nije se znalo – zašto. Izazivajući podsmeh suseda i stid porodice, bio ga je kupio nastrani predak, ali zašto je to bio učinio, ostala je misterija. Od farme je pašnjak toliko udaljen da je svako korišćenje, skopčano s teškoćama i neudobnostima, bilo neekonomično. Zašto ga ni posle tog saznanja nisu preprodali, nije se dalo opravdati jedino time što niko nije hteo da ga kupi. Zemlje je već tada bilo nedovoljno, a preostala je, iscrpljena, izdisala. Vrlo stari ljudi tvrdili su da noću čuju njen ropac kako najavljuje zemljotrese, erupcije vulkana i poplave. Ujutru, zemlja je mirovala, vulkani se čak nisu ni dimili, a reke su i dalje pokorno tekle novim slivovima, usečenim ljudskom rukom, i svima je bilo jasno da starci, mučeni nesanicom, čuju samo sopstveno disanje. Krtice, ježevi, rovčice i zečevi – a onda je, izgleda, zečeva još bilo – takođe nisu predstavljali ozbiljnu prepreku: sve se to moglo otrovom potamaniti u jednom jedinom danu. Zemlja se pod nogama ugibala. Kao da je vazduhom ispunjena.

Kada je u junu ovuda silazio, tlo je bilo čvrsto. Tuneli krtica oduzeli su mu, u međuvremenu, otpornost. Objašnjenje je bilo poduprto podjednako logikom i iskustvom. Ali su i logika i iskustvo zahtevali da ivični pojas utrine bude izbušen kao i onaj niži, na kome su krtice oduvek živele. A nije bio. Išao je preko nastanjenog tla, a staništa se nisu videla. Ni nanosa, ni rupa nije bilo. Gde je, pitao se, uklonjena iskopana zemlja?

Krtice su ga uvek iznenađivale. Nije bilo načina da se stvarno upoznaju, onako kako se, bar otprilike, upoznavanjem jednog čoveka mogao steći utisak o čovečanstvu. Svaka je krtica bila svemir za sebe, a opet su pod zemljom obrazovale jedno jedino biće koje se s vremena na vreme iz ove ili one rupe pojavljivalo u nezavisnim oblicima patuljastih, surocrnih, rutavih životinja, neosetljivih na spoljni svet i njegovu sudbinu. Trebalo je dosta strpljenja da se u njihovim monotonim rutinama osete izvesne posebnosti, još više da se u njihovim neočekivanim postupcima, ponašanju bez uočljive sheme nazre neki red, plan, ideja, pa možda i izvestan smisao za budućnost.

Taj smisao obelodanjivali su ovog puta površinski tragovi plemena. Krtice su retko izlazile u svet koji ih se nije ticao, i gde su se za hranu morale otimati s jačima od sebe. U podzemlju tog sveta one su bile u prednosti nad svim živim stvorovima. U zaštitničkoj noći zemlje one su najbolje videle, jer nisu imale jake oči; čule najbolje, jer nisu koristile uši; i najbrže bile tamo gde se brzina nije merila vremenom u prelaženju prostora, već spretnošću u savladivanju njegovih prepreka. Gore su bile uljez kome ništa ne pripada, dole domaćin na svome posedu. Insekata i crva bilo je toliko da su, uprkos potrebi da svakog dana progutaju bar polovinu svoje težine, dobar deo plena – pregrižene glave, živog, ali za bekstvo onesposobljenog – mogle ostavljati na stranu, ljudskim jezikom – za crne dane, mada je od njih jedva bilo bojazni.

Protekle noći, sumnje nema, bilo je ovde mnogo vise radinosti nego obično, više nego što je pamtio otkada svraća, i neprirodnog zadržavanja na površini, kome se svrha nije nazirala. Nije doba parenja, za kratkotrajna druženja krtica i njihove ljubavi po dužnosti još je rano, i ovakva aktivnost pod punim mesecom, naočigled neprijateljskog sveta, nije imala smisla.

Osim možda jednog samo drevnom nagonu razumljivog.

Krtice su bile uznemirene.

One, naravno, za predstojeću poplavu nisu znale – ničim im se nesreća nije odala – ali su nešto morale predosećati. Nešto neumitno što je prevazilazilo čak i strahotu invazije krvožednih smeđih pacova, kad su ovi poslednji put, u jednoj od sezonskih pljačkaških seoba, prošli živicom ispod pašnjaka i svako srce naterali na drhtanje; nešto što se poredilo jedino sa zemljotresom, porođajnim grčevima njihove hraniteljke – Majke Zemlje.

Neizvesnost u pogledu vrste nesreće nije ih umela navesti na uspešnu odbranu – od vode, uostalom, nje i nema – već ih je bacila u bezglavu ponoćnu pometnju.

