Časopis Reč, 1997. godina

I

Ljudi iz Srednje Evrope vole anegdote. Godinama su u njima nalazili azil: u svetu šale bili su slobodni i suvereni usred porobljenosti i sovjetske dominacije, a i nasmejani.

I, dvojica, prilično upućena u sudbinu, igraju loptu. Udarena lopta odletela u žbunje. Tražeći je jedan od igrača je našao žabu. Žaba mu se obratila ljudskim glasom: “Ja sam lepa princeza, koju je zli čarobnjak pretvorio u žabu. Ako me poljubiš, opet ću postati princeza. I udaću se za tebe. Postaćeš princ, živećemo zajedno, u ljubavi i blagostanju.”

Igrač je stavio žabu u džep, potražio loptu i nastavio igru. Posle nekoliko minuta žaba se ponovo javila iz džepa: “Molim vas, čini se da ste me zaboravili. Ja sam lepa princeza pretvorena u žabu. Ako me poljubite opet ću postati prineza, uzećemo se i živeti u ljubavi i blagostanju.”

Odgovorio joj je: “Draga gospođice žabo! Biću s vama krajnje iskren. U godinama sam kada više volim da imam žabu koja govori nego novu ženu.”

II

Žaba je Srednja Evropa koja kuca na vrata Atlantskog pakta i Evropske unije. NATO i Unija još se nisu odlučili na poljubac. Još ne znaju da li vole da imaju žabu koja govori ili novu ženu.

III

Zaboravimo sporove oko granica Centralne Evrope. Međutim, setimo se konstatacije mađarskog pisca Đerđa Konrada: “Upravo smo mi, stanovnici Srednje Evrope, započeli oba svetska rata.” Drugim rečima, taj prostor – višenacionalni mozaik, osvajale su nemačka, austro-ugarska, ruska i otomanska imperija – bio je i jeste uzrok sukoba i destabilizacije. Danas, sedam godina posle pada Berlinskog zida, narodi Srednje Evrope su pred novim šansama i izazovima.

Kakva će im biti sudbina? Šta ih čeka? Pripadnost zajednici demokratskih država i otvorenih društava ili provincijske diktature, samoizolacija i odvojenost od Evrope?

Pre nekoliko decenija, zahvaljujući piscima, umetnicima i filozofima, izmišljena je Srednja Evropa, kao carstvo duha slobode, raznorodnosti i tolerancije. Milan Kundera je taj mit stvarao nasuprot sovjetskoj dominaciji: umesto anglosaksonske formule “sovjetski blok” pojavila se vizija Srednje Evrope: kuće ravnopravnih naroda, bogate i šarolike kulture, koja se hranila raznorodnošću jezika, religija, tradicije i ličnosti.

To nije bila apsurdna zamisao niti lažna predstava. Kundera, a takođe Havel, Konrad i drugi imali su pravo da svetu ponovo pročitaju i prikažu duhovnu baštinu tog prostora – dodira naroda, religija i kultura – kao ostvarenje ideala multikulturnog drustva, “minijaturnog modela Evrope naroda koji se zasniva na pravilu: maksimum raznorodnosti na minimumu prostora”. Takođe su imali razumnu zamisao duhovno-političke strategije: narodi, čija je slabost i nemoć u sukobu s imperijalističkim intrigama suseda bila upadljiva, pretvorili su slabost u silu. I, zemlja malih naroda, generacijama osvajana i porobljavana, preobražavala se u plodno tlo, koje je dalo Roberta Muzila, Franca Kafku, Tomasa Masarika, Karela Čapeka, Adama Mičkjeviča, Džozefa Konrada, Isaka Singera, Alberta Ajnštajna, Miroslava Krležu, Tominika Tatarku, Česlava Milosa, Jaroslava Sajferta, Eliasa Kanetija, Emanuela Levinasa, Ežena Joneska i Đerđa Lukača.

