Piše: Latinka Perović
Opis naše epohe iz jednog sasvim ličnog ugla: Aleksandar Tišma: Dnevnik 1942–2001. Knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad 2001, str. 1181.
Uvažene kolege,
Možda ćete smatrati da svoje slovo, u stvari omaž inspiratoru ovih naših okupljanja, piscu i misliocu Aleksandru Tišmi, počinjem iz suviše udaljene istorijske perspektive. Ali činim to u nastojanju da što preciznije odredim pristup ne samo ovoj značajnoj ličnosti nego i pojavama o kojima ćemo raspravljati na ovom skupu.
Postoji uverenje da smo, ovde u Srbiji, u istorijskoj nauci davno raščistili neslaganja oko bitnih pitanja. Međutim, svakodnevna relativizacija pristupa istorijskim pojavama pokazuje da nismo. To, naravno, nije bez ozbiljnih posledica. Kako ćemo, dakle, raspravljati o Vojvodini, Srbiji, regionu, Evropi? Prvenstveno kao o teritorijalnim i statusnim pitanjima? Ili i kao o posebnim i zajedničkim kulturno-civilizacijskim sadržajima ovih celina? Za kakvu smo raspravu osposobljeni? Potrebni su nam bilansi procesa dugog trajanja: otuda i moj početak iz suviše udaljene perspektive.
Notorno je da se istorijska nauka temelji na istorijskim izvorima koji se sa njenim razvojem umnožavaju i po broju i po vrstama. I rangiraju: izvori prvog i drugog reda.
Svuda, pa i u Kneževini Srbiji, prvi put u diskusiji 1879. godine, srpski istoričari su se podelili na romantičare i kritičare. Do pomenute diskusije nije slučajno došlo godinu dana posle sticanja državne nezavisnosti Kneževine Srbije (Berlinski kongres 1878). Pre toga su vođene diskusije o jeziku i mogućnosti socijalizma u srpskom narodu još neoslobođenom u celini, neujedinjenom, siromašnom i zaostalom. Podela je išla linijom Istok – Zapad, i odgovarala je podeli ruske inteligencije 40-ih godina 19. veka na slovenofile i zapadnjake.
U izboru orijentacije mlade nezavisne države, većina (deo inače malobrojne inteligencije, politička grupa – jezgro prve i najveće političke stranke i adekvatno tome narodni poslanici, znatan deo štampe) držala se u unutrašnjoj politici patrijarhalnih ustanova srpskog naroda (zadruga, opština, narodna samouprava), a u spoljašnjoj – Rusije (najveća slovenska država, pravoslavna, seljačka, bez političkih sloboda, sa zakašnjenjem u modernizaciji).
Romantičarski istoričari polazili su od usmene narodne tradicije i na budućnost gledali kao na obnovljenu prošlost. Kritički istoričari – od činjenica proverljivih u pisanim istorijskim dokumentima. Na ove „dve istorije“ različito se gledalo. U akademskim krugovima smatralo se da je kritička istoriografija pobedila, ali „dve istorije“ paralelno su se održavale. Otkuda taj paralelizam? O naučnim razlozima su govorili najpre Stojan Novaković, a zatim Sima M. Ćirković. Među mlađim istoričarima, Suzana Rajić i Srđan Milošević. Ali, kako ne postoji istorija srpske istoriografije, ne može se reći ni da je istoričarska diskusija 1879. godine temeljno proučena, naročito u kontekstu nezavisne države i njene orijentacije. Ne postoji ni akademsko izdanje dela Ilariona Ruvarca, rodonačelnika srpske kritičke istoriografije. Nisu proučeni ni njegovi radovi u kontekstu razvoja istorijske nauke uopšte. Najzad, nema još ni pokušaja naučnog objašnjenja provale romantičarske istoriografije u Srbiji u poslednje dve decenije 20. veka, kada je ona postala srž javnog mišljenja i državne politike. Kako je do toga došlo, gde je istorijski romantizam bio zapreten i odakle je izavro? Da li se romantičarska istoriografija mogla povući pod pritiskom kritičke istoriografije čiji su predstavnici bili obeleženi kao „izdajnici“ naroda? A ako se i povukla, da li je nešto i šta od nje ostalo u državnoj politici, nauci, propagandi, obrazovanju? A naročito, u načinu mišljenja novih generacija? Šta nam o svemu tome govore različiti izvori?
Kritička istoriografija je uvek bila tačna povest o narodnim i državnim celinama prema drugim takvim celinama. Uz to, uvek su postojali pojedinci (državnici, političari, književnici, naučnici) koji su imali značajne uloge u životu naroda i država, delovali, dakle, javno a istovremeno sami sa sobom, ili sa drugima a da ovi za to nisu znali, vodili razgovor na papiru. Otkuda ova potreba kod njih? Otuda što nisu mogli da se utope u celinu i rizikuju da budu označeni kao „otpadnici“ od nje, kao „izdajnici“? Ili, naprotiv, što su proveru svojih pogleda prepuštali kraju epohe, kada se pojave zaokruženja, sa njima ili bez njih? Među ovim izvorima (autobiografije, memoari, dnevnici), poznatim kao izvori drugog reda, najznačajniji su dnevnici. Za razliku od autobiografija i memoara, dnevnici nisu izrazi „naknadne“ pameti. Nastajući dugo, postepeno, oni otkrivaju razvoj pogleda svojih autora u procesu. Ima ih više u srpskoj istorijsko-kulturnoj ostavštini. Neki su, sve do poslednjih četvrt veka bili pokriveni arhivskom prašinom ili su bili zaboravljeni u porodičnim skrovištima, jer su njihovi autori odredili datum objavljivanja: obično posle odlaska iz života generacije kojoj su pripadali. Ili je njihovo predavanje zaboravu nastupilo sa smenom epoha, oblika vladavine i režima. Bilo je i pisaca dnevnika koji se nisu brinuli za njihovu sudbinu: kao da su, napisavši ih, možda tačnije – pišući ih, zadovoljili svoju potrebu. Neki su čak ostavljali oporuke da se njihove dnevničke beleške ne objavljuju. Ali i takvih koji su, iako im to i nije bila namera kada su počinjali sa pisanjem, odlučili da dnevnik objave za života. Takav je bio Aleksandar Tišma.
* *
Aleksandar Tišma (16. januar 1924, Horgoš) bio je pesnik, pripovedač, romansijer i prevodilac. Posle Drugog svetskog rata kratko se bavio novinarstvom („Borba“ i „Slobodna Vojvodina“). Najduže je radio na uredničkim poslovima u Matici srpskoj u Novom Sadu. Posle 1956. godine, kada je tek dobio pasoš, putovao je po svim kontinentima. Uz sve to, punih 59 godina pisao je dnevnik. Prvih devet godina dnevnika (1942–1951) objavio je u beogradskom časopisu „Književnost“, a zatim kao samostalno izdanje Matice srpske. Time je, kako kaže, označio svoju legalizaciju kao pisca. Nastavio je sa pisanjem dnevnika bez objavljivanja. Poslednji datum do sada najpotpunijeg izdanja Tišminog Dnevnika 1942–2001 je – 27. I 2001 godine. Umro je 15. februara 2003. godine u Novom Sadu. Ali, do sada najpotpunija nije i definitivna verzija dnevnika Aleksandra Tišme.
