Idealni čitalac je pisac neposredno pre zapisivanja reči na stranicu. Idealni čitalac ne rekonstruiše priču: on je iznova stvara.
Idealni čitalac ne sledi priču: on učestvuje u njoj.
Čuveni program Bi-Bi-Sija o dečjim knjigama uvek je počinjao pitanjem voditelja: „Jeste li se udobno smestili? Onda da počnemo“. Onda da počnemo. Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac.
Svetog Jeronima prikazuju nagnutog nad njegovim prevodom Biblije, u osluškivanju reči Božje. Idealni čitalac mora da nauči da osluškuje.
Idealni čitalac je tumač. U stanju je da secira tekst, izvrne kožu naopako, prodre do same srži, sledi svaku arteriju i venu, a onda da osovi na noge jedno potpuno novo osećajno biće. Idealni čitalac nije taksidermist.
Idealnom čitaocu sve majstorije su poznate.
Idealnom čitaocu sve šale su nove.
„Neophodno je biti izumitelj da bi se čitalo dobro.“ Ralf Valdo Emerson
Idealni čitalac poseduje bezgraničnu sposobnost zaborava. On može iz sećanja potpuno izbrisati predznanje da su doktor Džekil i mister Hajd jedna te ista osoba, da će Žilijenu Sorelu biti odrubljena glava, da se ubica Rodžera Akrojda zove Tako-i-tako.
Idealnog čitaoca ne interesuju dela Mišela Uelbeka.
Idealni čitalac podriva tekst. Idealni čitalac ne uzima zdravo za gotovo ono što pisac kaže.
Idealni čitalac je kumulativan čitalac: svaki put kada čita knjigu on dodaje novi sloj sećanja na pripovest.
Svaki idealni čitalac je asocijativni čitalac. On sve knjige čita kao da ih je napisao jedan vekovečiti i plodni autor.
Idealni čitalac nije u stanju da zapiše ono što zna.
Završivši knjigu, idealni čitalac ima osećaj da bi svet bio siromašniji da je on nije pročitao.
Idealni čitalac je poput Žozefa Žubera koji je iz knjiga iz svoje biblioteke cepao stranice koje mu se nisu dopadale.
Idealni čitalac ima uvrnut smisao za humor.
Idealni čitalac nikad ne broji svoje knjige.
Idealni čitalac je, u isti mah, i velikodušan i sebičan.
Idealni čitalac svu književnost čita kao da je bezimena.
Idealni čitalac obožava da se služi rečnikom.
Idealni čitalac sudi o knjizi na osnovu korica.
Dok čita neku knjigu iz davnina, idealni čitalac oseća se besmrtnim. Paolo i Frančeska nisu bili idealni čitaoci, budući da su priznali Danteu kako, pošto su se prvi put poljubili, više nisu čitali. Idealni čitaoci bi se poljubili i nastavili sa čitanjem. Jedna ljubav ne isključuje drugu.
Idealni čitalac ne zna da je idealni čitalac sve dok ne pročita knjigu do kraja.
Idealni čitalac deli etiku Don Kihota, čežnju madam Bovari, požudu Tereze Raken, Odisejev pustolovni duh, Cacinu srčanost, barem dok traje priča.
Idealni čitalac ide utabanim stazama. „Dobar čitalac, veliki čitalac, aktivan i kreativan čitalac je neko ko iznova i iznova iščitava knjige koje je već pročitao.“ Vladimir Nabokov.
Idealni čitalac je mnogobožac.
Idealni čitalac smatra da knjiga pruža nadu u uskrsnuće.
Pisac, ponekad, mora da sačeka nekoliko stoleća da bi našao svog idealnog čitaoca. Blejku je trebalo sto pedeset godina da nađe Nortropa Fraja.
Stendalov idealni čitalac: „Pišem za jedva stotinjak čitalaca, za nesrećna, ljubazna, divna bića, nikad moralna ili licemerna, kojima bih želeo da ugodim; poznajem ih tek jedno ili dvoje“.
Idealni čitalac je upoznao nesreću.
Idealni čitalac se menja sa godinama. Četrnaestogodišnji idealni čitalac Nerudinih Viente poemas de amor u tridesetoj više nije idealni čitalac te knjige. Iskustvo zamagljuje određena čitanja.
Pinoče koji je zabranio „Don Kihota“, jer je smatrao da zagovara građansku neposlušnost, bio je idealni čitalac te knjige.
Idealnom čitaocu nikada ne može da dosadi geografija knjige.
Idealni čitalac mora biti spreman ne samo da ukine nevericu, već i da prihvati novu veru.
Idealni čitalac nikada ne pomišlja: „Kad bi samo…“
Pisanje po marginama ukazuje na idealnog čitaoca.
Idealni čitalac preobraća druge.
Idealni čitalac je nehotično ćudljiv.
Idealni čitalac u stanju je da se zaljubi u lik knjige.
Idealni čitalac se ne opterećuje anahronizmom, dokumentarnom istorijom, istorijskom tačnošću, topografskom egzaktnošću. Idealni čitalac nije arheolog.
Idealni čitalac je nemilosrdni sprovodilac pravila i propisa što ih svaka knjiga za samu sebe uspostavlja.
„Postoje tri vrste čitalaca: prvi, koji uživaju bez prosuđivanja; treći, koji prosuđuju bez uživanja; i oni u sredini koji prosuđuju uživajući i uživaju prosuđujući. Potonja gruša zaista iznova oživljava umetničko delo; malobrojni se u nju ubrajaju.“ Gete, u pismu Johanu Fridrihu Rohlicu.
Čitaoci koji su izvršili samoubistvo nakon što su pročitali „Vertera“ nisu bili idealni, nego samo sentimentalni čitaoci.
Idealni čitaoci retko su sentimentalni.
Idealni čitalac u isto vreme želi da stigne do kraja knjige i da zna da se knjiga nikad neće završiti.
Idealni čitalac nikad nije nestrpljiv.
Idealni čitalac ne mari za žanrove.
Idealni čitalac je (ili se takvim čini) inteligentniji od pisca; idealni čitalac ne koristi to protiv njega.
Dođe trenutak kada svaki čitalac pomisli za sebe da je idealni čitalac.
„Pišem samo za one koji su u stanju da me razumeju, i oni će me čitati bez opasnosti“, Markiz de Sad.
Markiz de Sad nije u pravu: idealni čitalac uvek je u opasnosti.
Idealni čitalac je glavni junak romana.
„Književni ideal: konačno znati ispisati stranicu ničim drugim do ‘čitalac’.“ Valeri.
Idealni čitalac je neko s kim bi pisac rado proveo veče, uz čašu vina.
Idealnog čitaoca ne treba brkati sa virtuelnim čitaocem.
Pisac nikada nije vlastiti idealni čitalac.
Književnost zavisi ne od idealnih, već tek od dovoljno dobrih čitalaca.
Izvor: Alberto Mangel: „Beleške za definiciju idealnog čitaoca“, preveo: Alen Bešić.
Slike: Ephraim Rubenstein
Napomena: Tekst preuzet iz „Kulturnog dodatka“ dnevnih novina Novosti, objavljenog 10. septembra 2008.
https://anaarpartblog.wordpress.com/2014/04/08/alberto-mangel-idealni-citalac/