Adut malih naroda bio je njihov neimperijalistički karakter, što ih je činilo prirodnim pristalicama slobode i tolerančije. Njihovo iskustvo – decenije i vekovi življenja u nevoljama i represijama – stvaralo je specifičnu duhovnost, obeleženu čašću i autoironijom, insistiranjem na vrednostima i odvažnim verovanjem u romantičarske ideale. Tu se nacionalna i građanska svest formirala kao rezultat ljudskih odnosa a ne kao nalog državnih institucija. Tu je lakše bilo formulisati ideju građanskog društva, jer je suverena nacionalna država kao i obično ostajala u sferi snova. Kulturna raznorodnost tog prostora trebalo je da bude i bila je najbolje oružje samoodbrane protiv pretenzija etničkih i ideoloskih sila.

Sta je ostalo od te vizije sedam godina posle pada komunizma?

IV

Komunizam je bio vrsta zamrzivača. Saroliki svet napetosti, vrednosti, emocija i sukoba pokriven je debelim slojem leda. Proces odmrzavanja odvijao se lagano: najpre smo ugledali lepo cveće; kasnije – blato i ogavni talog. Najpre je bio patos mirnog pada Berlinskog zida i “plisane revolucije” u Čehoslovačkoj. Zatim – talas ksenofobične jarosti, koji je zahvatio Istočnu Nemačku 1992-93. godine, raspad Čehoslovačke 1992, nagli porast antiturskog raspoloženja u Bugarskoj, antimađarskog u Rumuniji i Slovačkoj, anticiganskog u mnogim zemljama…

“Jesen naroda” 1989. godine. U Srednju Evropu vraća se sloboda, Srednja Evropa vraća se u Istoriju. Ne vraća se samo kao prostor slobode i tolerancije; već i kao prostor mržnje i netolerancije, etničke i religiozne. Oživljuju sukobi nerazumljivi za ljude koji su taj prostor videli kao “Soviet block”, ali veoma razumljivi za stanovnike tih zemalja. Jer je iskustvo sveta mnogih naroda i kultura bilo uvek dvoznačnost ideje prava naroda na suvereno postojanje; odnosno događalo se da prava jednog naroda pogađaju aspiracije drugog. A to je često vodilo etničkim čistkama.

Franc Grilparcer, sjajni austrijski pisac iz prve polovine XIX veka, proročanski je ukazivao na put koji vodi “od humanizma preko nacija do bestijalnosti”.

Ljudima spolja meandri demokratske misli naroda Srednje Evrope mogu se činiti egzotični. Čini mi se da je tu misao porodila zajednička inspiracija – strasni san o slobodi i demokratskom poretku. Ali, ta misao je naisla na dvostruko iskušenje: iskušenje porobljavanja i iskušenje slobode. Demokratija nije istovetna sa slobodom; demokratija je sloboda upisana u određena zakonska pravila. Sloboda sama po sebi – bez ograničenja zakona i tradicije – jeste put ka anarhiji i haosu, koji se rukovode zakonom jačega.

Svaka poljska formacija imala je svoj put ka slobodi. Granični put ka slobodi moje formacije bila je 1968. godina. Tada su desetine hiljada studenata izasle na ulicu da bi demonstrirali svoje suprotstavljanje establismentu. U Poljskoj i svugde drugde.

Da li je postojao nekakav zajednički imenitelj pobune studenata Ber- klija, Pariza, zapadnog Berlina, ili Varsave i Praga? Na izgled bile su to krajnje različite pojave: studenti Berklija i Pariza odbacivali su poredak građanske demokratije; studenti Praga i Varsave borili su se za slobodu, koju je garantovala građanska demokratija. Stavise – studente Berklija i Pariza fasčinirao je projekat komunizma i Mao ce Tungova revolučionarna retorika, kojih je studentima Varsave i Praga bilo preko glave.

Međutim, postojale su i zajedničke crte: antiautoritarni duh, čulo za emancipaciju i uverenje: “Budi realista, traži nemoguće.” Jer su nam objasnjavali da je “realni socijalizam” jedini mogući poredak…

I na kraju, potreba za pobunom bila je ukorenjena u uverenju da “dok je svet ovakav kakav je, ne vredi umirati u vlastitom krevetu”. Ovakav – ili nepravedan.