U Predgovoru (2001) dnevnika u izdanju Zorana Stojanovića, Tišma kaže da je iz njega izostavio neke delove. Prepis je predao Rukopisnom odeljenju Matice srpske, da ga, 25 godina posle smrti njegove i njegove supruge, stavi na raspolaganje onome ko bude poželeo da vidi izostavljena mesta. Zaključujući Predgovor, Tišma još kaže: „I neki izdavač moći će tada, služeći se zaostavštinom, da štampa prvo potpuno izdanje mog dnevnika. Sve što bude morao učiniti biće da odstrani deo dnevnika od januara 1951. do kraja kako je ovde štampan i da na njegovo mesto stavi prepis sačuvan u Rukopisnom odeljenju Matice srpske nenarušen privremenim izostavkama. Biće to konačno Dnevnik Aleksandra Tišme“.
Dnevnik Aleksandra Tišme različito je čitan: kao književno delo, autobiografija, roman. Ali ne kao događajna istorija. Sam Tišma je pisao „u mome dnevniku nema ni velikih istorijskih događaja, sav je on u meni, u meni“. A na primerku dnevnika u Stojanovićevom izdanju, koji mi je poklonio 2001. godine, Aleksandar Tišma je napisao: „Latinki Perović, ovaj opis naše epohe iz jednog sasvim ličnog ugla“. Vraćajući se često ovoj knjizi pisanoj više decenija, uvek sam se pitala da li je moguća bilo koja epoha bez istorije? Ona nije saglediva samo iz jednog ugla ma čiji taj ugao bio. A ako je uopšte moguća, totalna istorija podrazumeva mnoštvo uglova. Lakše mi je bilo da dođem do odgovora na pitanje o čemu je sve Tišma pisao skoro šest decenija, nego zašto je bio takav fanatik u pisanju: „ne ispuštam jedan dan da ne pišem“, „neću odustajati od pisanja“. Čitanje i pisanje je smatrao blizancima. Ima, sigurno, pisaca koji su kao Tišma čitali mnogo. Ali on je jedan od ređih koji je svoju neobuhvatnu lektiru dokumentovao dnevnikom. Posle nekih knjiga, a naročito Prustovih, pitao se: ima li više smisla pisati – i nastavio je da piše sve dok prestanak pisanja nije shvatio kao nagoveštaj kraja života. U dnevnicima poput dnevnika Aleksandra Tišme ima istorije i ako je shvatimo kao registrovanje jednih a izostavljanje drugih događaja ali, pre svega, kao misaonu reakciju autora dnevnika koja se postepeno zaokružuje u „jedan opis naše epohe“.
* *
Pisanje dnevnika, naročito kroz najveći deo života, podrazumeva ogromnu samodisciplinu , ali šta nju održava?
Na čuđenje Boška Petrovića i Mladena Leskovca, vodećih ljudi u Matici srpskoj: „Kako mu (Krleži – L.P.) ne dosadi pisati?“ – Tišma je u jednom ranije objavljenom dnevniku Miroslava Krleže („Forum“ 1961) našao objašnjenje te Krležine „opsjednutosti pisanjem“. „Šta, po Krleži, znači biti opsjednut pisanjem? Tome se čovjek ne može oteti. Javlja se razigrano magnetizirano stanje, čas djeluje, čas se rasplinjuje. Čovjek može na neke stvari gledati mirno, kao tobože ’objektivno’, no, ipak, sasvim neočekivano javljaju se neodoljiva uzbuđenja kao u snu“. Svako ko je čitao dnevnike Miroslava Krleže i Aleksandra Tišme shvatiće da opsednutost pisanjem ima isti izvor.
Samodisciplina u pisanju nije samo način rada već način samooslobađanja. U dnevniku se može biti slobodan u razmišljanju o pojavama, ljudima, koncepcijama, o sebi. Tako Tišma polovinom šezdesetih godina, kada se iscrpljuje formula istočnoevropskog, to jest ruskog socijalizma, i javljaju nagoveštaji promena, piše o koncepcijskim podelama u Matici srpskoj, koje i nisu karakteristične samo za nju. „Boško (Petrović – L.P.) nastavlja da se okoštava. Ne zanima ga, kaže, sloboda, već dobro organizovan život. Gleda u Rusiju, društvo koje se konsoliduje. Smatra da nema kod nas o čemu da se piše, jer se ništa ne dešava. Sve je to način razmišljanja čoveka okljaštenog totalitarizmom koji nema hrabrosti da gleda u oči onom što se sada zbiva: smeni vrednosti, pravila, prakse“.
Tišma je postupao suprotno. Za razliku od Boška Petrovića, kome sloboda nije bila potrebna (sigurno ne jedinog takvog ni u Matici srpskoj), sloboda je za Tišmu bila nasušna potreba – i lična i društvena. Živeo je u epohi u kojoj je tu težnju mogao da zadovolji samo dnevnikom. Stotine stranica je decenijama ispunjavao opisom a ne nizanjem pojava, događaja, ljudi. Boljševizam, nacizam, Drugi svetski rat, Hladni rat između bivših saveznika protiv nacizma i protivnika komunizma kao planetarnog sistema, posvemašnje nasilje, socijalni slom, moralno i intelektualno rasulo… Vlastita neukorenjenost: „tuđinac“ u prostoru. Primećena znatno manje u Kronici palanačkog groblja Isidore Sekulić, a daleko više u Filosofiji palanke Radomira Konstantinovića, palanka kao pojam i mentalitet, suštinska tema Dnevnika 1942–2001, ostala je neprimećena. Uostalom, kao i sam Dnevnik. Tišma je živeo u palanci, ali na odstojanju od nje. Smatrao je da ona nema filozofiju: „Provincijalnost je imitacija onoga što se ne može dostignuti“.
Dnevnik kao opis epohe rezultat je opsednutosti pisanjem, uz koju su išli: neumorno čitanje; ogroman rad, posebno na jeziku; poniznost pred životom. Više od svega: „kopanje“ po sebi (odnosi sa porodicom u kojoj je ponikao; sa porodicom koju je stvorio; „nastranost“, kako je nazivao svoje odnose sa brojnim ženama). I traženje sopstvenog glasa u košmarnoj smeni epoha, sa kojom je išla i smena književnih generacija. Od početka pisanja dnevnika (u svojoj 18. godini) Tišma je „mučio“ sebe razmišljanjima o opštim pitanjima na koja je, pišući, tražio odgovore. Bogdan Čiplić koji je čitao i komentarisao njegove prve radove, govorio mu je da treba da bude filozof. Tišmin dnevnik je teška knjiga ne samo zbog sadržaja epohe kojim su ispunjene stotine njenih stranica, već zbog načina na koji je pisana, specifičnosti „ličnog ugla“ njenog autora. Uverljiva je Tišmina iskrenost da nije bio srećan, to jest, da je za sreću znao samo u prirodi, na „osunčanom Dunavu“. Ispisujući više stotina stranica tokom skoro 60 godina, Tišma je bio slobodan u viđenju pojava, događaja i ljudi. U tome i jeste vrednost ne samo njegovog dnevnika, nego dnevnika kao vrste istorijskog izvora.
* *
Osim sposobnosti da kao pisac otkriva i povezuje pojedinačno, često nevidljivo, Tišma je kroz čitav dnevnik tragao za vrednosnom formulom. I nesvesno, jer mu je bila imanentna, primenjivao ju je i pre nego što je dobio potvrdu za to.
