Ljudski razum, ako ipak nije androidski pa mu je to urođeno, preuredio je svet po svom obličju bez iznenađenja, neočekivanosti, proizvoljnosti i hteo je da ovaj u svakom trenutku ostane jasan i razumljiv, da bude svet u kome vode potoka ne mogu stati a da se prethodno ne pretvore u baru. Isključivši iz njega nemogućnosti, potoke koji čas stoje čak teku, uz sve ostale neobjašnjive stvari, nije dopuštao da ga očiglednosti pokolebaju.
Proglašavao ih je halucinacijama, priviđenjima, optičkim varkama, fatamorganama, plodovima bolesne mašte. Ako ih po ludnicama nije mogao lečiti ni ikako izbeći, ostavljao ih je na stranu, među prirodne tajne, da ih objasni kad ih u mogućnost pretvori. Ali ih svojevoljno nikad nije tražio. Nije napuštao bezbedno sklonište petočulnog iskustva i silazio do tajanstvenih živica iza kojih su se one većinom događale. Ali je taj isti nepoverljivi razum, ili ono što je njime zaklanjano, popuštajući pred nejasnim strepnjama, sve odbačene mogućnosti istovremеnо i dopuštao, pa ponekad u njih i verovao.
Ona je, mislio je, sledeći razum, znala da potok ne može stati, bojala se da je stao, ali nije želela da se uistinu uveri. Silazak do živice u jedno mlako letnje predvečerje zauvek bi je učinio ranjivom.
Onakvom kakav je on već tako dugo.
Bi mu je žao. Privuče je sebi. Zebla je u njegovim rukama.
- Bojim se – reče ona pribijajući se uz njega.
- Ne boj se.
Što mora biti nije za strah. Za strah je samo što ne mora biti, a ipak se događa.
Pomilova je po kosi kajući se što ju je doveo ovamo. Zašto je to ućinio? Šta je sa njom hteo? Da je upozna sa tajnom koju ona ne bi mogla da deli sve i da u nju poveruje? Da od nje napravi svog prvog posvećenika? Ili da je konačno od sebe udalji? Orkestar na tele-radiju naglo prekri crna mrlja. Monoton glas iz mraka objavi da će se uskoro izdati važno saopštenje. Zatim ekran opet sinu, otkrivši nekoliko mladića koji su, urlajući i lomeći instrumente, skakali po drečavo ofarbanoj bini.
Opet će se govoriti o pomračenju, iako se o njemu već sve reklo. Govorilo se već decenijama, sve od kada mu je za datum odreden 6. juli 1999. godine. Upozoravaće se da se ne gleda u sunce. Ako se ipak gleda, da se to čini kroz tamne naočare ili komadiće nagaravljenog stakla.
A ako pomračenja ne bude?
Uprkos svim ljudskim računima i strogim zakonima koji su prirodi propisani? Jedan od njih primoravao je sunce da 6. jula 1999. godine uđe u Mesečevu senku i posle petnaest minuta zadržavanja pod njom izađe. Očekivalo se sa sigurnošću da se priroda mora držati vlastitih zakona koje su ljudi, navodno, samo otkrili.
Ali, šta će biti ako se ne bude držala? Ako se sunce ne pomrači?
Optužiće se krivi računi. Niko neće pomisliti da je sunce samovoljno izmenilo putanju ili da je sa svoje sišao Mesec da bi uzeo neku bolju.
Samo, to se neće desiti.
U poslednjoj deceniji milenijuma Ribe prestao je kao nožem presečen večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
Ona je dugo pružala otpor. Najčešće on nije shvaćen kao odupiranje uzvišenim projektima čoveka, nego kao neka njena urodena poremećenost, nedostatak reda i plana u njoj, odsustvo Boga ili bilo čega u šta se verovalo da stvari drži na okupu. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čiji nijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, bar u nečemu ne ozledi prirodu. Nemilosrdnim iskorišćavanjem iscrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok ne postade bolesnik u komi koji se u životu održava mašinama, ali drugi život ne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljene na štetne i korisne; štetne-uništene, a korisne podeljene na one za rad i one za uživanje, pa prve ubijene radom, druge lovom dok, osim po sve ređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama i zaboravljenim utrinama nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnih ribica, kanarinaca i papagaja.
