Retko se nađu pisci koji u uvodu svoje knjige, bilo da je reč o poeziji, prozi ili esejima, dopišu par reči u svoju odbranu.
Naravno, u šaljivom tonu, ali bez sumnje iskreno jer nijedan autor, nikad, nije siguran kako će njegovo delo biti prihvaćeno. Aleksandar Genis, pisac, književni kritičar i esejista, dobro poznat našim čitaocima, u svojoj najnovijoj knjizi Koža vremena. Knjiga promena, koju je upravo u prevodu Meline Panaotović (zaslužne za prevod i ovog intervjua) sa ruskog jezika objavila beogradska Geopoetika, odlučio se na ovu simpatičnu provokaciju. Objasnivši šta je sve svojim ispisanim stranicama zaogrnula Koža vremena, a u pitanju je poveća zbirka izabranih eseja koje je godinama redovno objavljivao u časopisima, Genis otkriva šta im je sve bio povod. Beleška u novinama, letimična misao, popularni trač, replika koju je slučajno čuo, važan datum, sve što se dešavalo oko njega moglo je da postane okidač za razmišljanja, uspomene, prognoze i slobodne asocijacije. I dodaje: „To je sve što mogu da kažem čitaocima u svoju odbranu: molim da ne krivite nikog osim mene“.
Intervju koji sledi jedan je od dokaza da Genisa ne treba nizašta kriviti, naprotiv, da zaslužuje samo hvalu jer je u Koži vremena pokazao koliko naoko najnebitnije stvari mogu biti inspiracija za briljantne članke, osvrte, pa i rasprave, angažovane, autentično promišljene i – bez autocenzure. Genis procenjuje i ocenjuje prošlost i sadašnjost, razmatra i odmerava njihove učinke na budućnost čovečanstva. Zato ovi eseji zahvataju široko vremensko polje ljudskih ideja i prakse, od umetnosti i kulture, preko društvenih i prirodnih nauka, sve do ideologija i politike, uz masu konkretnih primera, posebno inspirativnih za buđenje opšte i individualne zdrave pameti, oduvek nedostajaćih, a najviše čoveku našeg doba.
Aleksandar Genis (1953) rođen je u Rjazanju (SSSR / Rusija), odrastao je u Rigi a 1977. se odselio u Ameriku, gde i danas živi. Član je Akademije Ruske filologije, a „verovatno je najbolji esejista ruskog jezika danas“. Dela su mu prevođena na najznačajnije svetske jezike, a najnovije Koža vremena je deseta knjiga koju je na srpskom objavila Geopoetika.
* Koliko je „Koža vremena. Knjiga promena“ saglasna sa porukom „Ji đinga“ – da je promena „najmoćnija sila u svemiru“ a vreme „sama suština života“?
– Knjiga promena uči (mene, u svakom slučaju) da se prihvati neizbežnost promena, koje svi mi preziremo. Kad postaneš svestan da je neosporno svet tako ustrojen, učiš te promene da primećuješ, da ih izdvajaš, procenjuješ, da im se prilagođavaš, da ih podnosiš. Harmonične promene reka vremena nosi, a tvrdoglave vuče za sobom.
* Koje promene u 20. i početkom 21. veka smatrate najznačajnijim?
– Lično za mene najvažnija i najsretnija promena bio je pad komunizma, koji sam mislio da neću doživeti. Istina, za sve ostale je to malo šta promenilo, jer se ispostavilo da Putin nije bolji od Brežnjeva. No to je politika, koja se menja previše često da bi bila sudbonosna. Za istoriju je, po svoj prilici, mnogo važnija informaciona revolucija, koja nas je sa posla poslala kući, sjedinila je ljude u jedno gljivište i sve kulturne tekovine čovečanstva načinila društvenim vlasništvom.
* J. N. Harari, koga često citirate, u knjizi „Homo deus: Kratka istorija sutrašnjice“ piše da nas u budućnosti čeka veštačka inteligencija. Računar Deep Blue još je 1997. pobedio u šahu Kasparova, koji je tvrdio da je u nekim potezima računara video tragove istinske inteligencije i kreativnosti. Kako bi izgledao život sa inteligentnim robotima?
– Harari jedino to i čini, predskazuje budućnost, eksploatišući sadašnjost. Ne bih se ja oslanjao na to, već i zato što sam tokom svog života doživeo previše toga neočekivanog, počevši od istog tog pada sovjetske vlasti. Što se tiče šahovskog kompjutera, pa mi se ne takmičimo u snazi sa traktorom. Robot već može da piše knjige, ali nikad neće naučiti da ih čita zadovoljstva radi. To je pitanje svesti, a ne razuma. Drugo može da postoji bez prvog, a mi, nažalost, znamo samo za suprotni fenomen: postojanje svesti bez razuma.
U svakom slučaju, glavno pitanje koje je danas pred nama svodi se na to da se formulišu svoje, lične zasluge, a ne kompjuterske, i da se pokaže u čemu mi, ljudi, možemo da budemo nezamenjivi.
* Veštačka inteligencija može da se otme kontroli. Mislite li da je apokalipsa u kojoj je čovek bespomoćan pred mašinom moguća?
– Berđajev je rekao da je čovek pobedio prirodu da bi postao rob mašine. Kako bi to shvatio, ne treba čekati pobunu robota, dovoljno je na nedelju dana biti bez struje, kao što se to dogodilo u Njujorku za vreme uragana Sendi, kad smo žena i ja sedam dana naglas čitali Mandeljštama uz poslednju sveću. Drugim rečima, mi živimo sa apokalipsom, i ona nam se dopada.
