Alberto Mangel – Sa Borhesom [Tema: Borhes]

Guram se kroz gužvu na Calle Florida, ulazim u novoizgrađenu galeriju Del Este, izlazim kroz drugi izlaz, prelazim Calle Maipu i naslanjajući se na crveni mermer fasade broja 994, zvonim na broju 6B. Ulazim u prohladan hodnik zgrade i penjem se na šesti sprat. Zvonim i služavka mi otvara vrata, ali gotovo i pre no što uspeva da me propusti u stan, Borhes se pojavljuje iza teške zavese, držeći se veoma uspravno, u zakopčanom sivom odelu strogog kroja, sa neznatno opuštenom belom kragnom i žutom prugastom kravatom, vukući pomalo noge dok mi prilazi. Slep od svojih kasnih pedesetih, oprezno se kreće čak i u prostoru koji dobro poznaje, kao što je njegov stan. Pruža desnu ruku i rasejano i mlitavo mi stiska ruku u znak dobrodošlice. Između nas nema nikakvih drugih formalnosti. Okreće se i vodi me u dnevnu sobu, a zatim seda uspravno na kauč naspram ulaznih vrata. Sedam i ja u fotelju desno od njega a on pita (ali njegova pitanja su skoro uvek retorička): »Pa, hoćemo li večeras da čitamo Kiplinga?«

*

Nekoliko godina, od 1964. do 1968, imao sam tu privilegiju da budem jedan od mnogih čitača Horheu Luisu Borhesu. Posle škole sam radio u englesko-nemačkoj knjižari u Buenos Ajresu, »Pigmalion«, koju je Borhes često posećivao. »Pigmalion« je bio jedno od sastajališta svih zaljubljenika knjige. Vlasnica, gospođica Lili Lebah, Nemica koja je izbegla pred strahotama nacista, sa entuzijazmom je nudila svojim mušterijama najnovija evropska i severnoamerička izdanja. Bila je strastan čitalac književnih dodataka, ne samo kataloga različitih izdavača, i imala je poseban dar da svoja otkrića prilagodi ukusu svojih mušterija. Naučila me je da knjižar mora da poznaje robu koju prodaje, i insistirala je da čitam puno novih naslova koji su dolazili u knjižaru. Nije joj mnogo trebalo da me u to ubedi.

Borhes bi dolazio u »Pigmalion« kasno popodne, vraćajući se sa posla iz Narodne biblioteke, gde je radio kao direktor. Jednog dana, pošto je uzeo nekoliko naslova, pitao me je da li bih, u slučaju da nemam drugih planova, mogao da dolazim kod njega uveče i čitam mu, pošto se njegova majka, već preko devedeset godina stara, lako zamarala. Borhes je to pitao skoro svakoga: studente, novinare koji su dolazili da ga intervjuišu, druge pisce. Postoji velika grupa onih koji su u nekom trenutku naglas čitali Borhesu, mali »Bozveli«* koji su retko kada znali jedni za druge ali koji kolektivno čuvaju sećanje na jednog od najvećih čitalaca na svetu. Tada za njih nisam znao. Imao sam šesnaest godina. Pristao sam, i tri do četiri puta nedeljno posećivao sam Borhesa u malenom stanu u kojem je živeo sa majkom i Fani, služavkom.

Tada svakako nisam bio svestan kakva je to čast bila. Moja tetka, njegov veliki poštovalac, bila je pomalo i šokirana mojim nonšalantnim držanjem i podsticala me je da hvatam beleške i vodim dnevnik o svim našim susretima. Ali za mene te večeri koje sam provodio sa Borhesom (sada to pripisujem mladalačkoj arogantnosti) nisu predstavljale ništa izvanredno, ništa strano svetu knjiga koji sam već odavno smatrao svojim. U stvari, meni su se drugi razgovori koje sam morao da vodim činili strani i nezanimljivi — razgovori sa nastavnicima o herniji ili geografiji južnog Atlantika, sa školskim drugovima o fudbalu, sa rodbinom o ocenama u školi i zdravlju, sa susedima o drugim susedima. Za razliku od njih, razgovori sa Borhesom bili su o onome o čemu, po mom mišljenju, razgovori i treba uvek da budu vođeni: knjigama i njihovom »mehanizmu«, otkrivanju pisaca koje ranije nisam čitao, idejama koje mi pre toga nisu padale na pamet, ili koje sam samo delićem mozga, nesigurno, poluintuitivno razvijao, a koje su u Borhesovom glasu blistale i zaslepljivale svim svojim bogatim i nekako očiglednim sjajem. Nisam hvatao beleške jer sam se tokom tih večeri osećao suviše samozadovoljno.