Mada je u osnovi pobune 1968. bila sadržana potreba za pravednošću: za pristupom slobodi i hlebu, istini i vlasti. U toj pobuni bilo je neceg sjajnog i patetičnog, nečeg sto je preobrazilo kolektivnu svest ne jedne generacije. A istovremeno u pobuni nasih američkih i francuskih vrsnjaka bilo je nečeg užasavajućeg: demolirani univerziteti i unistene biblioteke, varvarski slogani koji su zamenjivali intelektualnu refleksiju – kao i: nasilje, terorizam i politički zločini. Sve je to spadalo u bastinu one pobune.

Tada sam sebe definisao kao socijalistu i čoveka leviče. Zbog čega takve formule danas bude u meni unutrasnji otpor? Zbog čega mi se podela na desnicu i levicu čini pogresnom? Zbog čega ne želim da se potpisem ispod bilo koje ideologije?

Jednom sam pitao Jirgena Habermasa: Sta je danas ostalo od idealističkog uverenja u slobodarski socijalizam sezdesetih godina? Njegov odgovor je glasio: radikalna demokratija. Ta formula mi je bliska. Pokusaću da je na svoj način desifrujem.

V

Poredak parlamentarne demokratije i tržisne privrede od početka je imao vatrene protivnike. Okarakterisimo ih simboličnim nazivima – konzervativci i socijalisti.

Za konzervativca je demokratski poredak bio negacija tradicije, gubitak hrišćanskog duha u borbi s krvoločnim nihilizmom, totalnom pobedom sistema koji je generisao, maskirao i utvrđivao nejednakost i nepravdu. Konzervativac je u čoveku video krvoločno biće, koje se ne može pripitomiti pozivanjem na razum. To mogu učiniti samo snažne institucije.

Socijalista je opet u čoveku video dobro biće, koje neljudski društveni uslovi primoravaju na životinjsko ponasanje.

Obojica su – konzervativac i socijalista – odbacivali poredak slobode koji se temelji na slobodnoj igri političkih i ekonomskih snaga, na svojevrsnom diktatu svojine i novca. Konzervativac je tvrdio da taj poredak u čoveku izaziva životinju; socijalista je smatrao da taj poredak iznuđuje životinjsku krvoločnost. Tako su nastale dve velike utopije: retrospektivna i prospektivna. Utopije hijerarhijsko-konzervativne i egalitarno-socijalističke harmonije.

Može se diskutovati o odnosima obeju tih utopija sa dva totalitarizma XX veka. Možemo se prepirati oko toga da li je boljševizam živeo na račun socijalističke ideje ili je i socijalistička misao pružala boljševizmu intelektualne i političke argumente. Isto tako, može se razmatrati da li je fasizam iskoristio konzervativni strah od slobode i snove o povratku svetu predindustrijskih vrednosti ili su konzervativci u fasizmu videli način odbrane od demoliberalne destrukcije. Pa ipak, čini se nespornim da su takvi odnosi postojali, iako ćemo konzervativce naći u antifasističkoj opoziciji, a socijaliste – među najdoslednijim protivnicima boljševizma.

Kruna obeju antiliberalnih utopija su totalitarni sistemi. U jednom od njih živeo sam četrdeset godina. Ali naučio sam da budem nepoverljiv prema oboma.

VI

Često me pitaju mladi ljudi: zbog čega ste se vi, ljudi generacije “68, pobunili protiv komunizma? Zbog čega ste više voleli da budete nevelika, progonjena manjina umesto da krenete tragom većine koja je živela i pravila karijere u svetu totalitarne diktature?

Komunizam smo odbacivali iz nekoliko različitih razloga. Bio je laž, a mi smo tražili istinu. Bio je konformizam, a mi smo žudeli za autentičnošću. Bio je ropstvo, strah, cenzura, a mi smo žudeli za slobodom. Bio je društvena nejednakost i nepravda, a mi smo verovali u ravnopravnost i pravednost. Bio je apsurdna ekonomija nemastine, a mi smo tražili puteve racionalnosti, efektivnosti i blagostanja. Bio je permanentni napad na tradiciju i nacionalni identitet, čijim smo se naslednicima osećali. Bio je protiv religije, a mi smo bili uvereni da je čovekovo pravo na veru u Boga jedno od osnovnih ljudskih prava.