Na otvaranju UNESCO-a (1946) Andre Malro treba da je rekao: „Najveća je evropska vrijednost težnja prema svijesti“. Citirajući ga, Tišma dodaje: „Pomišljao sam da je ta vrednost kritičnost, težnja ka proveri, sposobnost za promene pravca, ali, sve je to sadržano u težnji da se bude svestan pojava koje nas okružuju“.
Sposobnost, dakle, da se predvidi ono što je nevidljivo a moguće, a naročito svest o pojavama koje nas okružuju, makar i bez iluzije da na njih može bitno da se utiče, Tišma je video kao granicu između Istoka, kome je pripadala i zemlja u kojoj je živeo i stvarao i Zapada, kome je duhovno i intelektualno pripadao, a nije imao slobodu da izabere. Kada je dobio priliku da putuje, fizički prelaz sa Zapada na Istok, doživljavao je kao prelazak iz jednog sveta u drugi. Njegovi opisi tih prelazaka su živi, detaljni, pisani sa poznavanjem, i možda literarno najlepši u dnevniku.
Opis tako duge epohe (1942–2001) neizbežno sadrži mnoštvo tema. Ali za istorijsku sliku epohe, makar i iz „sasvim ličnog ugla“, najvažnije su: jevrejstvo, jezik, komunizam i Jugoslavija.
* *
Dela Aleksandra Tišme su objavljivana i nagrađivana, ali on je držan na književnoj margini. Kada su njegova dela Kapo, Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka (sjajna karakteristika 20. veka) objavljivana na svim evropskim jezicima, to je u Srbiji ignorisano. Francuski listovi su pisali da, ako još neko u Jugoslaviji, osim Ive Andrića, zaslužuje Nobelovu nagradu, to može biti samo Aleksandar Tišma. A kada je pariski „Le Monde“ za Upotrebu čoveka napisao: „C’est un grand livre“, to u Beogradu nije naišlo na odjek koji je zasluživalo. Tišma je smatran provincijskim piscem. Urednik beogradskog „Nolita“ rekao je Tišmi da je, sa njim, i Vojvodina dobila svog pisca. A na izjavu urednika beogradske „Prosvete“, datu u Novom Sadu, da je on srpski pisac, Tišma je reagovao da će, ako već nije jugoslovenski pisac, promeniti državljanstvo, i uzeti izraelsko. Treba li posebno isticati važnost ličnih pogleda na istorijski proces, ma čiji bili ti pogledi? Iz jednog razloga svakako treba: ti su pogledi uporedivi sa drugim i u njihovom ukrštanju ogleda se stvarna složenost istorijskog procesa.
* *
Aleksandar Tišma je rođen u braku između mađarske Jevrejke i Srbina. Za njega je to prvorazredna životna činjenica: „Ja sam Jevrej, čovek bez zemlje, ali i čovek bez jevrejske prilagodljivosti sredini koja mi je do juče bila strana“. Ta svest se učvršćivala naročito u situacijama kada su, i nakon svega u Drugom svetskom ratu iz razloga političkog oportuniteta, relativizovana stradanja Jevreja. Da bi mogao da zabeleži sledeće, Tišma je i vodio dnevnik. U jednom, zaista izuzetnom slučaju (označivši čak i sat kada je to učinio) zabeležio je:
„Kao oni dvopolci, čiji se organizam dugo koleba dok se ne opredeli za ženskost ili za muškost, i ja sam tek sad postao Jevrejin. Kada je pre neki dan Tito pokušao da ubistvo izraelskih olimpijaca podvede pod sumnju, kao akt neke nepoznate strane sile kojoj treba izgovor za dalje proganjanje Arapa u meni je usključala protiv njega srdžba kao retko kad u jugoslovenskim konfliktima“.
Tišma je reagovao i na objašnjenje pojava antisemitizma posle pada komunizma. Nema sumnje, kaže on, da je komunizam u sebi skupljao kao „u čahuri bolesti, one latentne mržnje i strahove. Ali neće biti da su im uzroci samo iracionalni“.
U središtu dela Aleksandra Tišme su Jevreji: fiktivni u njegovim romanima, realni u njegovom Dnevniku 1942–2001.
U generaciji koja je svoje socijalno-političke ideale i književne ideje formirali pre Drugog svetskog rata, sa njima učestvovala u ratu i na njima se etablirala posle rata – Tišma je bio najbliži sa Erihom Košom. Ali, po pažnji koju mu je u dnevniku poklonio, izdvaja se zaboravljeni Ervin Šinko. Njih dvojica išli su odvojenim putevima.
Šinko je „potražio izlaz u proleterskoj borbi koja isključuje nacionalnost (jedno vreme i u hrišćanskom misticizmu?)“. Tišma, pak, „u literarizovanju tog kompleksa“, koje ga je, kako kaže – „umesto da udalji uvelo do grla u jevrejstvo. Bio sam“, objašnjava Tišma svoj put, „manje Jevrejin nego on (Šinko – L. P.) po tome što se nisam prilagodio Sovjetskom Savezu samo što je on bio jedini bastion prema hitlerizmu (doduše, nisam ga takvog ni shvatao), zaostao politički kakav sam bio, a u isto vreme bio sam veći Jevrejin nego on po izboru svojih tema“.
Ni posle Šinkovog preseljenja u Novi Sad, dva pisca nisu uspostavili kontakt. Poznat po čitanju, Tišma ni 30 godina po izlasku iz štampe nije pročitao Šinkov Roman o romanu. Pročitao je njegov drvarski dnevnik. Nalazio je da je „razvučen, trom“, „u apstrakcijama“. Ali je bio zadivljen fragmentom dnevnika Šinkove žene u njegovom dnevniku. Smatrao je nju, lekarku, Jevrejku piscem a ne njega. „Možda zato što je svojim zanimanjem našla i označila tle, koje je celo čovečanstvo, ili možda Evropa, njen humanistički duh… Niko kao Mici Šinko, lekarka, Jevrejka, nije mogao opisati – objektivno i srčano – ludilo na jednom parčetu zemlje“.
Najzad, pročitavši Roman o romanu, video je u njemu „najiscrpniji prikaz mađarske komune 1919. a samim tim možda i svake komunističke revolucije“. U televizijskoj seriji po ovom romanu (Optimisti) nalazio je vrhunsko ostvarenje. Pišući o tome Tišma sažima sudbinu ne samo Ervina Šinka: „Paradoksalno je u tom visokom postignuću što je proizišlo iz inspiracije apatinskog Jevrejina, koji se nije nigde odomaćio. Ni danas. Jer ga niko ne svojata: ni Mađarska, ni Vojvodina – inače sklona da istakne samostalnost – ni Hrvatska gde je bio pisac čiji se svaki rad pre štampanja prevodio, u kojoj je pre dolaska u Novi Sad živeo, ni Jugoslavija, a o ostalom svetu da ne govorimo. Prošao je kroz taj svet kao ničiji“.
Kiš i Tišma imali su mnogo zajedničkog: poreklo, ista književna tema, govorili su mađarski, imali francusku orijentaciju. Ali su bili udaljeni. „Bio mi je tuđ, osećao sam ga“, kaže Tišma, „nekako prežestokim, divljim, neobeleženim jevrejstvom, ni u jednom momentu“. Tišma je, međutim, smatrao da je Kiš bio „sjajan“. Uvek otvoren kada govori o sebi, Tišma je priznavao da se sa Kišom odmeravao. Priznavao je da je Kiš bio superioran u izrazu, dok je sebe takvim smatrao u tematskom smislu (erotska tema).