Od samog početka, činilo mi se da Borhesov stan postoji van vremena, to jest, u vremenu sačinjenom od Borhesovih književnih iskustava, vremenu sastavljenom od ritmičnih doba viktorijanske i edvardijanske Engleske, ranog severnjačkog srednjeg veka, Buenos Ajresa dvadesetih i tridesetih godina XX veka, njegove voljene Ženeve, perioda nemačkog ekspresionizma, prezrenih godina Peronove vladavine, leta u Madridu i na Majorci, meseci provedenih na Univerzitetu u Ostinu, u Teksasu, gde je prvi put stekao velikodušno divljenje Sjedinjenih Američkih Država. To su bila njegova merila, njegova istorija i geografija: sadašnjost se retko nametala. Za čoveka koji je voleo da putuje ali koji nije mogao da vidi mesta koja je posećivao (univerziteti i fondacije su počeli redovno da ga pozivaju tek posle sredine šezdesetih godina XX veka), bio je neobično nezainteresovan za fizički svet, izuzev kao za otelotvorenje štiva koje je čitao. Pesak Sahare ili voda Nila, obala Islanda, ruševine u Grčkoj ili Rimu, koje je sve dodirivao sa zadovoljstvom i strahopoštovanjem, samo su potvrđivali sećanje na stranicu iz 1001 noći ili Biblije, Pesme o kralju Nalu ili Homera i Vergilija. Sve te »potvrde« on je donosio u svoj stan.

U mom sećanju stan je bio prigušen, topao, blago namirisan (zbog insistiranja služavke da grejanje uvek bude uključeno i zato što je uvek sipala malo toaletne vode na Borhesovu maramicu pre nego što bi je stavila u prsni džep Borhesovog sakoa). Obično je bio i prilično mračan, i sve su ovo bila svojstva koja su, činilo se, pogodovala starčevom slepilu, odajući utisak srećne odvojenosti.

On je bolovao od posebne vrste slepila; vid mu se postepeno pogoršavao od tridesete godine života, a mrak je potpuno zavladao posle njegovog pedeset osmog rođendana. On je to od rođenja očekivao, jer je oduvek znao da je nasledio slab vid od svog engleskog pradede i babe, koji su oboje umrli slepi. Takođe i od oca, koji je oslepeo u otprilike istoj životnoj dobi kao i Borhes, ali koji je, za razliku od njega, posle operacije ponovo progledao, nekoliko godina pre svoje smrti. Borhes je često govorio o svom slepilu, prvenstveno sa književnim interesovanjem: čuveno, kao predstavu »božanske ironije« jer mu je dao »knjige i noć«*; istorijski, sećajući se proslavljenih slepih pesnika, poput Homera i Miltona; sujeverno, pošto je bio treći direktor Narodne biblioteke koji je gubio vid, posle Hosea Marmola i Pola Grusaka; sa skoro naučničkim zanimanjem, tugujući zbog toga što ne može više da vidi crnu boju u sivoj izmaglici koja ga je okruživala, a uživajući u žutoj boji, jedinoj koju su njegove oči i dalje prepoznavale, boji njegovih voljenih tigrova i omiljenih ruža – hir zbog kojeg su mu prijatelji kupovali drečavo žute kravate za svaki rođendan, na šta bi Borhes citirao Oskara Vajlda: »Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu«; u elegičnom raspoloženju, govorio bi da su slepilo i starost različiti oblici samoće. Slepilo ga je oteralo u usamljenički život u kojem je stvarao svoja poznija dela, smišljajući rečenice u sebi sve dok nisu bile spremne da ih izdiktira bilo kome ko se nalazio u blizini u datom trenutku.

Albero Mangel

*2 Po Džejmsu Bozvelu (James Boswell, 1740-1795), Skotu, biografu čuvenog engleskog leksikografa dr Samjuela Džonsona (Samuel Johnson, 1709-1784), i jednom od njegovih najbližih prijatelja. Bozvelova biografija Život dr Džonsona smatra se najboljom biografijom napisanom na engleskom jeziku (Prim. prev.).

* la „magnifica ironia” [de Dios] que le dio „los libros  la noche”. („Poema de los dones”, El Hacedor — Pesma o darovima iz zbirke Tvoritelj)