Prema tome: komunizam smo odbacivali iz razloga koji su bili podjednako bliski konzervativcu, socijalisti i liberalu. Taj put nastao je zahvaljujući posebnoj koaliciji ideja koje je Lesek Kolakovski zabeležio u poznatom eseju “Kako biti konzervativno-liberalni socijalista?”

Ta koalicija se raspala istovremeno s raspadom komunizma. Međutim, pre nego sto se raspala, obeležila je javnu debatu specifičnim obeležjem – obeležjem moralnog apsolutizma. Apsolutizam antikomunističke opozicije nalagao je apsolutnu veru: komunizam je integralno zlo, imperija zla, đavo našeg vremena, a otpor komunizmu i komunistima nesto prirodno dobro, plemenito i lepo. Demokratska opozicija je dijabolizovala komuniste, a divonizovala samu sebe.

Znam o čemu pisem, jer je taj moralni apsolutizam u izvesnoj meri bio i moje iskustvo. Ne žalim to iskustvo i ne mislim da ga se stidim. Da bi se istupilo protiv sveta totalitarne diktature, da bi se razlikovala ili žrtvovala bezbednost, lična i svojih bliskih, bilo je potrebno verovati da je “ljudski život igra, koja se vrlo ozbiljno igra” – napisao je Bohdan čivinjski, istoričar crkve iz komunističke epohe. Svakoga dana valjalo je praviti izbor, koji je mogao imati vrlo visoku cenu. Ondašnje odluke nisu bile rezultat akademskih debata već moralni činovi neretko otkupljivani godinama zatvora ili unistenjem profesionalne karijere. Takva situacija pogoduje – ako si aktivan disident – ostrini i strogosti ocena. Iznosile su se humanističke vrednosti, a živelo se u krugu herojskih vrednosti, čija je osnovna kategorija vernost. Vernost vlastitom identitetu, prijateljima iz opozicije, izneverenim i ismejanim vrednostima, narodu, Crkvi, tradiciji.

“Slaba strana tog tipa morala je – pise Civinjski – cesto nerazumevanje ljudskih slabosti. Otpadnici su lako osuđivani, rehabilitacija je tesko sledila. Tolerancija prema drugim načinima mišljenja nije predstavljala problem, ali je tolerancija prema drugačijim etičkim stavovima ili hijerarhiji prihvaćenih vrednosti života bila tu u najboljem slučaju ‘hladna”, povezana s izrazitom distancom. Pojam ‘otvorenog stava” tada nije korišćen, smisao je bio osporavan pitanjem: otvoren prema čemu – prema dobru, ili prema zlu? Sve skupa, bio je to etos odbrane osporenih vrednosti, a ne etos bezuslovnog dijaloga. Nije li ipak moglo biti drugačije, s obzirom da osporene vrednosti u neposrednom okruženju nisu bile argument već brutalno nasilje? Ta tvrđava je stvarno bila opsednuta.”

Najistaknutiji svedoci otpora tih godina – Aleksandar Solženjicin, Vaclav Havel, Zbignjev Herbert – branili su apsolutne vrednosti. Pesnik je napisao:

“neka te ne napusti tvoja sestra Prezir

prema špijunima, dželatima, kukavicama – oni će pobediti.”

Međutim, mi smo pobedili. Tesko moralnim apsolutistima, koji pobeđuju u političkoj borbi. Makar na trenutak.

VII

Moralni apsolutizam je velika snaga ljudi i sredina koji se bore s diktaturom. Ali je slabost tih ljudi i sredina u svetu demokratskih procedura, koji stvaraju na ruševinama totalitarnih diktatura. Tu nema mesta za utopije pravednog i harmoničnog sveta niti za etičku strogost, svojstvenu ljudima antitotalitarnog otpora. I jedno i drugo je anahronizam ili licemerje; i jedno i drugo pogađa u demokratski poredak.

Jer, nakon godina patnji, poniženja i herojskog otpora, vrlina hoće da bude nagrađena. Na ruševinama diktature – ne jednom smo to u XX veku gledali – na barjacima ljudi iz jučerasnje opozicije pojavljuju se zahtevi za osvetom i nadoknadom. Učešće u pokretu otpora sada treba da bude titula u učešću u vlasti.

Potrebna je velika politička mudrost i građanska hrabrost da bi se reklo ono sto je maja 1945. godine ljudima francuskog Pokreta otpora rekao Leon Blum, bivsi premijer Francuske i dosledni protivnik marsala Petena. A rekao je: “Sa svoje strane, smatram da učešće u Pokretu otpora nikome ne daje pravo na vlast. U demokratskom uređenju niko nema unapred prava na vlast. Suvereni narod ima pravo na nezahvalnost. Ako bi se prihvatilo da bilo koje usluge bilo kome daju pravo na vlast, mogle bi se opravdati sve diktature. Jer, ne postoje diktature koje na početku ne bi učinile svom narodu velike, istinske ili prividne usluge.”

Demokratski poredak je hronično nesavrsen svet. Odnosno, svet gresne, korumpirane i krhke slobode, koji je usledio posle raspada totalitarnog sveta Nužnosti. Na sreću, i nesavrsene…

Pobednički svet slobode iznudio je raspad koalicije antitotalitarnih ideja, a uz to pokazao njihovu konfliktnost. Egalitarizam se nasao u suprotnosti s liberalnom ekonomijom; konzervatizam je bacio izazov duhu liberalne tolerancije. Pojavile su se nove dileme, koje socijalista, konzervativac i liberal žele sasvim drugačije da resavaju. Pomenimo samo neke od njih: način obračunavanja s proslošću; osnovna pravila uređenja države; uloga i karakter slobodnog tržista; mesto Crkve i religijskih vrednosti u novoj stvarnosti.

Za socijalistu središnje je pitanje: pridavanje ljudskog lika krvoločnoj tržisnoj privredi, zaštita interesa najsiromasnijih, laički karakter države i tolerancija prema drugim veroispovestima i narodima. Konzervativac će težiti stalnom vraćanju nacionalne simbolike, boriće se za hrišćanski oblik ustava i institucijã države, upozoravaće na opasnosti koje proističu iz liberalizma i relativizma, zahtevaće težak obračun s ljudima nekadašnjeg režima.

Liberal će reći: najpre privreda, porast državne proizvodnje, čitljivi zakoni tržista, stabilan poreski sistem, privatizacija, konvertibilna valuta. Biće oprezan zaštitnik ideje države u odnosu na pretenzije Crkve, tolerancije nacionalnih manjina i suseda, mirnog razumevanja različitih kolektivnih predstava o proslosti.

Stvar je u tome sto će svako od njih svoje ideje formulisati u novom kontekstu. Istovremeno, pojaviće se nova, populistička ideologija, za koju jos uvek ne postoji naziv. Sadržaće malo fasizma, malo komunizma, malo egalitarizma, malo klerikalizma. Te slogane pratiće radikalna kritika duha Prosvećenosti i tvrd jezik moralnog apsolutizma. Istovremeno, pojaviće se nostalgija – koja će iznenaditi i socijalistu, i liberala i konzervativca za “dobrim komunističkim vremenima”, kada nije trebalo puno raditi, a za sitnis si mogao popiti i pojesti.

Da bi se razumele dileme mladih postkomunističkih demokratija treba znati taj kontekst. Spor oko obračuna s proslošću podelio je učesnike debate na pristalice pravednosti i pristalice nacionalnog pomirenja. Jedni su zahtevali dosledno kažnjavanje krivaca, a drugi postulirali proces pomirenja jucerasnjih neprijatelja u ime izazova budućnosti. Oba ta stava katkad su primala formu karikature: jedni su isli dotle da zahtevaju diskriminaciju članova aparata komunističke partije, a drugi kao da su zaboravili da je diktatura ikada postojala. Formula “amnestija – da, amnezija – ne!” čiji sam pristalica bio, pokazala se preteskom za ljude demokratske opozicije.

