Notes

Žene, feminizam i književnost: Čega se plašila Virdžinija Vulf i kako je izgubila bitku sa duševnom bolešću

Pre 80 godina britanska književnica Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo – 28. marta 1941. godine ona je ostavila mužu oproštajnu poruku u kojoj se žalila da joj se pogoršalo duševno stanje i dodala: „Ovog puta neću ozdraviti.”

Zatim se uputila ka reci Oz pored kuće, a Leonard Vulf koji je pristigao na to mesto našao je samo njen štap kako pluta.

Životna priča Virdžinije Vulf čini se da je sada vrlo aktuelna i ukoliko vam treba ilustracija za popularne rasprave o feminizmu, mentalnom zdravlju i poliamoriji, biografija književnice se savršeno uklapa.

U poređenju sa njom, većina njenih savremenika izgleda beznadežno zastarelo.

Dok je svet raspravljao o tome da li žena može da glasa i da li postimpresionizam ima pravo na postojanje, ona je postala jedna od malobrojnih književnica koja je za život zarađivala baveći se pisanjem.

Otvoreno se upuštala u romanse sa ženama i objavljivala eksperimentalne romane koje je štampala u spostvenoj štampariji.

Iznenadne smrti

„Ako vam teško pada da razmišljate o iznenadnoj smrti, ne čitajte Virdžiniju Vulf”, napisao je pre nekoliko godina književni kritičar Kristofer Fizelj.

Isto to u potpunosti se može reći i za njenu biografiju, iznenadne smrti rođaka i prijatelja pratile su književnicu celog života.

Njena majka Džulija poznata po lepoti, koja je čak pozirala prerafaelistima, 1870. godine ostala je sama sa troje dece nakon smrti prvog muža

„On se izvio da bi dohvatio smokvu mojoj majci; pukao mu je apsces; preminuo je nakon nekoliko sati”, pisala je Virdžinija Vulf u memoarima.

Posle nekoliko godina udala se za istaknutog publicistu Leslija Stivena.

Njegova supruga, prema rečima Vulf, preminula je dan pošto su se oni upoznali sa Džulijom.

U braku sa Leslijem je rodila četvoro dece.

Kada je Virdžinija Stiven imala 13 godina i sama Džulija će umreti, ništa manje iznenadno i to od komplikacija gripa.

„Džordž [polubrat] nas je odveo dole da se oprostimo. Kada smo došli otac je, teturajući se, izašao iz spavaće sobe.

Pružila sam ruke kako bih ga zaustavila, ali on je sasvim izgubljen prošao pored mene, uzvikujući nešto, što nisam mogla da razaberem;

I Džordž me je odveo da poljubim moju majku, koja samo što je preminula”, pisala je Vulf u „Skici prošlosti”.

Posle majčine smrti Virdžinija je doživela nervni slom.

U memoarima je napisala da ju je ja majčin lik pratio sve dok nije napisala roman Izlet na svetionik sredinom 20-tih godina prošlog veka.

Sestra Virdžinije Vulf, Vanesa, pisala je da je spisateljica njime uspela da „vaskrsne” majku.

„Mogla sam da joj čujem glas, da je vidim, da zamislim šta bi ona rekla ili kazala dok sam se ja bavila svojim poslom”, pisala je ona.

Prema njenim beleškama, međutim, čini se, da nije bila baš zadovoljna takvim „isceliteljskim” efektom romana na sebe.

Lik gospođe Remzi, koji se nalazi u senci muža zauzetog intelektualnim poslovima, koja uspeva da se bavi dobrotvornim radom, brine o deci i ostaje, po svoj prilici, najrazumniji i najdublji lik u romanu, zaista može da se shvati kao oda Vulf majci.

Blumsberi i obmana na brodu Drednot

Godine 1904. brigu o Virdžiniji su preuzela braća i zajedno su se preselili u boemsku četvrt Londona, Blumsberi.

Tobi koji je diplomirao na Univerzitetu u Kembridžu i kome su nedostajale stare navike, počeo je da organizuje večeri četvrtkom, koje su Virdžiniji pružile mnoštvo zanimnjivih poznanastava, a svetu grupu Blumsberi.

To je bio intelektualni kružok umetnika, pisaca i dilozofa, ujedinjenih oko ideje levičarskih stavova i negiranja viktorijanskog društva.

Blumsberijci se nisu predstavili savremenicima manifestom, kako je to bilo uobičajeno za bilo koji uticajni pokret modernizma (uostalom oni nisu sebe smatrali svrsishodnim pravcem), već neslanom šalom namenjenom vojnim zvaničnicima, koja je dospela u novine i izazvala veliki skandal.

Događaj je dobio naziv „Obmana na brodu Drednot”.

Potpis ispod fotografije, Ideja za neslanu šalu pripadala je aristokrati Horaciju de Viru Koulu, koji je poslao britanskom Generalštabu telegram, u kome je obavestio o predstojećoj poseti cara Abisinije (Etiopije).

Koulovi prijatelji, a među njima i Virdžinija Vulf, obučeni u istočnjačke kostime, stavili su na sebe lažne brade i pozorišnu šminku, i uputili se sa inspekcijom na brod britanske ratne flote Drednot.

Šminka i brada su im onemogućili da doručkuju tokom posete i oni su se pozvali na verska ograničenja, a umesto na svahili jeziku, delegacija je komunicirala frazama iz Vergilijeve Eneide.

Vojni orkestar nije znao himnu Abisinije, pa je odsvirao himnu Zanzibara.

Šala je prošla uspešno, međutim, kada su nakon nekoliko dana novine pisale o onome što se dogodilo skandal je stigao do parlamenta.

U to isto vreme Virdžinija je počela da radi na romanu Melimbrozija koji je po završetku dobio naziv Izlet na pučinu.

Nakon smrti brata Tobija od tifusa, 1911. godine Virdžinija i Adrijan sele se u drugu kuću, a jednu od soba iznajmljuju Leonardu Vulfu, koji se nedavno vratio iz državne službe sa Cejlona.

Nakon godinu dana on je Virdžiniji predložio nešto, što književnica nije odmah prihvatila.

U pismima je objasnila svoje sumnje time, što ne želi da bude samo „prilično srećna” ili da gleda na brak kao na zanimanje.

Još jedna prepreka za nju bilo je Leonardovo jevrejsko poreklo, u pismima ona je pisala o njemu kao o „Jevreju bez cvonjka u džepu”.

Međutim, kritičari i danas vode polemiku o tome, da li njeni stavovi mogu da se smatraju antisemitskim, uostalom, ipak se udala za Leonarda i očigleno je podržavala antifašizam 30-tih godina.

Pokušaj samoubistva i presa za štampanje

Posle venčanja, par je planirao da živi od novca od književnih dela (Leonard je pisao uglavnom o politici, ali je i izdao roman Selo u džungli prema motivima života na Šri Lanki).

Virdžinija je, pak, završila Izlet na pučinu 1913. godine ali se njeno psihičko zdravlje brzo pogoršavalo.

Kako pišu biografi, ona je tokom celog svog života imala povećanu anksioznost pre objavljivanja njenih romana.

Početak Prvog svetskog rata takođe nije ulivao spokojstvo.

Na leto je smeštena u bolnicu, međutim, kada su književnicu odatle na kratko otpustili, ona je uzela veliku dozu lekova za spavanje i jedva su uspeli da je spasu.

Ubrzo posle toga, nastanili su se u tihom (u to vreme skoro seoskom) Ričmondu, kako bi, kako je govorio Leonard, spasao Virdžiniju od Londona i od „destruktivne dezorjentisanosti” gradskog života.

Leonard Vulf je odavno planirao da na tavan smesti štamparsku presu, najviše zbog toga, kako bi Virdžiniju odvukao od pisanja.

Godine 1917, oni su odštampali prvo izdanje Dve priče, koju su napisali Virdžinija i Leonard.

Izdavačka kuća „Hogart pres”, koju su osnovali supružnici (naziv je dobila u čast kuće Vulfovih) imala je jednu lepu osobinu – književnica nije morala da menja svoj rad kako bi obajvila svoje delo, i ona je mogla da eksperimentiše za svoje lično zadovoljstvo.

Osim toga, zahvaljujući štamparskoj presi porodica Vulf je stekla nova i zanimljiva poznanstva – domaća izdavačka kuća je, na primer, objavila novu zbirku pesama Tomasa Eliota, kao i prevode dela Sigmunda Frojda.

Jedna od mnogih novih poznanica književnice, romanopisac Rozamund Lejman pisala je o tome, kakva je Virdžinija bila u to vreme:

„Neverovatno lepa, uzvišene intelektualne lepote, krupnih melanholičnih očiju. […] Bila je visoka i mršava, sa zapanjujuće gracioznim rukama.”

Prema rečima Lejman, razgovori sa Vulfovom bili su puni uspomena, spletki, „ekstravagantno bizarnih spekulacija” i ozbiljnih kritički nastrojenih komentara o knjigama i slikama.

„Sopstvena soba”

Jedan od napoznatijih feminističkih eseja Virdžinije Vulf zove se Sopstvena soba.

Kroz njega je ona prikazala formulu koja je postala dobro poznata:

„Svaka žena, ukoliko želi da počne da se bavi pisanjem, mora da ima novac i sopstvenu sobu.”

U stvari, radilo se o tome da žensku književnu karijeru ne ometaju neki preuzvišeni problemi ili nedostatak talenta, već sasvim svakodnevne stvari.

To su slab pristup obrazovanju, zavisan položaj i stalna potreba da deluju suprotno od onoga što nalaže društvo, porodica i država.

Sama Virdžinija nije imala fakultetsko obrazovanje.

Dok su njena braća završavala prestižne škole, a sestra studirala u umetničkoj školi, Virdžinija je haotično izučavala starogrčki i veoma mnogo je čitala.

Možda je delimično to razlog za njen demokratski pogled na literaturu, u člancima ona je težila da privuče knjigama što je više moguće ljudi, bez obzira na njihovo obrazovanje.

Jedan od poznatih zbirki njenih eseja upravo se tako i zove Prosečni čitalac.

„Čitanje po sistemu, kako biste postali stručnjak ili autoritet, može da ubije… humanu strast za čistim i nesebičnim čitanjem.

Istinski čitalac je čovek sa razvijenom znatiželjom, sa idejama, otvoren i druželjubiv, za koga je čitanje više poput energičnih vežbi na svežem vazduhu, nego učenje pod ključem”, pisala je ona u jednom od članaka.

Međutim, kada se vratimo na Sopstvenu sobu, treba napomenuti da je Vulf imala idealan primer takve sobe.

Posle preseljenja u novu kuću 1919. godine (još dalje od Londona), dodata joj je spavaća soba sa zasebnim ulazom, i nije bilo moguće da se uđe bez napuštanja kuće.

Kabinet u kome je Virdžinija Vulf pisala, zapravo je predstavljala zasebnu kuću.

Potpis ispod fotografije, Virdžinija Vulf napisala je svoja najpoznatija dela u ovom malom dograđenom delu kuće u Monk-hausu

Dok je Vulf pisala romane, obavezno je držala olovku i papir u krevetu.

Kuvarica koja je radila za Vulf sećala se, da je Virdžinija ponekad, ležeći u kadi glasno izgovarala rečenice koje je pisala noću, postavljala sebi pitanja i odgovarala na njih.

Kada bi počinjala da radi, obično bi pisala u niskoj fotelji, sa drvenom daskom na kolenima, a ne za stolom.

Tokom dana bi prekucavala ono što bi ujutru rukom napisala.

Teško je poverovati kada vidite kuću Vulfovih u Saseksu, da se Virdžiniji provincija nije dopadala.

Činilo joj se da propušta čitav užurbani gradski život.

Čežnja za Londonom naročito se ogleda u romanu Gospođa Dalovej, gde je grad opisan tako detaljno da su rute koje slede put likova i dalje veoma popularne (slično Blumsdeju u Dablinu, u Londonu postoji Dan Dalovej, koji se slavi u junu).

Godine 1924, uprkos Leonardovoj zabrinutosti, Vulfovi su se vratili u London.

Vita Sekvil Vest i samoubistvo

U decembru 1922. godine, Virdžinija se upoznala sa književnicom Vitom Sekvil Vest.

Prve beleške o Viti u dnevniku Vulf ne nagoveštavaju zaljubljenost, ona je pisala o njenoj vulgarnosti, brkovima i pomalo upadljivoj odeći.

Kada se roman bližio kraju, Vulf je svoje divljenje prema Viti uspela da prenese u književnu ravan, i napisala je komičnu biografiju Orlando.

To je priča o viševekovnom životu mladića, koji, između ostalog, negde između 16. i 20. veka uspeva da promeni pol.

Čini se da je roman sada težak za čitanje, ipak bio je veoma popularan među savremenicima.

Prvi put u karijeri književnice, Virdžinija Vulf dobila je značajnu sumu od objavljivanja.

Poređenja radi, 1927. godine zaradila je 545 funti od knjiga, a 1929. već 2306 funti.

Međutim, psihičke bolesti nisu nestale.

Početak Prvog svetskog rata podigao je njen duševni nemir na praktičniji nivo.

Virdžinija i Leonard ne samo da su bili uznemireni zbog napada iz vazduha, već su se bojali i moguće nacističke okupacije (Leonard je bio Jevrejin, a oboje su bili levičarski intelektualci).

Oboje su otvoreno razgovarali o mogućem samoubistvu.

Krajem februara 1941, Virdžinija je završila roman Između činova, ali je bila nezadovoljna romanom i čak je htela da otkaže njegovo objavljivanje.

Više nije mogla da piše, sve je prigušila „spoljna buka” rata i novosti o ratu.

Izvršla je samoubistvo 28. marta ali je telo pronađeno tek posle tri nedelje.

U oproštajnoj poruci Virdžinija je molila Leonarda da uništi sve njene papire, ali on to nije uradio.

Umesto toga, Vulf je do kraja života sakupljao i objavljivao njene članke, dnevnike i pisma, pokazujući živim primerom da izreka o vernoj ženi koja obavezno stoji iza velikog muškarca, nije uvek tačna.

Ponekad se dešava i obrnuto.

Jelizaveta Podšivalova

Za BBC na ruskom

https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-57574578

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.