Saže se da razgleda jedan od krtičnjaka. Učini mu se čudnim.

Ali, ne umede odmah reći šta je na njemu neobično. Bio je svež, sinoć prokopan, to je očigledno. Crna zemlja je tek sivela pod suncem. Ako ne padne kiša, do sutrašnjeg popodneva dobiće suvu, trošnu skramu susednih i samo će ga vrlo iskusno oko moći razlikovati od onih decenijama ranije otvorenih. U nešto razvučenijem nanosu nema ničeg izuzetnog, a ni u vrsti iskopane zemlje, pretežno humusne sa masnim valjcima smeđe gline. Nije trebalo da bude života u njemu, ni crva ni insekata.

Oni su obezglavljeni već morali biti duboko u tunelu. A video ih je kako mile ljeskajući se hitinima na suncu.

Prstima razgrnu polusasušene gromuljice zemlje. Na otvor je trebalo da naide odmah ispod površine. A nije. Otpor tla nije popuštao i kad je čitav pedalj u njega prodro. Tako nešto dešavalo se samo sa starim napuštenim krtičnjacima. Krtičnjaci su kao i ljudski rudnici živeli dok se u njima kopalo. Nenastanjeni, odronjavali su se, sa zemljom srastali i iščezavali. Kao jame rudokopa u kojima se vise ne radi, kao jalovine. Ovaj je krtičnjak, međutim, zatvoren odmah pošto je prokopan. U ljudskom svetu takve su se neprirodnosti događale. U stvari, mahom one. U lovu na rude zemlja je bušena nasumce, samo na nepouzdan nagoveštaj blaga koga jedva da je vise i bilo; jame su potom zatrpavane i bušene druge, podjednako jalove, a u poslednje vreme, u ovoj deceniji, ni zatvarane vise nisu. Ostavljane su kao žive rane, same da se zacele. Podizane su građevine od kojih neke, dok su zidane, i nisu bile na pogrešnim mestima, ali su se ubrzo, iz raznovrsnih razloga, na njima našle i morale biti srušene; šut je godinama pritiskivao zemlju nekadašnjeg gradilišta, dok nije prenet na neku drugu, da i nju uguši. Sreća se tražila na raznim stranama i kad se ne bi našla tamo gde je predviđena ili kad bi se pokazalo da je i ona nesrećna, pokušavalo se na nekoj suprotnoj, ostavljajući nakazne rupe u ljudskim dušama i prazninu u njihovim srcima. Žudnja za saznanjem probijala je otvore u tmini tamo gde su oni vodili u još gušću, otvori su potom zatvarani žrtvama iluzije, a kopani novi, u novi mrak. Mrak je, u stvari, bio isti, samo na drugom mestu. Ljudske greške mogle su se ispravljati samo drugim greškama. Ali, one su ponekad bile manje, i to je budilo nadu da je površina Tajne blizu i baš na onom mestu gde se iz nje želelo na svetlost izaći. Poneki put se činilo da se ona već nazire kako u dnu tame svetluca, ali su to redovno bili odsjaji ljudske nade i ništa više.

Krticama se takve nevolje nisu dešavale. One su uvek znale gde iz podzemlja žele. Nijedan krtičnjak nikad nije bio slučajan, nijedan omaška u pravcu kopanja.

A ovaj je bio.

Ili, o krticama zna manje nego što misli.

Priljubi se uza zemlju upijajući njenu uspokojavajuću toplinu, snagu njene večnosti.

Ponekad je čuo krtice kako riju. Obično behu to mladunci, prvi put pušteni sami u njoj da se snadu. Dubili su tamo gde im je bilo lakše. Ukoliko se dublje rilo, zemlja je postajala tvrda, nepodatnija, nepoverljivija. Kao da je nešto štitila, neku tajnu, smeštenu u svojim neprikosnovenim dubinama.

Oslušnu. Ništa se nije čulo. Zemlja pod njim bila je nema.

Ustade. Osvrnu se. Druge sveže krtičnjake ne vidi. Ovaj zatrpani, zapečaćeni, jedini je. Nekoliko novih humki, na po nekoliko metara međusobne udaljenosti, najmanje je što se za jednu noć od krtica moralo očekivati. A takvih je noći, od poslednjeg obilaska, bilo prilično. Krtičnjak se uveliko morao prostirati i ispod okolnih utrina. A ostao je u starom perimetru. Otkud, tada, neprirodna mekota tla? Oskudan korov, mahom maslačak u cvetanju tek ponegde sa paperjastom glavom čije je belo seme vejalo unaokolo, prodornim korenjem razbijao je zemlju omogućujući joj disanje, ali ovoliku gipkost, poroznost, mekotu nije joj moglo doneti. Odgovor bi, možda, ležao u kišama, ali ove već dugo nisu padale.