* Živimo u svetu postistine, obrazovanje i kultura su marginalizovani. Vi pledirate za zdrav razum. Kako ga osloboditi?
– Postistina ne poriče činjenicu, ona je jednostavno zamenjuje alternativnim činjenicama i rastače je u njima. Na primer, Putinova propaganda, iznoseći lažne scenarije, tvrdi da niko ne zna ko je oborio nesrećni malezijski boing iznad Ukrajine.
Protivotrov je ono što je i oduvek: prosvećivanje. Danas svet mora da uči da odvoji laž od istine, počevši od školske klupe. To spada u časove kompjuterske pismenosti, koju u nekim zemljama već predaju.
* Ko nam oduzima „naše sveto pravo na istinu“ koje zdušno branite?
– Na primer, Tramp sa svojom velikom laži o pokradenim izborima. Čim novinari postanu narodni neprijatelji, a sloboda govora žrtva svejedno koje ideologije, mi gubimo kriterijume istine i postajemo lak plen populista i demagoga. Nedavna Nobelova nagrada dodeljena uredniku Novih novina, jednim od poslednjih nezavisnih glasila u Rusiji, mom prijatelju i šefu Dmitriju Muratovu, potvrđuje da je pravo na istinu međunarodna vrednost koja je potrebna čitavom svetu.
* Kažete da je 21. vek izgubio ukus za romantične podvige. Šta bi moglo da nam vrati romantiku?
– Romantika je podvig bez rata. Takva je bila odiseja polarne ekspedicije. Danas to nije samo kosmos, recimo Mars, već i putovanje virtuelnom realnošću, otkrića u oblasti svesti, pa i podsvesti. Ona ne moraju obavezno da budu tako jeziva, kakvim ih Holivud prikazuje. Možda se mi previše plašimo budućnosti da bismo uopšte bili u stanju da je procenimo.
* Kakvu ulogu igra prošlost u sadašnjosti?
– Strasno volim istoriju, jer u njoj vidim alternativu sadašnjosti. Svet islandskih saga, Vizantinaca ili srednjovekovnih Kineza pokazuje koliko može biti različita stvarnost koju mi, u svojoj zaslepljenosti, smatramo jedinom mogućom i opravdanom. U suštini, svaka prošlost može da posluži kao čas, nauk demokratije, jer podriva monopol sadašnjosti.
* Inspiriše vas antika. Koji su vam njeni ideali bliski?
– Elada je večiti etalon. Grci su stvorili svet u kome su postali mogući Sokrat i Aristofan, pri čemu – istovremeno. To je retka sreća istorije: maksimalan broj genija po jedinici vremena i prostora. Svaka od sličnih epoha pokazuje na šta smo sposobni kao vrsta. U svaku školu bih uveo poseban predmet: zlatne epohe istorije.
* Šta je od antike ostalo u praksi savremenog sveta?
– Olimpijske igre. U čitavom svetu obeležavamo rituale najstarije od preživelih religija, a da se čak i ne čudimo tome.
* Kakav je to ćorsokak u kojem smo se našli?
– To nije ćorsokak, to je život, koji nam se svaki dan čini kao da se nalazi u krizi. Tako je oduvek bilo. Samo se izuzetne, unikatne epohe, poput Viktorijanske Engleske, same sebi dopadaju.
* Doživljavaju vas kao most između Rusije i Amerike. Da li je padom Berlinskog zida čovek pronašao ono u šta je čežnjivo gledao s ove strane Gvozdene zavese?
– Osećam se kao most kad sam besan, ukoliko u mom prisustvu na Istoku psuju Zapad, a na Zapadu Istok.
Zabranjeni svet je izgledao monolitno, bio je celovit; bez Gvozdene zavese postao je raznolik i za mnoge, kao što se to desilo sa mojom domovinom Letonijom, svoj, blizak.
* Na talas izbeglica sa Istoka Zapad gleda sa prezirom, čak mržnjom. Šta biste takvima poručili?
– Nije moje da sudim, jer sam i sam deo tog talasa, na šta često zaboravljaju moji sunarodnici u emigraciji.
* Danas skoro jedna petina stanovnika Rusije živi izvan zemlje. Šta je za vas sintagma „ruski svet“?
– Pravi ruski svet – to je Rusija bez Putina, ali sa banjom, haringom, Puškinom i Okudžavom.
* U svojoj drugoj knjizi, „21 lekcija za 21. vek“, Harari pita: „Kako da nateramo narode, vere i kulture da sa malo više realističnosti i skromnosti sagledaju svoje stvarno mesto u svetu?“ Zaista, kako?
– Istorija nas uči realizmu, ali tu istoriju o vašoj domovini pišu stranci. Za Ruse je to bio, na primer, Amerikanac Džejms Bilington sa svojom monografijom Ikona i sekira.
* Za čim ovaj svet „sada“ čezne? Kakva je koža našeg vremena?
– U rupama i istetovirana. Budućnost se promalja kroz sadašnjost i probija pancir uobičajenog, na kome smo mi iskovali maksime prošlosti, kako se sama prošlost ne bi menjala. Nedostaje nam postojanosti, istrajnosti, ali toga ima samo u starim filmovima.
Razgovarala: Anđelka Cvijić
https://www.danas.rs/nedelja/aleksandar-genis-zivimo-sa-apokalipsom-i-ona-nam-se-dopada/