Šume su krčene da na planetu stane što vise ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnim poljima izvlačila kiša, ali ona je bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlo s maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretka koji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema. Prvi put postalo je to ostvarljivo, oko 1990. godine, pronalaskom goriva koje je rakete kroz svemir moglo voditi brzinom svetlosti. A prvi je takav put, prema prvoj planeti izabranoj za kolonizaciju, predviđen za kraj ove, godine 1999. Priroda je na sve to odgovarala razornim zemljotresima, uništavajućim poplavama, erupcijama vulkana koji su spaljivali ljudske tvrđave po svojim podnožjima, orkanima što su ih iz temelja čupali, smrtonosnim kosmičkim zračenjima kroz sve propustljiviji ozonski omotač, raspadanjem ziratne zemlje, povlačenjem rudnih bogatstava u sve nedostupnije dubine, prosipanjem zatrovanih kiša, ali pre svega – svojim nerasvetljenim tajnama.
Kada je saznao da je let prema drugim svetovima, drugim mogućnostima iste zablude obezbeđen, kako se ushićeno pevalo „put zvezdama otvoren”, i četvorodimenzionalna barijera oko razuma oborena, da je čovek svoju civilizaciju sada spreman širiti svemirom kao zaraznu bolest čija se terminalna priroda niti poznaje niti priznaje, on, Arno, sa sigurnošću je očekivao da Priroda tako nešto neće dozvoliti. On, razume se, nije znao šta će priroda povodom toga preduzeti, hoće li čoveka prosto sa sebe stresti ili će da to postigne morati i sama samoubistvo da izvrši – u solarnom sistemu, nastavljajući život u svim ostalim – ali da će sprečiti širenje humane zaraze vasionom, bio je ubeđen.
Za dugo vremena solarni sistem neće biti sposoban, ako ikad i bude, da rodi vrstu života koja već samim postojanjem ugrožava sve ostale.
To se, međutim, nije desilo. Desilo se nešto što sve do danas nije shvatao. Upravo kad je postalo izvesno da će je čovek ugroziti i na drugim planetama, priroda se prestala braniti i na ovoj gde ga je, na svoju nesreću, prvi put upoznala. Oko godine 1990. poplave naglo prestadoše i vulkani umukoše. Nebo se smiri, klima upitomi. Strašan ropac zemlje od tada se više nijednom ne ču. Priroda se predade čoveku i sudbini.
Zato će i do pomračenja doći.
Ali, sada je razumeo i zašto. Priroda se, u stvari, nije predala.
Samo je, najzad, i ona razumela – čoveka. U njemu, neprijatelju, otkrila svoju poslednju odbranu.
I zbog nje, zbog vlastitog spasenja, priroda ne sme rizikovati da izostavljanjem pomračenja sunca u predviđenom času izvede čoveka iz samouništavajuće sigurnosti da su mu sve tajne poznate i svi putevi otvoreni, da dobrim pravcem u budućnost ulazi, i da će već oko godine 2000. svoje trijumfalne aluminijumske stegove pobosti na još jednoj nesrećnoj planeti. Svaki kolosalni poremećaj opštih zakona, koji ga ne bi dotukao, ujedinio bi čovečanstvo, a iz tog jedinstva ne bi proizašao mir sa prirodom, već još žešći rat protiv nje.
Shvati, najednom, na isti posredni način kojim je primao poruke stare krtice, u čemu je stvarni užas njegove neizvesnosti. Bio je u njenoj konačnosti. Beše poslednja koju mora podneti. Izvesnost je bila njena jedina paradoksalna sadržina.
Odlazak krtica u zemlju je konačan.
Zaustavljanje potoka iza živice konačno.
Pomračenje konačno.
Oseti neodoljivu žudnju za životom, konačnim životom u devojčinom telu.
Ekran potamne, ravnodušan glas bez lica ponovo najavi važno saopštenje, a potom muzičari u karnevalskim odeždama nastaviše da vaskrsavaju prošlost.
Ne odupre mu se kad je uze u ruke s nežnošću poslednjih pokreta, ali koji kao da nisu bili i prvi, kao da su bili kopija nekog neizmerno starog, istrošenog modela.
Možda je, pomisli oblažući je svojim telom, i ona osetila tu konačnost, samo je nije prepoznala kao on, jer nije imala svoju krticu, svoju alternativu poimanja.
Legoše u retku travu zagrejanu suncem kao na odar.
Mesmerizovana dodirima devojka sklopi oči. Takvo ujedinjenje nikad ranije nisu iskusili, do tih dubina čina nikada se spustili.
Vapio je za otvorom u njenom telu kao za pukotinom u zemlji u koju bi mogao da se zavuče i sačuva. Ona ga je primala kao ziratna zemlja seme nekog budućeg ploda, jedinstvenog i neponovljivog. Postao je krtica koja rije tunele u potrazi za hranama većnosti.
Besmrtan, nedostižan, nedodirljiv.
Borislav Pekić
nastaviće se
