Evgenije Onjegin (rus. Evgeniй Onegin, pre pravopisne reforme Evgenій Onѣginъ) roman je u stihu Aleksandra Sergejeviča Puškina. Pisanje dela je otpočeto u maju 1823, a završeno 1831. Pevanja su konsekventno izdavana od 1825. do 1832. godine, dok je jednotomno izdanje, koje se uzima za prvo, izdato 1833. Sam autor je doživeo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog — naime, i Puškin je umro u dvoboju.
Pregled
Puškin se u Evgeniju Onjeginu značajno odvaja od svojih romantičarskih nazora. Sa formalne strane, u romanu se zapaža uticaj Bajronovih dela Čajlda Harolda i Don Žuana. Karakteristike romantizma ogledaju se i u tome što je pisac stalno prisutan u delu, iskazujući sud o svojim junacima i predviđajući njihovu budućnost.
Evgenije Onjegin je napisan u stihovima, u strofi s karakterističnim četvorostopnim jambom bez određene cezure. U zavisnosti od toga da li je rima muška ili ženska, jamb obuhvata deset ili osam stihova. Strofa je posebna, „onjeginska“, sa četrnaest stihova rimovanih po shemi ababccddeffegg (ženske su a, c i e). U vreme nastanka dela, prozni roman se smatrao nižom književnom vrstom, dok stihovi omogućavaju harmoniju emocionalnih utisaka i estetskog efekta.
U romanu je oslikan čitav ruski život dvadesetih godina devetnaestog veka. Zastupljeni su svi društveni slojevi, od plemića do mužika, čitava skala prizora, od balova u Moskvi do pejzaža ruskog sela. No, poentu romana čini realističan opis problema ruske vladajuće klase prikazan kroz likove dva tipična ruska mlada plemića pesnikovog doba, Lenskog i Onjegina. U tom smislu, Puškinov roman se razlikuje od Bajronovog Don Žuana, koji je po žanru avanturističko-ljubavan.
Pevanja romana izlazila su konsekventno (1825—1832) i nailazila na nisko mišljenje kritike, koja nije mogla naći opravdanje za protivrečnosti i postupke glavnog junaka. Najoštriji napadi bili su usmereni protiv narodnih elemenata ubačenih u delo. Jednotomno izdanje izašlo je 1833. godine. Evgenije Onjegin i njegovi likovi imali su značajan uticaj na ruske pisce poput Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, Mihaila Jurjeviča Ljermontova i drugih savremenika i Puškinovih naslednika.
Na srpski jezik, Puškin je u srpskim književnim časopisima pominjan i prevođen još za života. U narednom periodu, dela su samo preštampavana i čitana u izvornom obliku, dok su u izradi savremenih prevoda ovog dela učestvovali pesnici kao što su Jovan Jovanović Zmaj, Milan Ćurčin i Desanka Maksimović. Prema mišljenju srpskog istoričara književnosti Milorada Pavića, na ovaj način je Puškinovo najbolje delo postalo svojina i srpske književnosti.
Radnja
Siže se vrti oko neostvarene ljubavi velegradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tatjane Larine.
Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proćerdao porodični imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavođenju bio virtuoz. Otišao je na seosko imanje da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubila Larina, koja mu je svoja osećanja iznela u pismu. Međutim, Onjegin ju je odbio.
Na proslavi Tanjinog imendana, njena sestra Olga je očijukala sa Evgenijem, a on je prihvatio flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik, pozvao je Onjegina na dvoboj i tom prilikom poginuo. Ubrzo potom, Olga se udala za nekog ulana i otišla sa njegovim pukom. Nešto kasnije, i Tanja se udala za jednog moskovskog kneza. Za to vreme je Onjegin besciljno lutao svetom.
Kad je ponovo sreo Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osećanja — pri prvom susretu nije pokazala ni zbunjenost, ni iznenađenje. Nakon toga, Evgenije je patio i pisao pisma. Došlo je do razgovora između njih i tom prilikom je Tanja postavila svoje čuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite?
Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reči, Onjegin je shvatio svoje licemerje, kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu budućnost.
Evgenije Onjegin je tip takozvanog „suvišnog čoveka“, tip koji se kasnije javio i u delima drugih ruskih pisaca. „Suvišan čovek“ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreća leži, dakle, u raskoraku između želja i mogućnosti.
Antipod Onjeginovom liku je Lenski, koji je takođe tragičan junak. Za razliku od Onjegina, on je bio veoma obrazovan, studirao je u prestižnom nemačkom univerzitetu u Getingenu. Obožavao je Kanta i Getea, ali nažalost nije poznavao pravi život. Uzrok njegove nesreće leži u idealizovanju stvarnosti. Tako ga je prvi životni problem sa kojim se suočio odveo u smrt.
Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi…mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj’o,
U duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš’o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak’o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag’o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…
Pismo Onjegina Tatjani
Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.
Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!
A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…
Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.
Puškin
