Smatram da se psihološki koreni rata nalaze u biološki uslovljenoj agresivnoj prirodi ljudskog bića. Mi „gospodari postanka“ nismo jedini obdareni ovom osobinom, već smo veoma slični mnogim životinjama, a neke od njih, poput bika i petla, nas čak i nadmašuju u njenom ispoljavanju. Agresivne sklonosti su uvek prisutne u odnosima između muškaraca, a naročito u odnosima između društava. Između njih često dolazi do nesuglasica, a ukoliko se ne preduzmu određene mere predostrožnosti, one prerastaju u svađe, pa i ratove. Nikada neću zaboraviti kakvu su samo iskonsku mržnju moji školski drugovi gajili prema učenicima iz susedne škole. Dolazilo je do nebrojenih svađa koje su završavale opštim tučama. Ima li ikakve sumnje da krvna osveta i sklonost ka duelima potiču iz ovog osećanja? Štaviše, smatram da je ono glavna hrana još jednog strastvenog osećanja – časti.
Nove državne organizacije su morale snažno da potisnu izraze primitivne prirode. Međutim, tamo gde se susreću države, koje uz to ne pripadaju nekoj naddržavnoj organizaciji, ovo osećanje agresivnosti povremno stvara takve napetosti koje često dovode do ratova. Pri tome smatram takozvane ciljeve i uzroke rata krajnje trivijalnim, jer ćemo ih vrlo lako naći ako ih prilike iziskuju.
Mnogi veliki mislioci se slažu da je rat najpodmukliji neprijatelj ljudskog razvoja i da moramo da učinimo sve kako bismo ga sprečili. Uprkos neizrecivo poraznoj stvarnosti, ja sam uveren da je stvaranje državne organizacije u Evropi koja bi osujetila buduće ratove realna i ne tako daleka budućnost. Svi prijatelji duhovnog razvoja čovečanstva moraju da se zalažu za ovaj najvažniji politički cilj.
Možemo postaviti sledeće pitanje: kako to da čovek u periodima mira, tokom kojih državna zajednica potiskuje gotovo svako ispoljavanje agresivnosti, ne izgubi ovo osećanje koje ga tokom rata pretvara u masovnog ubicu? Pokušaću to da objasnim. Kada zavirimo u uobičajenu građansku svest, primetićemo delimično osvetljenu, udobnu sobu. U jednom uglu nalazi se dobro očuvani kovčeg, na koga je gospodar kuće veoma ponosan, što svakome posetiocu jasno stavlja do znanja. Na njemu je velikim slovima ispisana reč „patriotizam“. Otvaranje ovog kovčega se smatra društveno neprihvatljivim. Gospodar kuće nije ili je jedva svestan da se u njemu kriju moralni rekviziti životinjske mržnje i masovnih zločina, koje u slučaju rata poslušno uzima kako bi ih upotrebio. Ovaj kovčeg, dragi čitaoče, nećeš naći u mojim sobičcima, i bio bih srećan kada bi i ti shvatio da i tvom domu više priliči klavir ili polica sa knjigama, umesto nekog starog nameštaja koga podnosiš samo zato što si se na njega navikao u mladosti.
Kao što je svima poznato, ja sam kosmopolita. Koliko su mi neki čovek ili organizacija bliski zavisi samo od toga kako procenim njihove namere i sposobnosti. Država, kojoj pripadam kao građanin, igra krajnje beznačajnu ulogu u mom duhovnom životu. Pripadanje nekoj državi posmatram kao poslovni odnos, sličan na primer odnosima sa osiguravajućim društvom.
Kako onda bespomoćni pojedinac može da doprinese ostvarenju ovog cilja? Treba li svako od nas da posveti veliki deo svog života politici? Zaista smatram da su duhovno zreli ljudi u Evropi počinili veliku grešku zapostavljajući opšta politička pitanja. Međutim, politika nije jedina oblast u kojoj pojedinac može da dâ svoj doprinos. Štaviše, verujem da svako treba da učini sve što je u njegovoj moći da ovo osećanje, o kome sam govorio, zauzdamo na takav način da se ono više nikada ne pretvori u prokletstvo za sve nas.
Trebalo bi da se svako oseća jedinim gopodarem svoje časti bez obzira ne reči i dela drugih, ukoliko je svestan da postupa po svom najboljem znanju i umeću. Povreda časti, bilo pojedinca, bilo zajednice kojoj pripadamo, rečima i delima drugih ili druge zajednice, ne postoji. Moć i pohlepu treba ponovo, kao u starim vremenima, da smatramo porocima vrednim prezira, baš kao i mržnju i ratobornost. Iako nisam sklon veličanju prošlosti, čini mi se da smo u ovoj važnoj tački nažalost nazadovali. Trebalo bi da svako radi na tome da se kod njega samog ili u njegovom bliskom okruženju popravi ovo stanje. Time će nestati i nedaće koje nas danas muče na tako zastrašujući način.
Ali čemu sve ove reči, kada sam sve mogao da kažem u samo jednoj rečenici, koja mi kao Jevreju baš pristaje: Budite verni svome gospodaru Isusu Hristu, ne samo rečima i pesmama, već i delima.
Albert Ajnštajn, 1916.
Die Zeit, 14.03.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.03.2014.
http://pescanik.net/2014/03/o-ratu/
