(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)
Remek-delo iz gulaga
Piše: Branko VLAHOVIĆ
KNjIGA “Jedan dan Ivana Denisoviča”, koja je donela slavu Aleksandru Isajeviču Solženjicinu, danas je aktuelna ništa manje nego kad je bila napisana 1959. godine. Iz Solženjicinove knjige, koju objavljuje kompanija “Novosti”, mlade generacije Rusa mogu da dobiju pravu informaciju o tome kako su živeli i koje su nevolje doživljavali politički zatvorenici u vreme Staljinove vladavine, a njih je bilo zaista mnogo.
Uoči predstojeće proslave, 65-godišnjice Dana pobede nad fašizmom, u Rusiji se rasplamsala polemika oko uloge Staljina u vreme sovjetske vlasti. Dok ga jedni veličaju kao vojskovođu i mudrog državnog stratega, drugi podsećaju da su milioni građana te velike zemlje bili u zatvorima i logorima.
Zbog straha da ne dobiju ponovo zatvorsku kaznu, mnogi politički zatvorenici nerado su pričali o tome šta su doživljavali u logorima. Slično su se kod nas ponašali IB-ovci, koji su 1948. više verovali Kremlju nego Josipu Brozu.
Po izlasku iz gulaga, jedan broj intelektualaca je pokušavao da zaleči rane tako što je nastojao da se što pre integriše u svakodnevne tokove života, pa su potiskivali u zaborav nevolje kroz koje su prošli.
Velika zasluga Aleksandra Solženjicina je u tome što on nije hteo da zaboravi gorke godine. Napisao je priču koja je vrlo brzo postala najčitanija knjiga u SSSR, a zatim munjevito prevedena na mnoge jezike. Da podsetimo, Solženjicin je bio u gulagu jer je uhapšen zbog pisama u kojima je kao oficir sovjetske armije indirektno kritikovao Staljina. Bio je u logoru u Sibiru, zatim u progonu u centralnoj Aziji, da bi posle rehabilitacije, 1956. godine, radio kao učitelj u Rjazanju.
Priču “Jedan dan jednoga zeka” Solženjicin je počeo da piše 18. maja 1959. Reč “zek” u slengu znači – zatvorenik. Tada je Solženjicin bio već zreo čovek, imao je 41 godinu. Prethodno je pokušavao da napiše priču “Jedan dan jednog učitelja”, čiji je glavni junak bio u gulagu, ali mu nije išlo. Pred smrt, Solženjicin je ispričao kako je “skicirao” portret “jednog učitelja”, ali mu se tekst nije sviđao.
– Smatrao sam da se život u logoru najbolje može prikazati ako se do najsitnijih detalja opiše jedan dan običnog zatvorenika. Svet vaspitno-radnih logora sadrži sudbine različitih ljudi. A život u logoru promeni mnoge. Neki postaju agresivniji, drugi se povlače u sebe. Razočarani su znali da postavljaju pitanje: za koga smo četiri godine ratovali? – objašnjavao je Solženjicin.
Knjigu čiji je glavni heroj običan radnik napisao je za samo 40 dana. Odabrao je junaka koji nije intelektualac i nije čitao knjige. Taj običan politički zatvorenik se nije bavio raspravama i analizama o “dobrom Lenjinu i lošem Staljinu”.
Kad je Solženjicin završio, roman je na čitanje prvo dao ljudima s kojima je bio u gulagu. Bili su oduševljeni. Rukopis je u to vreme imao naslov “Šć – 854”, jer je taj broj nosio politički zatvorenik na svojoj odeći.
Zatim je trebalo pronaći način da se roman objavi. Posle 22. kongresa KPSS, u oktobru 1961. godine, Hruščov je dobio podršku da se iz mauzoleja na Crvenom trgu “iseli” Staljin. Bio je to obračun sa kultom ličnosti i Staljinovom strahovladom. Solženjicina je ohrabrio i govor Aleksandra Tvardovskog, glavnog urednika časopisa “Novi svet”, koji je otvoreno kazao da pisci još nemaju dovoljno smelosti.
Predao je u Moskvi priču “Šć – 854” prijatelju Kopeljevu, koji je sa njime proveo godine u gulagu. A Kopeljev je tekst dostavio Tvardovskom, uredniku “Novog sveta”, koji ga je čitao do zore. Urednik je bio oduševljen i stalno ponavljao: “Ovaj tekst moramo da štampamo.”
Solženjicin je dobio telegram da dođe u Moskvu. Tvardovski je sugerisao da se naslov knjige promeni. Solženjicin je rekao da ima rezervni naslov: “Jedan dan jednoga zeka”. Knjiga je, ipak, dobila definitivni naslov – “Jedan dan Ivana Denisoviča”.
HONORAR
UREDNIK “Novog sveta” Tvardovski predložio je Solženjicinu da odmah potpišu ugovor. Honorar je bio u visini njegove godišnje učiteljske plate. Kad je ugovor već bio potpisan, pomoćnici urednika nagovarali su Tvardovskog da ipak odustane od štampanja Solženjicinovog teksta. Govorili su mu da “oni tamo to nikada neće oprostiti redakciji”.
NIKITA HRUŠČOV
POSLE devet meseci od uzimanja Solženjicinovog rukopisa, urednik Tvardovski je odlučio da se pismom obrati generalnom sekretaru CK KPSS Nikitu Hruščovu i pošalje mu “Jedan dan Ivana Denisoviča”. Na odgovor se dugo čekalo. U pismu koje je stiglo redakciji stajalo je da se tekst dopada Hruščovu. Ali to nije bio kraj Solženjicinovom čekanju i mukama. Hruščov je odlučio da knjigu pročitaju i drugi članovi Politbiroa i izjasne se o njoj. Prvi čovek SSSR Nikita Hruščov plašio se da posle objavljivanja Solženjicinove knjige “ne poteče reka takvih priča i romana”.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:269099-Remek-delo-iz-gulaga