Spor oko oblika tržisne privrede poprimio je izgled društvenog sukoba, u kome su se načelo socijaliste i argumenti konzervativca sjedinili u kritici politike liberalnih preobražaja. Nezaposlenost, produbljivanje društvenih razlika, frustracije određenih radnih sredina – sve je rezultiralo usporenim tempom reformi.

Spor oko oblika države (nacionalna ili građanska) pokazao se načelan u zemljama, koje su posle dužeg ropstva povratile nezavisnost. Konzervativne pristalice nacionalnog načela stavljale su akcenat na potrebu rekonstrukcije etničke supstance, etnički unistavane visegodišnjim administrativnim odnarodnjavanjem. Konzervativac nikada nije imao poverenja u pravila liberalne demokratije. Tvrdio je da je njeno nadređeno načelo – sloboda – dovelo do totalitarne diktature. Zbog toga je smatrao da samo pravni poredak, lisen religijskih sankcija, ne može biti trajan i uspesan. Takođe tvrdi da narod prepusten “obradi” totalitarne diktature gubi političku orijentaciju, postaje kapriciozan, ciničan, ravnodusan i da se njime lako može manipulisati. Odatle je poticao konzervativni postulat traženja autoriteta “ukorenjenog u natprirodnoj sferi”, koji bi bio visi arbitar u državi. To je mogao biti monarh, harizmatični vođa ili učiteljski ured Crkve.

Pristalice građanskih načela branile su opsta nacela demokratije od invazije netolerantnog sovinizma. Upozoravale su na prezir prema građanima, koji se ispoljavao u omalovažavanju “slučajnog društva”, nepriznavanju rezultata demokratskih izbora kada nisu ispadali po volji konzervativaca, čak i u težnji za “prosvećenim Pinočeom”. Liberali su se pribojavali slogana o potrebi za “obrazovanjem novog društva”, znajući da se iza njih kriju veoma konkretne zamisli: ograničavanje slobode stampe, pretvaranje javnih skola ili televizije u instrumente indoktrinacije.

Na kraju, Crkva. Nakon godina i godina ugnjetavanja, Crkva je počela odlučno isticati svoje mesto u javnoj debati. U društvima gde je nacionalni identitet često pratilo identifikovanje s religijom pojavilo se prirodno iskušenje – novim državama je davan religijski identitet. Crkva je podsećala na oblik ustava i krivičnog zakonika, koji bi bio u skladu s moralnim normama religije. Posebno je bio dramatičan sukob u vezi s penalizacijom abortusa. Da li nekažnjivost prekida trudnoće znači da se prihvata ubijanje nerođene dece? Da li je njegova kažnjivost napad na osnovno pravo žene da odlučuje o vlastitom materinstvu?

Svaki spor u vezi s aksioloskim osnovama države pratila je velika emocionalna napetost. Posezalo se za moralnim argumentima, služilo se jezikom ratne propagande. Sučeljena su dva različita sveta vrednosti. S jedne strane, pragmatični svet ljudi starog režima, često ispunjen prezirom i cinizmom, a s druge, anahronični patriotizam ljudi konzervativnih vrednosti, koji je u proslosti pružao otpor komunizmu. Nekadašnji heroizam sveta otpornog na represije sada je ispoljio svoje drugo lice: netoleranciju, fanatizam, odbijanje ideja modernizacije. Takav je prirodni redosled stvari u postkomunističkim zemljama.

VIII

Nijedan od tih sporova nije ubistven za demokratiju, koja je permanentna debata. Ali je ubistveno zatezanje sukoba, u kome strane – apsolutizujući svoje zahteve – ispoljavaju nesposobnost za kompromis. Tada lako dolazi do podrivanja procedurã demokratske države. Jer, radikalni pokreti – oni s crnim, belim ili crvenim barjacima – rado se koriste procedurama i institucijama demokratije, da bi ih na kraju unistili. Radikalizam izrasta iz prirodne ljudske čežnje za bezgresnim, harmoničnim i pravednim svetom. Oni koji su verovali da će fasizam ukloniti korupciju, prljavstinu i poniženje, koje je stvorio demoliberalizam, nisu bili genetski iskvarena čudovista. Oni koji su verovali da će komunizam ukloniti nepravdu nisu bili prikriveni zločinci. Oni koji danas veruju – kao islamski, jevrejski ili hrišćanski fundamentalisti – da će država uređena prema religioznim normama ukloniti greh, nepravdu i podlost, nisu cinični propagatori nasilja, mržnje i netolerancije.