Uoči ratova u Jugoslaviji 90-ih godina prošlog veka, u Beogradu je osnovano Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva. Za predsednika je izabran akademik Ljubomir Tadić, a za članove od Srba: Dragoslav Mihailović, Dobrica Ćosić, Borislav Mihailović – Mihiz, dr Pavle Ivić; od Jevreja: Andreja Gams, Enriko Josif, David Albahari, Filip David.
„Mene niko nije upitao“, piše Tišma, „iako sam sad već znana (moj objavljeni dnevnik) srpsko-jevrejska simbioza; razume se da mi je to drago, jer bih morao takođe odbiti, pošto se ne osećam ni Srbinom ni Jevrejinom, niti smatram sebe, i da se osećam to kao jedno ili drugo, pozvanim da zastupam bilo koji narod. Ali ipak osećam izostavljanje kao još jedno lišavanje, kao još nešto što propuštam… Taj splet okolnosti, to namerno najavljivanje sukoba koji će potkrepiti tezu o različitim mentalitetima („zu viel oder en wenig“) kao karakterizaciju Jevreja podseća neodoljivo na dramaturgiju ’Kapoa’, na potragu glavnog junaka izazvanu jednim bačenim novinama. Tužno jevrejstvo i to, zbog nedostatka doživljenog obilja koje nudi bitisanje samo na svome tlu“.
* *
Deceniju pre smrti, kada je već bio priznat kao pisac, Aleksandar Tišma je u dnevniku razmišljao o jeziku: „Jezik je u duhovnom životu što i novac u materijalnom. Njime se mogu, opisno ili kritički, odraziti vrednosti dostignute u duhovnim oblastima, u nauci, umetnostima i religijama, kao što se novcem mogu izraziti vrednosti dostignute u materijalnom životu.
U svim podeljenostima koje je nosio nijedna nije toliko mučila Tišmu kao ona koju je izazivao jezik na kome je pisao. Jer, pitanje jezika je zapravo pitanje: za koga je pisao i čijoj je književnosti pripadao. Odlučivši se da bude pisac, Tišma je, umesto maternjeg mađarskog, odabrao srpski jezik, koji nije znao. U vreme književnih pokušaja, on se u dnevniku često zariče: „U zadatke moram uključiti učenje dobrog jezika. Kao prvo, valjalo ga je pleviti od epiteta“; „Samo jezik, jezik moram da čistim“. Ali, jezik ima dugo pamćenje. Prvi Tišmini radovi nisu nalazili izdavače zbog jezika (Široka vrata objavljena su tek posle 30 godina, i to neprestanog Tišminog rada na njima). Bilo je i apriornog otpora Tišminom pisanju na srpskom jeziku. Beogradom je kružila priča da on dnevnik piše na mađarskom pa ga prevodi na srpski jezik.
Tišma je srpski jezik učio čitajući njegove najbolje znalce: Dositeja Obradovića, Milana Đ. Milićevića: „svaka priča kao u gvožđe izlivena“. Postepeno je otkrivao suštinu: „Moja osnovna jezička greška: nisam znao da ne znam jezik. Pisao sam bez kontrole, povodeći se za mišlju, kako se oblikovala. A nisam slutio da moja misao nije srpska, odnosno, da činjenica što ona to nije može da smeta. Tako su ispadale same besmislice. Moram najzad da priznam fakt da jezičko znanje kojim raspolažem nije sraslo sa mnom, da treba svaku reč da merim ne samo prema onom što njome nameravam da kažem – to je zadatak svakog pisca – nego i da proveravam značenje koje mislim da joj mogu pridati. Ne znam jedino da li slikar koji nema ruku, pa se uči da slika nogom, ima računa da se trudi ukoliko mu je stalo da bude više od podvižnika volje“.
Tišma je verovao da je jezik pisca, kao i sve u životu stvar njegovog slobodnog izbora („Čudo života je mogućnost izbora“). Da mu je, pisao je, 1945. godine bilo dozvoljeno da ode u Francusku, mogao je pisati na francuskom, kao što je to i činio u poslednje dve decenije 20. veka. Navodio je pisce koji su, živeći u stranim zemljama, zadržali svoj jezik, kao i one koji su uzeli novi. On se, bez slobode izbora – „silom zabrane prizemljio“ – u Matici srpskoj.
Početkom devedesetih godina, posle raspada Jugoslavije, Tišma piše o protivrečnoj situaciji u kojoj se kao pisac nalazi: „Sve manje pripadam književnosti na čijem sam jeziku pisao, a ipak pripadam svetu samo kao pisac te književnosti, makar i kao njen otpadnik. Jer me ona, to jest narod za koji se ona piše, nije pustila da pređem u neku drugu, željeniju“.
A povodom teksta Bogdana Tirnanića u beogradskom NIN-u da je Dobrica Ćosić posle Crnjanskog najbolji srpski pisac, Tišma je u dnevniku zabeležio da ga to „pogađa više nego za bilo kog drugog, zato valjda što osećam da bi ovo moglo biti istina i pored svih mana Ćosića kao pisca. Jer je on više medijum koji se predaje glasu epohe nego što je to iko među nama. Jer je nacionalan“.
* *
Živeti u komunizmu za Aleksandra Tišmu, sa svim njegovim podeljenostima, sa shvatanjem života („sitan, beznačajan, sebičan ali je tvoj – i čuvaj ga), sa uverenjem da je već „stvaralac – nepovratno“ – bio je ontološka suprotnost. A tek biti član Partije? U vreme masovnih prijema u Partiju 1948. godine, Tišma je poveravao dnevniku: „Skoro ga se bojim. Sedeti pred njima i odgovarati o prošlosti. A budućnost – stalno prikrivanje, laganje i licemerstvo…“ Razgovarao je sa prijateljem: „I on se slaže da je ovo najlicemerniji društveni sistem, jer je najtotalitarniji…“ Međutim, egzistencijalni razlozi prisiljavali su Tišmu na kompromis. Da bi bio saradnik partijskog lista „Borba“, ušao je u Partiju. Otac ga je, ne pretpostavljajući da on može biti u Partiji, jednom pitao: da li u „Borbi“ mogu raditi i oni koji nisu članovi Partije?
Biografiju za prijem u Partiju Tišma je napisao lakše nego što je zamišljao: „Napisao sam sve o svom jevrejskom poreklu i rasnom stidu. Malo sam lagao predstavljajući sebe hladnokrvnijim i smelijim pred opasnostima u okupaciji“. Članstvo u Partiji ga je zamaralo. Otkrivao ga je iznutra: „Mislim da je pokret došao u fazu kad njegovi interesi i interesi većine nisu više istovetni kao što su bili u ratu“. Učvršćuje svoje sumnje i zaključuje: „Treba raditi samostalno i bez obzira na dogme u srodstvu samo sa književnošću i njenim poslenicima“.
Tišmina udaljenost od Partije postaje definitivna u vreme njenog sukoba sa Staljinom. Odbija metode i sredstva korišćena u proveri odanosti svakog člana Partije.
Već 1952. godine biva isključen iz Partije zbog „nerazumnih i neprincipijelnih postupaka i malograđanskih opterećenja“.