Da li je moguće da se zemlja razmekšala sama od sebe, bez ijednog od mutnih razloga koje joj čovek nameće da bi je shvatio i svojim koristima prilagodio? Ali, kao i sve što se na nju odnosilo, ni to nije moglo biti bez neke svrhe. Učini mu se da svrhu naslućuje i da joj veruje.

Zemlja se promenila zbog krtica. Da im u nečemu pomogne.

Više od svih drugih, bila su to njena bića. Kao da su od nje same stvorena, njenom dušom nadahnuta. Krtičnjak je bio njen grad, grad Zemlje, kao što je onaj na horizontu bio ljudski.

Kleče kraj jednog od najstarijih. Iz njega je već izbijao lišaj. Ivicama je puzila mahovina. Unaokolo su se u umirućoj travi povijale krhke glave maslačka i žuteli zreli cvetovi. Položaj ulaza jasno se ocrtavao. Ali samog otvora nema. Ponovo mu prsti naiđoše na zemlju pritiskom sabijanu sve dok nije potpuno zazidan.

Obuze ga mračan nemir.

Išao je od jednog do drugog krtičnjaka. Svi behu na isti način zapečaćeni. Podzemno gradilište bilo je mrtvo.

Došao je uzalud.

Shvatio je: površinski tragovi krtica ne behu putanje panike, već smišljenog rada upravljanog nagonom održanja. Pleme se nije, kako je u prvi mah pomislio, odselilo – tragova izvan perimetra starog krtičnjaka nema – ono se prosto sa svojim mladuncima, stadima crva bez glave, svojim mudrim instinktom povuklo u dubinu zemlje.

Koliko duboko neće saznati. Nema načina da do njih dopre.

Krtičnjak zbog koga je došao nije bio daleko. Ležao je niže, u dnu pašnjaka, pod senama živice iza koje je sanjivo šuškao nevidljivi potočić. Oklevajući krene prema njemu, ali se zaustavi na izvesnoj razdaljini. Besmisleno je nadati se da je samo on otvoren. Jamačno su ga poslednjeg zatrpali, ali se ni ispod njega vise nije živelo. Da u to bude siguran ne trebaju mu oči. Pamćenje je dovoljno. Tolike neizrečene a shvaćene istine tokom svih godina u kojima je ovamo dolazio.

Neizmerna tuga steže mu srce. Bilo je u njoj do sada nepoznate nepopravivosti, sumorne konačnosti rastanka. U svom Zlatnom Kraju, jedino u njemu nikada nije bio sam, sada je bio.

I do sada se u životu osećao usamljen, ali je ova usamljenost bila od drukčije grade. Bila je uistinu beznadežna. Jer nije se osećao tek sam, bio je poslednji čovek na svetu.

Iz zasenjujuće daljine, treperave kao da je posuta srčom, opkoljavaju ga obrisi veštačkog života koji ga se ne tiče i s kojim nema ništa zajedničko. Sve do čega mu je stalo, van domašaja je. Duboko pod zemljom u koju će se i on skloniti kad umre.

Pitao se je li to bolna usamljenost staraca, iako još nije imao ni trideset. Usamljenost izneverenih, izdanih, prevarenih?

Usamljenost poslednjeg prevarenog starca na svetu, avetinjska samoća čoveka koji vise ne pripada čovečanstvu? Samoća čekanja na nešto što će ga razumeti, ali za šta više nema nikakve nade. Usamljenost Mesije, čiji će se sledbenici roditi kroz milion godina.

Kleče, gledajući u pravcu grada, duž puta kojim je obično dolazila njegova devojka. Dovozila se na bučnom motociklu koji je mrzeo. Nosila radio kojeg se plašio. Na sebi je uvek imala haljine koje nije mario. Izgovarala je reči kojih se užasavao.

Mislila na način što ga nije shvatao. Ljudi su sve to što je osećao nazivali ljubavlju i on se pokorno držao tog tumačenja ostajući i dalje sam.

Požele najednom da umre sa svojim Zlatnim Krajem. Da voda doteče odmah. Da ga, sklapajući se nad njim kao usnuli cvet, oslobodi svih neizvesnosti što ga još čekaju. A iznad svega osećanja, na samoj granici otkrića da ovo nije svet za koji je rođen, da se našao u pogrešnim dimenzijama u kojima nema ni svrhu ni smisao.

Požele da je mrtav, davno pod zemljom, i u očekivanju da ga neka majka ponovo rodi u svetu koji će ga opravdati.

Borislav Pekić

nastaviće se

Ostavite komentar: