„Kako je sve u vezi, na svetu”: Teorija sumatraizma u književnoj praksi – II deo
Ne minimalizirajući značaj svetopogleda Istoka, obratićemo, ipak, pažnju na tu knjigu iz voza, kojom je „dovedena u pitanje galilejevsko-njutnovska naučna slika o jedinstvenosti fizičkog sveta i postojanju samo jednog sistema”.31 Nils Bor tokom rasprave sa Ajnštajnom u vezi sa „blizanačkim česticama” postavlja teoriju, koja počiva na ideji o međupovezanosti. Dve čestice-blizance koje je Ajnštajn posmatrao kao odvojene, bile su deo nedeljivog sistema, stoga je bilo besmisleno, po mišljenju Bora, da se posmatraju kao odvojene. Zar mi, isto tako, možemo odvojiti Čarnojevića i Rajića, naratora i Dalmatinca koji isto tako predstavljaju deo jednog duhovnog sistema – oličenje sumatraističkih veza?
Čim bi legao u vagonu, kaže autor Hiperborejaca, setio bi se te knjižice… Paralelizam situacija rađa vraćanje istim mislima, tu nema ništa čudno. Međutim, čitanje knjige u situaciji koja odgovara radnji knjige, taj namerni paralelizam umalo je doveo u životu Crnjanskog do tragičnih posledica. Iz Komentara doznajemo da su on, Petar Dobrović i Sibe Miličić u leto 1921. krenuli čamcem sa Hvara na Vis da bi čitali Hektorovića (čije Ribanje predstavalja opis putovanja od Hvara do Brača i Šolte).
Jedva su uspeli, zbog bure, da uđu u luku. „Ako bi došlo do naj- goreg, Sibe bi, možda, kažem možda, isplivao. Petar, ne. Ja, sasvim sigurno, ne” – beleži Crnjanski.32
Sibe Miličić i Petar Dobrović su njegovi prijatelji iz mladosti – uzdanice Crnjanskog i njegovih drugova. Često je spominje i u Dnevniku. Kako se zaustavlja vreme? Teorija relativiteta daje njegovo novo viđenje… Možda je to još jedan razlog da junaci Crnjanskog gledaju u nebo?
Ajnštajn je doveo u pitanje postojeću naučnu sliku o jedinstvenosti fizičkog sveta. Tradicionalna predstava o vremenu i prostoru bila je poljuljana, kao što je nakon rata bio srušen jedan stari svet. Postojanje veza između predmeta i pojava koji se nalaze u različitim sistemima odbrojavanja, dalo je podsticaj sumatraističkoj ideji. Zahuktavanje istorije, ubrzanje ritma života, podsticano tehničkim napretkom civilizacije, rezultiralo je obraćanjem simultanizmu kao jednom od najodgovarajućih umetničkih rešenja – što demonstira, na primer, poezija Apolinera. „Ipak, paralelno, u svom sećanju, vidim, kako pored voza, u daljini, sad promiču, mesta u kojima sam bio.” 33 Voz je, izgleda, veoma povoljno mesto za susret sadašnjosti i sećanja, ali i oličenje simultanizma. Na istom istorijskom tlu nikao je i sumatraizam. On je bio mnogo više od umetničkog postupka.
Sve je u vezi i sve se sliva
„To je svakako napor, duhovni, podsvesni, da stvorim sebi u poslednjem trenutku, neki svet, irealan, ali koji, i vidim, i čujem, i volim, u kom mogu da živim”,34 – zapisao je u svojim memoarima Miloš Crnjanski. Radi se takođe o težnji ka stvaranju sopstvenog književnog sveta, jedinstvenog i prepoznatljivog, spojenog jednim principom. Nastavlja se život jedne ideje koja povezuje dela Miloša Crnjanskog ranog perioda35 i njegova dela posleratnog perioda, na način koji možemo razmatrati kao uspeo pokušaj stvaranja metateksta. Tu su isti motivi, iskazi, junaci istog profila, autocitati koji prelaze iz dela u delo.36 Tu su lišće, šume, trešnje, korali, mornarski časnici i blede žene, ali najbitnije je stvaranje uzajamnih, vidljivih i manje vidljivih veza između dela Crnjanskog koja spadaju u različite žanrove. Tako, „Komentari uz Liriku Itake” bacaju svetlost na neka mesta Dnevnika o Čarnojeviću i ostavljaju u senci pesmu uz koju „zvanično” idu. Pisma iz Pariza (pre svega Finistẻre), pomažu u stvaranju slike o piscu Dnevnika o Čarnojeviću i poštovaocu Floberovog Novembra. Neobične sprege života i književnosti javljaju se i ovde: Crnjanski u Finistere nastupa kao svojevrstan dvojnik junaka Dnevnika, ponavlja njegova raspoloženja. Putopis i roman spajaju te duboke sumatraističke veze.