Van Partije, u političkoj histeriji koja je vladala pedesetih godina, Tišma je bio sumnjičen za naklonost Informbirou. Često je pozivan u UDBU, saslušavan, prisiljavan na pismena izjašnjenja. Do 1956. godine bio mu je zabranjen izlazak iz zemlje. Jednom prilikom je upitao islednika: „Zar ću ja celog života biti ovako žigosan?“ Odgovor je glasio: „Celog života“.
Tišma je priznavao značaj komunizma u pobedi nad nacizmom, ali je otkrivao totalitarni karakter komunizma. Smatrao je sam sukob sa Staljinom istorijski važnim. Njime je načet mit. Neizvesno je kako će se razvijati delovi celine, ali Treći Rim će se iznutra kruniti.
Na Rezoluciju IB-a pozitivno su reagovali zarobljenici ideološkom dogmom. Ali, činjenica da se zemlja ujedinila u otporu Staljinu, za Tišmu je bila objašnjiva narodnooslobodilačkim ratom koji je vodila. Čak i Srbi, istorijski saveznici Rusa, bili su spremni na rat u odbrani nezavisnosti zemlje.
Tišma se „prizemljio“, ali njegov dnevnik je dubinska kritika komunizma u Jugoslaviji, i proročka. Progon informbirovaca i postojanje Golog otoka nisu bili tajna. Ni metodi. Prvi povratnici sa Golog otoka početkom pedesetih godina svedočili su i o jednom i o drugom. Tišma je beležio kazivanja ljudi koje je poznavao: „Dokle god ne raščistiš sve u sebi, nemaš mira“, govorio mu je jedan od njih. „Ja sam pokušavao isprva da ponešto prikrijem pa mi to nije davalo mira“.
„Ne znam“, pita se Tišma, „treba li to shvatiti bukvalno ili preneseno, to da je na Otoku pritisak islednika toliki da ne možeš za sebe ništa zadržati, da te, možda, toliko ispituju i kontrolišu da na kraju kažeš sve što je u tebi, ili te navedu da sam zaključiš kako ne treba ni u čemu da ih obmanjuješ (toliko su u pravu)“.
Kuda će Tito posle sukoba sa Staljinom? Odgovor na ovo pitanje bio je, za Tišmu, povezan sa pitanjem može li komunizam da se menja? Kampanja protiv Branka Ćopića zbog njegove „Jeretičke priče“ i obustava časopisa „Svedočanstva“ nije nagoveštavala otvaranje vrata slobodi, eventualno okretanje Jugoslavije Zapadu. Ali, odjednom, javio se neočekivano „drugačiji revolt (za razliku od pređašnjeg građanskog), revolt komuniste“. Sa kritičkim člancima javio se Milovan Đilas, visoki partijski funkcioner, netom izabrani predsednik Savezne Narodne skupštine. Odakle dolazi njegova kritika i kuda vodi? Tišma ima četiri pretpostavke: 1. iz „usijane glave – permanentnog revolucionara… koji možda veruje da taj put vodi ka ’pravom čoveku’“; 2. od „zaostalog čoveka (IB) iza ove faze razvitka, koja vodi ka ustaljivanju, buržoaziranju, ka novim vrednostima jednog fiksiranog društva, izraženim položajima i prihodima“; 3. od „naivčine – koji ne zna da svaki gornji sloj, a naročito njegove pratilje – žene – može da se izrodi već usled dokonosti i luksuza“; 4. od „infantilca – koji je ostao na pozicijama predratnog skojevstva (okretne igre zabranjene)“.
Možda je u Đilasovoj pobuni po instinktu bilo ponešto od svih Tišminih pretpostavki. I Đilasu su bile potrebne godine robije i knjige da dođe do suštine, to jest do sistema: u jabuci crv. Za Tišmu je, međutim, ćutanje partijskog vrha neposredno posle Đilasovih članaka, bilo izraz neshvatanja „opasnosti od ovog razbarušenog čoveka“. Jer – „Pozivanje na slobodu najzad počinje da se shvata bukvalno i od nje padaju glave. Ali reči su žilave i one će se probiti, od ’slučaja’ do ’slučaja’ ka nečemu što još ne vidimo. Ili će doći do stezanja“.
Bivalo je i „stezanja“ i „popuštanja“ na podjednakom odstojanju od nedodirljivosti monopola Partije i njene ideologije. Đilasov slučaj doveo je do pukotine u delu koji se odvojio od celine (Dedijer, Mitra Mitrović, Drenovac). To, međutim, nije i napuštanje mita. Pedesete godine su sive (Goli otok, dokazivanje ideološke pravovernosti u politici prema selu, u upravljanju fabrikama). Šezdesetih godina dolazi do biološke smene generacija u književnosti, na univerzitetu, u časopisima. „Razgovor u martovskom broju ’Dela’ dosad najbolja kritika društva… Ja sam“, piše Tišma, „uvek očekivao pobunu od ove generacije, i to baš od kosmopolitskog kruga kao u ’Delu’ a sada nalazim baš takvu kakvu sam priželjkivao: pronicljivu i nemilosrdno hladnu“. Citira Dejana Đurkovića: „Ne postoji nikakva diktatura, već postoji diktatura mita“.
Početkom šezdesetih godina Tišma piše „Nasilja“ – „s uživanjem istiskujem jedan po jedan prišt na grubome telu ove prizemne, nagonu podređene sredine. A još uvek mi se čini da kasnim za nečim što je trebalo da mi bude početak. A nije dao socijalizam. Eto u kom smislu je on štetan po umetnost, a možda i po svako ljudsko ispoljavanje: ne dopušta da svak sledi svoju traumu. Umesto toga natura generalna objašnjenja i rešenja. A dok se čovek, slab kakav je, osvesti, već je prošlo pola života“.
U to vreme, Tišma je napadan zbog svoje knjige putopisa Meridijani Srednje Evrope. U dnevniku piše: „Okružen sam ćutanjem i pretnjom“. Sužava se polje slobode: napad na apstraktno slikarstvo (direktno od Tita) i hermetičku književnost: „Dokle god je postojalo nešto izvan domašaja dnevne politike, dok je postojalo jedno takvo ostrvo za sebe, totalitarizam nije bio potpuno totalan“. Nagoveštaji promene su osujećivani: „Hrabrih boraca nema na vidiku“.
Neke od knjiga koje su krajem šezdesetih godina prevođene u Jugoslaviji učvršćivale su Tišminu sumnju u mogućnost menjanja komunističkog sistema koji se zasniva na ideologiji. Tako u knjizi (Priznanje) čehoslovačkog diplomate, komuniste, Artura Londona, koji je i sam bio žrtva staljinističkih progona, Tišma nalazi „upadljivo… odsustvo kritičnosti prema ideologiji“. London, s ponosom, tvrdi da ostaje komunista. U pitanju su „deformacije“, „hlađenje odnosa među ljudima“, „birokratizacija“. Glavnu grešku Partije nalazi u tome što je „diktaturu i teror opravdane prema neprijateljima primenila i na komuniste“. To je granica koje se Artur London drži u kritici Partije; i ne samo on. „On ne vidi“, piše Tišma“, „da je ozakonjenje diktature i terora već prvi korak u bezakonje, jer ko će se smatrati neprijateljem to je stvar već subjektivna. U jednom trenutku, sticajem okolnosti, bio je za neprijatelja smatran on (Artur London – L.P.). Ideologija koja ozakonjuje teror latentno je opasna. To komunisti neće da vide…“ A da je pojava univerzalna, potvrđivali su mu takvi ljudi i u njegovoj sredini koje je u dnevniku i imenovao (Egerić, Vuletić). „Mesto da kažu: ’Ovom čemu teže komunisti, izjednačavaju ljudi, ja i dalje težim, samo ne sredstvima komunista (pa zato i nisam komunist)’. Činjenica da se ne izjašnjavaju tako dokazuje da komunistička ideologija spada u domen religije, više nego društvene misli“.
