Mi težimo ka smrti kao strela prema cilju, i taj cilj nikad ne promašimo.
Sreća je pitanje slučaja, a mi smo okrenuti samo ka zakonima sistema.
Većina se sve vreme uljujljkuje da živi, i strahuje da će se probuditi u trenutku propasti.
Gradovi u kojima živimo škole su smrti zato što su nehumani. Svaki je postao raskrsnica buke i smrada, svaki postaje haos građevina među kojima se na milione rojimo i gubimo razlog bitisanja. Neizlečivo nesrećni, hteli ili ne hteli osećamo se zaposleni u tom lavirintu besmisla iz kojeg ćemo izaći tek smrću, jer je naša sudbina da se stalno umnožavamo, s jedinim ciljem da propadnemo bezbrojni.
Goli spolja, prazni iznutra, s provalijom ispod stopala i haosom u glavama.
Zgrade nam više nisu dovoljne, dubimo već i planine da bismo u utrobi zemlje gomilali alate smrti.
U svetu u kojem smo zagnjureni, ludilo je oblik koji će preuzeti spontanost otuđenog čoveka.
Živ zazidan tišinom. . .
Oslobađamo se lažnog samo uz pomoć mahnitosti, a čim se povratimo, ponovo padamo u laž.
Mi smo nesrećnici zato što ispunjavamo imaginarni zadatak i što se prilagođavamo preživelim pravilima.
Oko mene ludost, glupost i neznanje smenjuju se sa lažima i proračunatošću.
Niko više nije po meri ovog vremena, mi smo prevaziđeni.
Otkad je to spermatični automat moj bližnji?
Poezija je mrtva. Proza može da bira između haosa i prostote.
Čovek nije na ovom svetu zato da bi proizvodio i da bi trošio, proizvodnja i potrošnja su uvek bile samo uzgredne, radi se o tome da se bude, da se oseti svoje postojanje, a ostalo nas unižava na rang mrava, termita i pčela.
Apsurd ima svoju logiku i mi se prilagođavamo njenim promenama.
Niko više nije ono što jeste, svako bi hteo drugo odbijajući da postane ono što se pretvara da jeste.
Osobina savesti je da izoluje bića, a ljudi se okupljaju zato da bi pobegli od svoje savesti.
Nacionalizam je univerzalna bolest.
Ključ naših ponašanja pronaći ćemo u provalijama, ispod svojih nogu, nikad iznad svojih glava.
Mi se ni u šta ne razumemo, osim u ono što se podrazumeva.