U tom Crnjanskovom metatekstu (tekstu-Svetu) u delima različitog žanra nalazimo iste ideje i slike. Zato se može govoriti o sumatraističkom odnosu prema žanrovima: sve je u vezi, vezama su spojena dela koja se nalaze u različitim žanrovskim koordinatama. Iskaze junakinje pripovetke Adam i Eva nalazimo u Dnevniku o Čarnojeviću, stih iz Lirike Itake stoji na kraju kritičkog ogleda, a jedno od Pisama iz Pariza, putopis Finistere, progovara glasom junaka Dnevnika i pesnika Sumatre: njegov pisac, njegov narator kaže: „Stojim na životu i gledam; sa ovog zvonika, pružajući ruke u zrak, milujući nebesa.” 37 Junak putopisa prelazi preko gvozdenog mosta „visoko, između dubokih voda, dalekih brda, i beskrajnog neba, lak i prozračan i miran, prvi put u životu”.38 I on je, nesumnjivo, sumatraista: „Gledam ove modre zemlje iza kuća i sećam se poljske oranice. Kroz koje sam se vraćao zorom, iz jednog šleskog gradića. I tu su polja bila ovako modra, uveče, kao ova zemlja. Sve je u vezi i sve se sliva. Sve se sliva u beskrajni vidik i mir. Preda mnom teče i stoji zaliv, težak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, trom puž moga zavičaja. Što puzi, sa starim gradom na sebi u nebesa. Sve su ljubavi u vezi.” 39 „Bled i umoran”, razmišlja o tamnim crkvama i crkvenim zvonima. Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem… Sad, znam da je sve u vezi, i da pokret milošte moje ruke napuni vodom gorske potoke, kao što, kad rubovi dolina, uveče, zadrhte od dodira nebesa, koja se spuštaju nad njih, to prospe po meni samrtno bledilo koje me oslobađa od veza sa ženom. Ja više nisam ničiji.” 40 Na kraju sveta dolazi do stapanja pisca putopisa i pisca lirskog romana.
Kao u teoriji relativiteta, radi se o „različitim sistemima odbrojavanja”: tu su uspomene iz života, ali i veze iz književnosti. Poput naratora Dnevnika o Čarnojeviću autor putopisa Finistẻre zapisuje: „Živim sa strastima koje su svaku noć vezane za led, za snegove, i za mir severnih mora: znam da će uskoro procvetati višnje, pa će me ispuniti smehom, i znam da ću do smrti gledati začuđen, opijen, samo nebesa, nebesa.” 41 „Bio sam na kraju sveta; mesto života, videh jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost”– beleži putopisac.42 Tamnozeleno nebo vidimo u najvažnijoj prvoaprilskoj noći Dnevnika o Čarnojeviću.
Pisma iz Pariza mogu da budu objašnjenje Sumatre i Dnevnika… Ali i Dnevnik može da bude njihovo poetsko tumačenje.