A zatim Jevgenija Ginzburg, koja dvadeset godina posle Staljinove smrti i raskrinkavanja njegovog „kulta ličnosti“ u sovjetskoj partiji, u svojoj knjizi Kronika kulta ličnosti piše: „I danas, nakon svega što se dogodilo, ne bismo glasali za neki drugi sistem osim sovjetskog, s kojim smo srasli srcem i koji je za nas bio tako prirodan kao disanje“.
Pa, onda, Jara Ribnikar, koja, u Matici srpskoj, dve godine pre događaja u Srbiji koji će nagovestiti rat u Jugoslaviji govori o dilemama komunista u ratu (da li streljati borca zbog sitne krađe) kaže: „To je bilo strašno, ali da nismo bili takvi, ne bismo mogli pobediti“. Već pronikao u taj način mišljenja koji ne zna za dileme, Tišma beleži da se Ribnikareva ne pita „ima li ljudi koji već u vreme revolucije nisu bili bez ’dilema’, ali ih niko nije slušao, niti bi ih danas slušao, ako imaju dileme koje njena Partija nije učinila javnim“.
Za koju godinu, Tišma će zabeležiti, bez komentara, „priznanje“ jednog komuniste, koji, za razliku od komunista koji su, i nakon svega, ostali komunisti, to nikada ne bi ni bio. Komunistički lider Bugarske Todor Živkov rekao je posle sloma komunizma: „Moja 35 godišnja vladavina bila je greška. Kad bih ponovio život, ne bih čak bio komunista. Da je Lenjin živ, on bi rekao isto“. Naravno, prošlost se ne može promeniti, ali se o njoj može razmišljati.
* *
Posle neuspelih pokušaja reformi u svim socijalističkim zemljama, čija je kulminacija bila sovjetska okupacija Čehoslovačke (1968), Tišma zaokružuje svoj zaključak o nemogućnosti menjanja komunističke dogme. Stanovište o nemogućnosti socijalizma „s ljudskim licem“, što je bila formula komunista u Čehoslovačkoj, Tišma u dnevniku saopštava u formi definicije: „Socijalizam je idejom nametnuto ustrojstvo, kakvo je vojska, ili logor, ili bolnica, to je sredina u kojoj se sa ljudima nešto čini. Naravno, i tu – kao i u vojsci, bolnici itd. ljudi imaju svoj život, ali taj je život skriven, tajni, naravno i jedini. Pokušati da se taj život nametne ustrojstvu nespojiv je sa očuvanjem socijalizma, jer onemogućuje da se sa ljudima dalje čini, oni postaju činioci (podv. L.P.), a to znači i avanturisti, nacionalisti, srebroljupci, izrabljivači“.
Sloboda donosi mogućnost izbora, rizike i odgovornost. Socijalizam sve to onemogućava. To pokazuju i dva primera u Jugoslaviji. „Masovni pokret“ u Hrvatskoj bio je pokušaj „da se životna spontanost ubaci u sistem“. Ali, „već na prvim koracima pratila ga je pretnja građanskog rata. Jer to je život, jedini život, ta pretnja, odmeravanje snaga, dvosmislenost ciljeva kroz koje se individua s mukom ali s punom odgovornošću probija“. To je život i on jedini stvara literaturu: sve ostalo je „žurnalistika ili dogma“.
Za razliku od Hrvatske, u kojoj je pokušaj unošenja spontanosti u sistem zaustavljen pretnjom građanskog rata – u Srbiji je taj pokušaj zaustavljen „malom kulturnom revolucijom“ – „isključuju se iz Partije ’anarholiberali’, ističu se crne liste obogaćenih, uvodi se partijska kadrovska lista, ponovo“. „Letopisu“ se najavljuje napad na Živojina Pavlovića zbog jedne pripovetke „u kojoj se ruga otkupu i kolektivizaciji“. Tišma se teši da može biti i gore. Pomišlja na konclogore, na emigraciju.
* *
Zašto se ćutalo i dokle će ćutanje trajati? Drugim rečima: „Šta ljude drži u privrženosti socijalizmu? Činjenica“, pita se Tišma, „što se on kao jedan totalitarizam, najuspešnije suprotstavio drugom totalitarizmu, fašizmu?“ Tišma ne insistira na razlici između ta dva totalitarizma, već na sistemu suprotnom i jednom i drugom. Pobeda nad fašizmom ne bi smela biti razlog da se u socijalizam „zaklinje kao u veru. Ja koji sam areligiozan“, kaže Tišma, „smatram sebe lišenim obaveze prema sredini koja bilo koji sistem, pa i socijalizam, prihvata kao veru. Tu negde“, kaže Tišma, „mogu naći svoju slobodu.
Drugi argument u korist privrženosti socijalizmu i njegovoj hipokriziji jeste – „narod“. Tišma, kao uvek, svoja razmišljanja temelji na činjenicama. U vreme dok ih beleži u dnevniku, u Beogradu se održava sastanak pisaca pod naslovom „Književnost i revolucija“. Paralelno, u štampi se objavljuju napadi na Dragoslava Mihailovića zbog njegovog romana Tikve i pozorišnog komada po tom romanu. U napadima se ističe da je pobedu nad staljinizmom 1948. godine izvojevao „narod“, spreman i na rat. Ali se ćuti o tome da je „narod“, to jest UDBA, „imala iste staljinističke metode kao i protivnička strana, da je bila isto tako surova i bezobzirna sa gledišta građanske zakonitosti, pa čak i da je imala prava da to bude, ništa ne menja činjenicu da je takva bila“. Zato su Mihailovićeve Tikve, za Tišmu, bile „naša prva politički slobodna knjiga“. A napadi poput onih na nju biće mogući sve dotle dok se „ne ozakoni da pisac može pisati i protiv ’naroda’, to jest interesa vlasti“.
Promene u delovima „razlomljenog“ komunističkog mita, čiji je prvi primer bila Jugoslavija, Tišma je, ipak, povezivao sa mogućnošću promena u Sovjetskom Savezu, kao bastionu „pravoslavnog“ komunizma. Posmatrao ga je iz perspektive zapadne civilizacije različite od istočne koja je kultom „naroda“ iznedrila boljševizam. Mogućnost takve promene za Tišmu je bila ravna promeni u njegovom životu, u njegovoj sudbini. To, možda i ne mora biti iluzija: „ako niko ne ukloni Gorbačova, koji se volšebno provukao kroz sve kanale do komunističke vlasti da bi iznutra srušio i ukinuo to nakazno carstvo spoljne strogosti i unutrašnje pustoši“.
