Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
XXV dio
Ovako bi moglo da stoji u rečniku, nekom koji bi sastavio pisac ovih redova.
Danilo Kiš. Danilo Mali (na mađarskom jeziku). Danilo Veliki (na jeziku svetske književnosti). Pisac i pesnik vezan za ravnicu, ne samo Panonsku, već onu skupnu, istočno i srednjoevropsku, koja se proteže od planine Ural i Kamskog jezera na ruskom istoku do Tršćanskog zaliva na italijanskom i srpskom zapadu; kao i od ledenog Barencovog mora na severu do miholjskog Kaspijskog jezera na jugu.
Danilo Kiš. Istoričar, ili još pre istorijski botaničar, koji nije tragao za uzorcima istočnoevropske flore, već pre za vrstama istočnoevropske faune, i to one ideološke i političke, ocrtavajući, kao neki ideološki infektolog, puteve bolesti, karavanske linije zaraze i strašne posledice nebrige koja dovodi do opšte zaraze – evropske pandemije.
Danilo Kiš. Pisac koji je otkrio da ne mora samo planinski krš i mučna borba za međe da porađa velike zločince, već to jednako može da čini i ravnica, ma koliko da je široka, kišovita i ljudi su neopterećeni granicama i pitomi u odnosima prema svojim komšijama i etničkim susedima.
Ovako bi mogla da glasi odrednica u jednom sasvim ličnom rečniku u kojem bi se našla i imena Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića… Ipak, Kišu bi u takvom intimnom rečniku književnih imena pripadalo sasvim naročito mesto. Najpre stoga što verovatno nije bilo pisca u novijoj srpskoj književnosti koji je do te mere neprikosnoveno, nepotkupljivo i nepatvoreno dotakao samo dno i sam levant nizijskog života. Da ljudi iz ravnice mogu biti skloni ideološkom žonglerstvu, makijavelističkim spletkama, sadističkim eksperimentima, spektakularnim obmanama i patološkoj mržnji, to pre Kiša ipak nije moglo ni da se nasluti.
A ko bi to drugi i naslutio, do izbeglica, dete koje je sa osam godina ostalo bez oca („koji se zauvek upućuje u nepregledna prostranstva nizije“), koje život provodi na kišovitom Cetinju i koje menja veru da bi tokom Drugog svetskog rata ostalo živo. Danilo Kiš još zarana saznaje za ljudsku propast, posrnuće, nestanak i skončanje, te nije čudno što kasnije, kao diplomac Svetske književnosti, počinje da ispituje upravo ta opora osećanja od kojih – tako se smatralo u vremenu njegovih početaka – nikad ne može da nastane ni roman, niti bilo šta celovito i sveobuhvatno.
Ali, da li se od propasti, nesreće i posrnuća i može načiniti nešto epsko i sveobuhvatno? Čas skončanja traje jedan trenutak. To je onaj momenat kada žrtvama – poput ovih najnovijih srebreničkih koje smo donedavno viđali na televizijskim ekranima – verovatno promakne čitav jedan obični i nimalo odlični život pred očima, kada se sa zamahom noža ili trzajem omče dželata u pogled i misao žrtve useli mrak, onaj večni i samrtni. Upravo taj trenutak želeo je da ispita Danilo Kiš i nije ni mislio da on može trajati više od jednog časa i jedne zablude – poslednje verovatno – da dželat može oprostiti, ili se samrtni čas sme odložiti. Mnoge Kišove priče zato traju samo jedan tren i čini se da se čitaju u dahu: Nož sa drškom od ružinog drveta, Crvene marke s likom Lenjina, Krmača koja proždire svoj okot, Grobnica za Borisa Davidoviča…
Danas postoji sasvim jasna rezerva prema ovim pripovetkama, kao što i dalje postoji posve očekivan emotivni i etički otklon prema takvom pisanju uopšte. Ne dešava se to prvi put. Pisci poput Kiša osete zločin unapred, opišu ga i odrede mu pravednu presudu. A onda umru pre nego što se zločin i dogodio. Pišući o staljinističkim zločinima, nastalim kao posledica ideološke zaslepljenosti, Kiš je predosetio tragične sukobe na prostorima nekadašnje Jugoslavije, čini se osmotrio sve nove nevine žrtve, pogledao u oči egzekutorima i njihovim naredbodavcima, gotovo odredio mesta stratišta i kvote poginulih koji će život ispustiti na tim utrinama i prirečjima – a onda je umro, 1989. godine, pre nego što se bilo šta i dogodilo, pre nego što je ijedan strašni nož, znan pod imenom kama, i dignut na pripadnika druge nacije, ili vere.