Novica Petković zapaža: „Prirodno je, uostalom, da pisac u dnevniku uz opis sopstvenog života obrazlaže i svoju poetiku, odnosno književne postupke kojima se rado služi. Oni su, na kraju krajeva, deo njegovog života. Ali, s druge strane, on se njima pri opisivanju samog života tako služi da taj život uistinu prevodi u književnost.” 43 Primer toga istoričar književnosti vidi u Dnevniku, u „nerazmrsivom odnosu Rajića i Čarnojevića”:
„Otuda, izgleda, kod Crnjanskog i dolazi potreba ne samo da svoju biografiju uvede u književno oblikovanje nego i da književno oblikovanje oživotvori u biografiji.” 44 Još jedan primer veza, književnih i životnih, daje Crnjanski u ranoj autobiografskoj belešci, u kojoj se proglasio sinom Don Kihota, a kao mater spomenuo Meštrovićevu Majku od kamena. Tako ponovo stižemo do pitanja povezanosti onog šta se piše sa onim što se živi, na više načina. Primer predstavljaju i memoari Kod Hiperborejaca. N. Petković vidi u Hiperborejcima kao memoarima „sredstvo da se uspostavi postojanje dva paralelna sveta. Oni su međusobno udaljeni i kontrastirani – naročito geografski, kao jug i sever – da bi se dodiri i sličnosti jače istakli kao prikrivene, „nevidljive veze”.45
Na primere takvih veza ukazuje Predrag Palavestra: „Vreme sadašnje i vreme prošlo, svakodnevni susreti i melanholična sećanja, mrtvi što izviru iz istorije i živi koji u njoj nestaju, mešaju se u Hiperborejcima u mutni vrtlog objektivne istine i poetske fikcije.” 46
Sam Crnjanski je rekao u Hiperborejcima još jednu, veoma važnu za njegovo stvaralaštvo, stvar – o putovanjima, o želji „da se nekud ode”: „Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim.” 47 Tražio je Hiperboreju…
A gde je za pisca ta Hiperboreja? Je li uvek za Crnjanskog na severu, gore, a gore znači takođe u visini, bliže nebesima, na putu ka Nebu? Koliko vizija Hiperboreja ima u delu Crnjanskog?
Hiperboreju vide u Grenlandiji; traže je kod Urala. Postoji verzija koja Hiperboreju smešta u ovaj deo savremene Ukrajine koji se nalazi iznad Trakije. Plinije Stariji smatra da se ona nalazi iza Rifejskih planina, a istraživači sad smatraju Rifejskim planinama Karpate. Možda je Crnjanskova Hiperboreja bila u Galiciji? Ili mu se ukazala iza Dunava, kad je izašao kod Čortanovačkog tunela? Ili mosta? Autor Hiperborejaca je tragao za vezom između Hiperboreje i Slovena, u tom razgovoru, koji se dešava u vozu, u snu. A vodi se taj razgovor (kao paralela za čitanje jedne knjižice o relativitetu!) o jednoj teoriji samog Crnjanskog – „teoriji moralnog relativiteta”. Pretpostavili bismo da je reč o onom što mi poznajemo kao sumatraizam, ili eterizam… O njoj pisac raspravlja na javi i u snu, u autobiografizovanom romanu i fikcionalizovanim memoarima.
Ala Tatarenko
Nastaviće se
31 Novica Petković, Lirske epifanije Milo{a Crnjanskog, SKZ, Beograd 1996, 111.
32 Miloš Crnjanski, Pesme, 129. Autor teorije kosmizma, pesnik Sibe Miličić, nestao je krajem Drugog svetskog rata sa broda koji je išao iz Barija na Vis…
33 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca II, 269.
34 Isto, __________346.
35 Kao što zapaža Bojana Stojanović Pantović, prvi roman M. Crnjanskog u poetičko-programskom smislu čini jedinstvo sa autorovom Lirikom Itake, dramskom jednočinkom Maska, pripovedačkom zbirkom Priče o muškom i putopisom Pisma iz Pariza (Bojana Stojanović Pantović, „Identitet i sumatraizam: jedno drugačije čitanje Dnevnika o Čarnojeviću”, u: Bojana Stojanović Pantović, Rasponi modenizma, Akademska knjiga, Novi Sad 2011).
36 Primere autocitatnosti navodimo u tekstu „Miloš Crnjanski – junak postmodernog doba? (i druga pitanja)”, u: Ala Tatarenko, Mesto susreta, Srpski PEN Centar, Beograd 2008.
37 Miloš Crnjanski, Putopisi, Nolit, Beograd 1983, 45.
38 Isto, 36.
39 Isto, 38 (kurziv moj, A. T.).
40 Isto, 44.
41 Isto, 55.
42 Isto.
43 Novica Petković, Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, 102.
44 Isto.
45 Isto, 103.
46 Predrag Palavestra, Posleratna srpska književnost 1945–1970, Prosveta, Beograd 1972, 289.
47 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I, 21.