U dnevniku, Tišma, poput hroničara, prati događaje u zemljama Istočne Evrope. Konstatuje: „Pravoslavni komunizam, boljševizam, urušava se“. U Poljskoj politička opozicija, u Mađarskoj nagoveštaji stvaranja nekomunističke partije. Na istom su talasu Istočna Nemačka i Čehoslovačka. „I Slovenija i Hrvatska to hoće, ali Srbija se zbija oko svog komunističkog rukovodstva – nedavno je to izjavio u ime Srpske akademije nauka i umetnosti Dušan Kanazir…“ (njen tadašnji predsednik, L.P.). Samo „kod nas (u Srbiji – L.P.) rušenje boljševizma poprima oblik međunacionalnog trvenja“.
Zahtevi Slovenije i Hrvatske za promenom sistema i otpor Srbije tim promenama uveravali su Tišmu da se Jugoslavija deli linijom Istok – Zapad, da se vraća na Jaltu. Srpstvo je doživelo poraz „istorijske i psihološke misije da bude ujedinitelj Južnih Slovena“. Drugi narodi manifestovali su volju za nezavisnošću. U Srbiji, međutim, živi 60% Srba i njihova osećanja su što se tiče granica različita. Ona mogu biti „izvor jednog novog preporoda, jugoslovenskog, ali i četništva, mraka…“
Zapad, posebno SAD, zadovoljan je što nacionalistički pokreti na zapadu Jugoslavije, dobijaju demokratski karakter. Po Tišmi – „Ovo znači da bi Zapad mogao pristati na rascep po receptu iz Jalte“. Za Tišmu lično, da bi on „mogao ostati zaglavljen u ovoj Srbiji, poslednjem bastionu boljševizma i poprištu građanskog rata, ne mogući da doprem onamo gde mi pripada misao, kao što nisam mogao u mladosti“. *
* *
„Propada na moje oči i druga Jugoslavija, juče je niz zemalja priznalo Hrvatsku i Sloveniju kao odvojene države“. Rat i raspad jugoslovenske države Tišma je jednom već doživeo: „1942. napustio sam svoju zemlju Vojvodinu kao deo rascepkane Jugoslavije i nastanio se u Budimpešti kod Majke (Terez Miler – Tišmina stara-majka – L.P.) kako bih izbegao rat koji se u njoj vodio između mađarske vojske i ’nepokornih’ slovenskih i jevrejskih elemenata kao što ću učiniti kad 1992. izađem u Francusku“.
Tišma je bio za promene u Jugoslaviji (pridružio se čak i Reformskoj stranci Ante Markovića), kojima se suprotstavio srpski politički vrh na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Ali rat u kome se raspala jugoslovenska država nije za Tišmu došao iznenada. Uoči rata, u Lionu, u društvu ljudi iz raznih krajeva Jugoslavije, on stiče utisak da za Jugoslavijom „sve manje ljudi žali“. To ga navodi na odluku „da ničim što se odnosi na zajednicu ne treba da se bavi(m), da treba da gleda(m) preko nje dalje, ka Evropi, ali kao pojedinac, ne pripadajući nikojoj sredini sem ravno njoj“.
Tišma racionalno misli o Jugoslaviji. Uočava njene protivrečnosti čija teška rešivost zemlju drži u stalnoj napetosti i težnji ka rešenjima koja proizvode latentne sukobe. Po njemu, „Jugoslavija je nemoguća „i kao zajednica i kao skup nacija koje je sačinjavaju“. Kao zajednica, ona se raspada čim se nađe na udaru neprijatelja (fašistička Nemačka 1941) – „i u svom raspadu nastavlja međusobne kavge uzajamnim ubijanjem“.
Kao skup nacija je, pak, nemoguća zato što je „svaka nacija na svojoj teritoriji suviše slaba i po svojoj etničkoj brojnosti i po političkom i značaju, da vlada manjinama“. Slovenci čine izuzetak jer Slovenija nema manjina, oni mogu opstati „i bez zajednice i saveza“. Srbi se ne mogu zadovoljiti Srbijom, jer ogroman deo Srba živi van teritorije Srbije. Ostrašćeni protiv većinskih naroda u ratu 1941, pa i 1991. godine – „a u nemogućnosti da obuhvate svojim granicama sve teritorije na kojima žive Srbi, jer tu niti imaju preovlađujuću većinu, nego možda nešto oko 60%, niti imaju onu političku i kulturnu nadmoć nad Hrvatima, Albancima i Mađarima sa kojima su na toj svojoj teritoriji izmešani, da bi mogli njima ili u slozi s njima vladati“.
Komunisti su vodili oslobodilački rat s ciljem da obnove Jugoslaviju. A u obnovljenoj Jugoslaviji, koja je po samodefiniciji komunističke vlasti bila diktatura, za kroćenje ako ne i za rešavanje unutrašnjih protivrečnosti, najvažnija je bila uloga sistema, odnosno vodeće ličnosti. Kada se početkom 90-ih godina počelo govoriti o Titu kao kreaturi Kominterne koji je u Moskvi 1935. godine pisao dostave o Jugoslovenima, a možda docnije boravio u Španiji – Tišma u dnevniku piše: „Možda je od toga dosta tačno, ali je tačno i to da je Tito i kao Hrvat, i kao austrijski feldvebel, i kao čovek koji poseduje ’glamoure’ zapadnog tipa, predstavljao onu kapu na našim glavama koju je Evropa (a s njom i Amerika) mogla da prihvati i da nas pod tom kapom uvaži kao nešto svoje“. Sa tim karakteristikama, Tito je, smatra Tišma, ako ne rešio, onda ukrotio odnos Srba i Hrvata kao najveću suprotnost Jugoslavije opterećenu još i teškim nasleđem iz Drugog svetskog rata.
Svestan drame u odnosima između Srba i Hrvata, Tišma je pisao: „Tito je spasao Hrvate srpske osvete, a Srbe je spasao osvete nad Hrvatima. Kad je umro, i Hrvati i Srbi učinili su grešku. Hrvati su hteli da osnuju nezavisnu državu, a Srbi su to neobaziranje iskoristili da bi se ipak osvetili, što im je pedeset godina bilo uskraćeno“.
Tišmin dnevnik u delu o drugoj Jugoslaviji sadrži više ilustracija napetosti i između Srba i Albanaca. U krajnjem ishodu, Tišmin dnevnik svedoči da je režim, odnosno Srbi, na svaki zahtev Albanaca odgovarao nasiljem. U svetu je nasilje nad Albancima na Kosovu upoređivano sa tadašnjim nasiljem u Čileu i Južnoj Africi. Do kulminacije je došlo 80-ih godina, posle Titove smrti. I na umerenije (Kosovo republika u okviru jugoslovenske federacije) i na radikalnije zahteve Albanaca na Kosovu, režim, odnosno Republika Srbija, odgovarao je pojačanom represijom (masovna hapšenja, dugogodišnje robije, tortura u zatvorima, ubijanje Albanaca u njihovim demonstracijama, vanredno stanje na Kosovu). Tišma se u dnevniku nije pitao šta će na sve to reći srpski narod, već: „Šta će da kažu srpski prozapadno orijentisani intelektualci? Hoće li priznati da je po osam i deset godina robije zaista prevelika kazna za pisanje letaka i donošenje rezolucije? Ili će se okrenuti Rusiji, koja nudi Jugoslaviji kalup po kome je najbrojniji narod pozvan da vlada u višenacionalnoj zemlji?“
Nasilje je išlo uzlaznom linijom. U proleće 1989. godine uhapšen je mladi kosovski lider, Albanac Azem Vlasi. Tišma beleži: „predsednik jugoslovenske omladine pod Titom i do pre nekoliko dana član Centralnog komiteta Saveza komunista“. (U ratu su bili ubijani albanski politički prvaci, kao Fehmi Agani, koji su bili za dijalog sa Srbima.)