Ali, Kišovo delo je ostalo. Ono je nastavilo da opominje: na puteve preobrazbe zdravog i kritičkog razuma u borbenu formaciju bolesnog intelekta, na pretvaranje običnih „naseljenika“ istorije u ≫herojske≪ figure jednog kanceroznog povesnog vremena. Nije stoga čudno što se i danas Kišov opus posmatra kao nešto sporno, potencijalno opasno i opominjuće, što se nikako olako i bez zadrški ne bi smelo uvrstiti u korpus klasične srpske literature. Neko se bez sumnje i danas boji etičkih implikacija Kišove nepokolebljivosti, iako se – eto paradoksa – njegove priče mogu čitati kao pravi estetički projekti, bez ijedne etičke konsekvence.
Ipak, priče na prostorima nekadašnje Jugoslavije, u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Federaciji BIH i Sloveniji, još se čitaju kao uputstva za život prošli, život sadašnji, ili budući. I Kišove pripovesti se zato iščitavaju poput recepata: koliko merica ljudskosti, koliko kutlača zločina, koliko kašičica spletki, i dva „troprsta“ ili tri „dvoprsta“ atavističke mržnje prema pripadnicima suprotne nacije. A Kiš – čini se piscu ovih redova, bez obzira na to što ga lično nije upoznao – to, čini se, nije hteo. Ne, ne bi se moglo reći da je pisac Enciklopedije mrtvih želeo i za čas da odustane od etičkog angažmana, ali on je na svoja dela pre svega gledao kao na književnost, kao na umetnost koja ima da bude lepa, potresna i čovekoljubiva, bez obzira na to da li govori o serijskim ubicama, podlacima, avanturistima ili zanesenjacima.
Danas, međutim, malo ko na Kišove pripovesti gleda kao na književnost, kao na umetnost. Taman se učini da su se pepeo i pra pisca koliko-toliko smirili, kada se pojavi novi osporavatelj, novi gnevni čitalac koji utvrdi da je Kiš plagijator, sentimentalista, ili artistički prevarant. Tako se nedavno, u našoj sredini, dogodilo sa nesretnim Nebojšom Vasovićem, koji je uzaludno uredno prebrojao Kišove detinje boje, njegove mladalačke slike i nadrealističke rane preokupacije, i nimalo originalno utvrdio da je reč o piscu bez talenta, originalnosti ili ubedljivosti.
No, i ovog puta nije zapravo bio problem u kravama i njihovim imenima, kao ni u pečurkama koje porodica bere i od kojih su neke otrovne, već najpre u piščevom profetstvu koje se, u naivnim prizorima svakidašnjice, evo stavlja na uvid čitalaca već drugi vek. To je ono što će u ranjenim zemljama nekadašnjeg jugoslovenskog prostora uznemiravati sve one koji su se zatvorili u nacionalne okvire, koji su utvrdili da je njihov jezik najstariji na Balkanu, da je njihova reforma ovoga ili onoga počela pre drugih, te da je njihovo kraljevstvo bilo starije od komšijskog – to je ono što je Kiš hteo da žigoše, da obeleži i jasno ostavi pred očima svih potonjih generacija.
Možda bi deset godina nakon Dejtona i Srebrenice i pet u novom stoleću bilo pošteno uputiti sve one koji ne mogu da prime Kišove etičke poruke da uživaju u lepoti njegovih pripovesti, ili da se okrenu drugim piscima. Postoje i u Srba, i u Hrvata, i u Bošnjaka, pretpostavljam, mnogo manje rešeni pisci koji nude komad zapleta, parčence preokreta ili delić slike podneblja i naravi. Takvi se daleko lakše čitaju.
A Kiša – njega treba ostaviti samo onima koji mogu i treba da ga čitaju. Pisac kome ovih dana obeležavamo sedam decenija od rođenja, zbog toga ne treba da brine. Njegovih iskrenih čitalaca uvek ima napretek, te i kada bi se odbili svi oni koji ga čitaju zlurado, on bi i dalje ostao najpopularniji pisac nekadašnje Jugoslavije posle Andrića. A ako mu se ne odbiju zluradi čitaoci, biće da Kiš i danas ima onoliko zaljubljenika koliko ima oponenata, te da u svakoj novoj generaciji stasaju po jedan njegov nastavljač i mrzitelj ravnopravno.
Pa i to je možda neka pravda. Pisac koji ne pobuđuje mržnju i zavist, koliko i ljubav i posvećenost, izgleda da nije ni pisao. Sudeći po broju jednih i drugih, Kiš je živeo.
I te kako.
Aleksandar Gatalica
