Jasno ćemo reći: generalizovani evropski model nije stvoren kako bi se Grčka spasla, nego kako bi se uništila. Evropska je budućnost već isplanirana i predviđa srećne bankare i nesrećna društva. Predviđa razvojni put u kojem će kapital biti jahač, a društva konj. To je ambiciozan plan, no on ne može daleko da dospe. Razlog za to je što nijedan projekat nikada nije protekao bez konsenzusa društva i garancija za najslabije. Izgleda da vodeće evropske elite trenutno zaboravljaju tu činjenicu. Na svoju žalost, srešće se s njom pre nego što se nadaju.
Početak kraja postojećeg neoliberalnog kapitalizma,tj. najagresivnijeg kapitalizma s kojim se čovečanstvo ikada suočilo i koje dominira poslednje dve decenije, već je počeo. Još od kraha kompanije Lehman Brothers postoje dve sukobljene strategije za izlazak iz krize koje otvaraju dve različite perspektive za svetsku privredu. Prva strategija je finansijska ekspanzija, sa štampanjem novog novca, nacionalizacijom banaka i povećanim oporezivanjem bogatih, a druga je štednja, s prenosom duga banaka na javni državni dug, a odatle na srednje i i niže slojeve društva koji su preterano oporezovani samo da bi bogati poreze mogli da izbegnu. Evropske vođe odabrale su drugi model, ali su prebrzo došle do mrtve tačke i dodatnih problema. Ti problemi doveli su do istorijskog sukoba u Evropi. Sukoba koji naizgled dobija geografske dimenzije i oznake: sever-jug. Ali ispod površine je klasni sukob koji se odnosi na dve sukobljene strategije za Evropu. Jedna strategija brani potpunu dominaciju kapitala, bez uslova, bez načela, bez ikakvog plana sigurne socijalne kohezije i socijalne pomoći. Druga strategija brani evropsku demokratiju i socijalne potrebe. Sukob je već započeo.
Postoji alternativno rešenje za krizu. To je zaštita evropskih društava od špekulacija finansijskog kapitala. To je emancipacija realne privrede od ograničenja profita. To je izlaz iz monetarizma i autoritativne fiskalne politike. To je novo planiranje razvoja sa društvenom koristi kao glavnim kriterijumom. To je novi proizvodni model utemeljen na dostojanstvenom radu, na širenju javnih dobara i zaštiti okoline. Taj pogled se uporno ostavlja izvan rasprava evropskog vođstva. Zato jedino što preostaje narodima, evropskim radnicima i ,,ogorčenim“ pokretima jeste da udare vlastiti pečat na istorijski razvoj i spreče masovno pljačkanje i razaranje.
Iskustvo prethodnih godina dovodi do slećeg zaključka: postoji jedan moral u politici i jedan, drugačiji, u privredi. U godinama posle 1989. moral ekonomije je u potpunosti prevladao nad etikom politike i demokratije. Ono što je išlo u korist dve, pet ili deset snažnih finansijskih institucija smatrano je legitimnim, pa makar bilo protivno osnovnim humanitarnim načelima. Danas je naš zadatak da povratimo dominaciju političkih i socijalnih moralnih vrednosti naspram logici profita.
Kako ćemo u tome uspeti? Dinamikom društvenih borbi. I, pre svega, razbijajući jednom zauvek oklop društvene apatije na kojoj je utemeljena gradnja Evrope nakon 1989. Upravo je aktivno uključivanje masa u politiku ono od čega strahuju vladajuće elite u Evropi i u svetu. Baš zato to treba omogućiti.
Plan snažnijeg privrednog ciklusa je jasan. Formulišimo drugačiji politički i socijalni projekat. I odbranimo ga svim sredstvima na centralnom i lokalnom nivou. Krenimo od svojih radnih mesta, univerziteta, susedstva, pa sve do koordinisane zajedničke akcije u svim evropskim zemljama. To je borba otpora koja će rezultirati pobedom ukoliko bude vodila do zajedničkog alternativnog programa za Evropu. Današnji sukob nije onaj između deficita i suficita zemalja, niti između disciplinovanih i nemirnih naroda. Današnji sukob je onaj između evropskih socijalnih interesa i potreba kapitala za kontinuiranom profitabilnošću.
Odbranimo socijalne interese! Inače će naša budućnost i budućnost naše dece biti nesigurna i mračna, nešto što u poslednjim decenijama nismo mogli ni da zamislimo. Razvojni model utemeljen na ,,slobodi tržišta“ danas je bankrotirao. U ovim trenucima dominantne snage napadaju društvo, njegovo jedinstvo i sve one povlastice za koje je uspelo da se izbori. To je ono što se događa u Grčkoj i to je plan za celu Evropu. Krenimo zato u odbranu svim sredstvima. I pokrenimo društveni pokret koji eruptira i trajno širi osećaj solidarnosti i jedinstvene strategije za narode Evrope.
Budućnost ne pripada neoliberalizmu, bankarima i nekolicini moćnih multinacionalnih kompanija. Budućnost pripada narodima i društvima. Vreme je da se otvori put demokratskoj, socijalnoj i slobodnoj Evropi. Jer to je jedino održivo, realno i izvodivo rešenje za izlaz iz sadašnje krize.
Aleksis Cipras
https://kljucnekosti.wordpress.com/2015/01/11/aleksis-cipras-srecni-bankari-i-nesrecna-drustva/