Okupljanja Srba oko Slobodana Miloševića nastavljena su u Vojvodini. Tišma je usamljen: „Iznerviran nacionalnim okupljanjima, padam u staračku histeriju… Jedini čovek u Novom Sadu sa kojim sam saglasan (ili se on pravi da je sa mnom saglasan) je Želimir Žilnik“.
Odnosi između istočnog i zapadnog dela Jugoslavije su na ivici rata: „Istok, u ime krize, traži vraćanje rankovićevskoj (Aleksandar Ranković, predstavnik Srbije u jugoslovenskom vrhu; uklonjen iz političkog života juna 1966. – L.P.), srbocentričnoj Jugoslaviji, zapad pokušava da krizu prevaziđe forsirajući decentralizaciju, pluralizam“. „Ja sam“, pozicionira se Tišma, „na strani zapada, ali fizički na istoku, otkako je Vojvodina kapitulirala pod pritiskom mitinga“.
Tišma ne skriva svoju „netrpeljivost prema Slobodanu Miloševiću zbog njegove manijačke vere u srpstvo, u narod, u gomilu“, čime je „za godinu dana učinio sve nesrbe srbofobima“. U Miloševićevom boljševizmu, Tišma vidi osnove nacionalizma. Jer, „čovek uništene ličnosti beži u sebi najbližu futrolu, a to je nacija“. Rat je bio u logici raskola između Istoka i Zapada unutar Jugoslavije, i učinio je njen opstanak nemogućim.
* *
U ratu život Aleksandra Tišme – običan, kao i tolikih drugih ljudi. Brinuo se o majci: posećivao ju je svakog dana u staračkom domu, u bolnici. Hranio ju je, prao njeno rublje, posmatrao propadanje njenog tela i uma. Vršio nabavke i za svoje i za sinovljevo domaćinstvo. Kuvao. Namicao novac da u inflaciji plati astronomske račune. U svim odnosima, Tišma je više odgovoran i korektan, nego prisan. U isto vreme, živeo je svoj unutrašnji život, onaj koji je za literaturu. Čitao, pisao, vodio dnevnik. Razmišljao o pojavama oko sebe, povezivao ih. Nalazio je da rat u Srbiji nema pravu opoziciju. Zato i nije prečuo jedan antiratni glas: „Konačno je jedan Srbin – dr Ivan Đurić – rekao da Srbija osvaja hrvatske granice, da se stidi što je Srbin i da će se posle rata izviniti Hrvatima. Možda će se iz sramote od rata i iz poraza u ratu roditi prava srpska opozicija koje još nema“.
* *
U jesen 1992. godine Tišma odlazi tamo kamo je uvek težio: u Francusku. Putuje po njenim gradovima. Najviše boravi u Nioru. Čita, piše, vodi dnevnik, razgovara o svojim knjigama koje su prevedene u Francuskoj. Nastavlja dnevnik. Odbija da govori o Jugoslaviji. Podeljen je: zahvalan Nemačkoj za ono što je učinila za njegovo delo, kivan što je doprinela raspadu Jugoslavije. Udaljava se od svog francuskog izdavača (L’Age d’Homme) i njenog glavnog čoveka (Dimitrijevića) zbog njegovog „angažovanja za Miloševića u Srbiji i ovde (u Francuskoj – L.P.), putem raznih izdanja, u odbrani srpske stvari“.
Rezimira svoj život: „Prirodno bi bilo da ostanem sam u Francuskoj i ovde presvisnem, jer nacionalnu klopku kod kuće i inače ne mogu da podnesem, a ovo ovde, izgubljenost jednog Istočnoevropljanina u gradu za koji se opredelio, zapravo zaokrugljuje moj život, upravljen uvek ovamo“.
Ipak, odlučuje da se iz „dobrovoljnog izgnanstva“ vrati u Novi Sad. Život je bio avantura, dostignuto je sve što se moglo dostići. Tome je došao kraj: „I sve što sam u ime avanture otkrio: sudbina, vezanosti, propadljivost zdravlja i života, sručilo se na mene prvi put nezaštićenog ulogom koja me je u tom času napustila“.
U godinama koje su mu preostale Tišma je dočekao kraj Slobodana Miloševića. U dnevniku beleži da je živo navijao „da se ludak skloni sa trona“. O budućnosti nije govorio. Ali ceo njegov dnevnik kazuje da ju je video u sudaru Istoka i Zapada. Pisao je, naravno, o starosti, bolesti, o smrti. Rečju, o prolaznosti koja je jedino večna. Sveo je račune sa sobom: Aleksandar Tišma je znao ko je:
„Kada se završio Drugi svetski rat i kada se razlučilo ko kuda pripada, balkanski pisci u nastajanju i ja podelili smo se na dve strane. Oni su se dali na gradnju svog života i svog dela s osećanjem da su u središtu sveta i njegove istorije, tamo u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, s Komunističkom partijom ili protiv nje, koja ima na svom čelu Tita, a ja sam pristupio gradnji svog života i dela s osećanjem da sam ostao na periferiji, u zabiti, istežući vrat i buljeći oči ka nedostižnim svetlostima koje blešte na Zapadu. Ako ovo drugo predstavlja srednjoevropski stav, onda sam ja bio i ostao srednjoevropski pisac, ako nije, onda sam osamljen slučaj. Ali Balkanac, plemenski pisac, sigurno nisam, i to me je činilo i čini me na još jedan način različitim“.
* *
Različit i usamljen. Tišma kaže da je u literaturi imao samo dva sledbenika: Maksa Erenrajha (Karl Ostojić) i Miodraga Popovića: i po temi i po izrazu. Koliko je čitalaca imao njegov dnevnik i kakve su bile njihove reakcije, to Tišma nije mogao znati. Ali, ako jednom srpska istoriografija široko zahvati istorijske izvore, ona će moći za svaku analiziranu pojavu da napravi tipologiju izvora. U proučavanju kritike razlikovaće se: revizionistička, građanska, marksistička (u Srbiji u najpoznatijoj varijanti kritike svega postojećeg), liberalna… Tek tada će se shvatiti značaj kritičkog opisa „naše epohe“ iz ugla pisca i intelektualca kakav je u svom književnom delu, a posebno u dnevniku, bio Aleksandar Tišma. Po širini zahvata u vreme i prostor, po saznajnoj vrednosti, misaonoj dubini, po svesti o pojavama koje nas okružuju – njegov Dnevnik 1942–2001. je jedinstven istorijski izvor. A po nemilosrdnoj samoanalizi autora – i potresan.
* *
Na pogrebu Aleksandra Tišme izbrojano je šesnaestoro ljudi. Dan je bio leden… Kada sam u kapeli pružila ruku gospođi Sonji Tišma, ona mi je rekla: „Vi ste jedini došli iz Beograda“. „Ali“, kazala sam joj, „ja nikog ne predstavljam. Došla sam kao poklonik dela Vašeg supruga“. U susretu sa Dnevnikom 1941–2001. postala sam još veći poklonik Aleksandra Tišme, kao modernog pisca i slobodnog mislioca, kao čoveka koji je imao hrabrosti da bude različit i usamljen, ali svoj.
Latinka Perović