Svaki od njih sanja o radikalnom čišćenju sveta, o otkrivanju istinske, dobre čovekove prirode ispod gresne ljusture svakodnevice. Možda je najznačajnija poruka XX veka saznanje o tome da je čišćenje sveta od greha opasna izmišljotina umova koji priželjkuju dobro – da smo u stvari osuđeni na nesavršenstvo.

Zbog toga demokratija nije ni crna ni bela, ni crvena. Demokratija je siva, nastaje s naporom, a njena vrednost i ukus najbolje se prepoznaju kada gube pod silinom crvenih, belih ili mrkih radikalnih ideja.

Demokratija nije nepogrešiva, jer su u debati svi jednaki. Zbog toga je podložna manipulaciji i bespomoćna u odnosu na korupciju. Zbog toga često bira banalno u odnosu na izvrsno, lukavstvo u odnosu na plemenitost, prazna obećanja u odnosu na kompetentnost. Demokratija je stalna artikulacija partikularnih interesa, traženje moralnih kompromisa među njima, pijaca pasija, emocija, zavisti, nade, večno nesavrsenstvo, mesanje greha i vrline, svetosti i nitkovluka. Zbog toga oni koji traže etičku državu i savrseno pravedno društvo ne vole demokratiju.

Pa ipak, samo demokratija – imajući sposobnost osporavanja same sebe – ima sposobnost korigovanja svojih gresaka. Diktature – črvene ili mrke – unistavaju ljudsku kreativnost, ubijaju aromu ljudskog života, a posle – i sam život.

Demokratija nije lek za ljudske grehe. Ona je samo lek za diktature. Samo siva demokratija, sa svojim pravima čoveka, s institucijama građanskog društva, može zameniti argument sile snagom argumenta. Parlamentarizam je postao alternativa za građanske ratove, iako će se konzervativac svađati s liberalom i socijalistom, bilo da je to rezultat ljudskog uma, ili bespomoćnosti uma koji je iskusio nesreće diktatura.

Subjekti demokratije su ljudi, a ne ideje. Zbog toga se u demokratskoj državi mogu susretati i sarađivati građani – bez obzira na veroispovest, nacionalnost, ideologiju. U klasičnim ideologijama kao sto su liberalizam, konzervatizam ili socijalizam danas ne dominiraju javne debate o porezima, reformi zdravstvene službe ili o osiguranju. Međutim, svakoj od tih debata potrebno je prisustvo socijalističke brige za najsiromasnije, konzervativistička odbrana tradicije, liberalno razmišljanje o efektivnosti privrednog rasta. Svaka od tih vrednosti potrebna je demokratskoj politici. Jer, upravo one pridaju boju i raznorodnost našem životu, daju nam sposobnost da biramo. Zahvaljujući njihovom međusobnom suprotstavljanju možemo sebi dozvoliti nedoslednost, eksperimente, promenu mišljenja i promenu vladavine.

Fanatizam ideoloskih inkvizitora suprotstavlja “korumpiranom demoliberalizmu” sledeće projekte “obećane zemlje”. Ne želimo da omalovažavamo i banalizujemo tu opasnost. Fundamentalizam – etnički i religiozni – opasna je zaraza koju nam u nasleđe ostavlja odlazeći XX vek. Ali, taj vek nam ostavlja i nadu da se fundamentalizmu možemo suprotstaviti. “Jer – kaže Golo Man – moramo gajiti neku nadu; očajanje je istovremeno nepraktičan i nemoralan stav.”

Fundamentalisti svih sorti žigosu moralni relativizam demokratije, kao da država treba da bude čuvar vrlina. Mi, čuvari sive demokratije, ne priznajemo državi to pravo. Hoćemo da se ljudska savest čuva ljudskih vrlina. Zbog toga kažemo: sivo je lepo.

Adam Mihnjik

Prevela s poljskog
Biserka Rajčić