Jedna portugalska reklama za vina iz Alenteža (Alem Tejo, doslovno “preko Teža“) u kojoj mladić šaljivo vodi na povocu dve ovčice, kaže: “Autentičnost Alenteža je zarazna“. Prava istina. U ovo vreme raznih epidemija, postoji mesto koje će nas “zaraziti” jednom inače retkom vrlinom kao što je autentičnost. Velika oblast koja se prostire od središta Portugala do Algarvea i iscrtava dugačku granicu sa Španijom, Alentežo, i pored svoje prepoznatljive fizionomije (hrastovi plutnjaci, maslinjaci, doline za ispašu, bele kuće obrubljene plavim, ženska nošnja, muški šeširi, prijaznost ljudi), obiluje različitostima. Priobalni delovi, gde je ribarstvo najvažnija industrijska grana, imaju klimu i krajolik koji liči na Mediteran. Dublje kopno, sa oštrim zimama i žarkim letima, nepristupačno je i tajanstveno. A iz prostranih zaravni, poput priviđenja, dižu se drevni i prelepi gradovi. Na primer, Evora, rimska Liberalitas Julia (predivan Hram Dijane baš ispred manastira Svetog Jovana Jevanđeliste u manuelinskom stilu, Convento dos Loios), a za Arape Yebora/ Beža, rimska Pax Julia, arapska Baju, sa svojim veličanstvenim zamkom; ili Elvaš, zatvoren u svojim zidinama. Danas su mnogi od ovih drevnih zamkova i utvrda, zahvaljujući ideji o inteligentnom turizmu o kojoj brine Država, pretvoreni u pousadas (posadas), hotele visokog kvaliteta kojima se besprekorno upravlja i čije su cene više nego prihvatljive.
Ali osim veličanstvenih gradova u kopnu, Alentežo je regija sa neverovatnim selima i varošima u kojima vlada zaista “drugačija“ atmosfera. Među mnogima koje možemo da izdvojimo, slučajni putnik se danas zaustavio u Alter do Šau. Alter je i za same Alentežane gotovo znamen njihove regije, ali Portugalci uglavnom priznaju da Alter do Šao ima “nešto“ više, nešto što mu je podarilo vreme, kultura, Povest. Varoš su osnovali Rimljani, oko 200. godine posle Hrista (Abelterium ili
Eleteri, dok Chao znači “u ravnici“), i bila je važna pre svega zbog geografskog položaja, pošto se nalazila na putu koji je spajao Olissipo (Lisabon) i Emerita Augusta (Mćrida), dakle na mestu gde su se susretali trgovci robom iz atlantskog priobalja i oni sa iberijskog kopna. Kaže se da tradicionalne narodne svetkovine (takozvani Rimski festival), i dandanas vrlo živopisne, slave prolazak cara Hadrijana, koji je došao da uguši lokalne razmirice i dao ovoj varoši carske privilegije. Onda su je osvojili Vandali i uništili njene utvrde koje su obnovili Arapi 900. godine posle Hrista. Ponovo je postala hrišćanska (i izgleda ponovo uništena) zahvaljujući maču rekonkiste u rukama Nuna Alvaresa Pereire. Kralj Don Pedro I iznova je 1359. izgradio petougaoni zamak koji se uzdiže u centru varoši, sa predivnim gotskim portalom. A 1748. Don Žoao V, po savetu svoje supruge Marijane od Austrije, naložio je da se uvezu andaluzijske kobile da bi se napravila portugalska rasa konja. I tako je nastao Alter Reale, poznat kao luzitanski konj, koji se i dan-danas koristi u Portugalskoj školi jahanja (ponekad i u koridama). Konjički spomenik iz sedamnaestog veka na praga do Comercio u Lisabonu, prikazuje kralja Don Žozea kako jaše na alteru.
Nedavno su arheolozi pronašli pod jedne aristrokratske kuće iz rimskog doba sa neverovatnim mozaikom koji prikazuje prizore iz Eneide. Slučaj je hteo da ga vidim dok su ga arheolozi iznosili na svetlost dana, metući s njega naslage vremena. Nešto slično sam video samo u bioskopu u Felinijevom Rimu. Koračajući kroz prašinu iskopina u jednom trenutku sam se našao na leđima Eneje. Osetio sam se kao Anhiz. Arheološko nalazište već je neko vreme otvoreno za javnost.
Mozaik, na sreću, nije iščezao kao freske iz Felinijevog filma.
Antonio Tabuki
