Milena Marković: Deca LOM, Beograd, 2021.
Deca Milene Marković priča je o jednom životu koji je, kao i svaki život, sačinjen od više života, te sada sve te živote na okupu drži priča ispričana u stihovima, bez znakova interpunkcije i bez velikog početnog slova, tako da su Deca, u istom, i pesma o jednom životu koji (rekli smo), nikada nije jedan.
Dobro. Idemo ispočetka.
Ovu priču/pesmu ispisuje pripovedačica/pesnikinja koja se zove milena i koja, najpre, dobija sina ognjena, potom, dvadesetak godina kasnije, dobija i sina jovana, voli lepe i dugonoge muškarce, premda se udala za jednog koji nije lep (ali ume da gleda i neće da ode), sa majkom je u arhetipskom sukobu te se uzajamno zverski povređuju, zapravo je u sukobu sa svime što njena porodica predstavlja, sve te sestre i sva ta braća, sva ta ljubav i sva ta mržnja, ujaci tetke stričevi strine babe dede kojima je, kaže pripovedačica, sahrana omiljena zabava – a malo-malo pa se dogodi neka smrt koja, opet, uopšte nije ono najgore što se nekome u ovoj pesmi može dogoditi – seća se milena sebe kao deteta i teških i lakih drugarstava (kao Elenina sećanja u prvom tomu napuljske tetralogije Elene Ferante, samo što ovde sve staje u jednu pesmu, u nekoliko stihova koji su kao komadi polomljenog stakla) i seća se odjeka rata i momaka koji će uskoro postati zvanični neprijatelji njene zemlje jer su obrezani i seća se odlazaka na more i opet nekih lepih (i ne mnogo pametnih, ali svejedno lepih) i dugonogih momaka, svoje mlade zanosne majke s kosom do dupeta i svojih špicastih cipela i svog prvog muža koji je (naravno) lep i plav i dugonog, seća se nemaštine kada od roditelja izvlači novac za cigare, pijanstava, seksa s privlačnim konobarom hladnog pogleda i seća se kako je ognjen, njen prvi sin, izašao iz nje da nikada ne izađe iz autizma i seća se dede koji je svoje unuke dirao za grudi i između nogu (ne kaže Milena Marković “između nogu”, već stvari, pojave i organe imenuje direktno, brutalno), seća se zavisti koju je osećala prema drugim mamama čija su deca bila zdrava i dojenja i očaja i svoje muke i nema osude i nema gorčine (iako sve je bol), čitav je jedan život, sačinjen od mnogo života, izručen pripovedačici mileni koja sve te živote ne bi mogla da drži na okupu da nije knjige, te malarmeovske knjige koja čuva priče, pesme i sećanja.
Strahovita je sugestivnost pisanja Milene Marković – što smo znali i ranije – ali nikada ona nije napisala ovako dugu pesmu koju bi poznavaoci žanrovskih podela možda nazvali i poemom (jedino što ova poema ne liči ni na jednu drugu poemu), ili koju bi nepoznavaoci žanra, možda, nazvali pričom, autofikcijom, ili romanom u stihu (i poeme Bleza Sandrara su autofikcije, ali nas ne razvaljuju ovako, dopuštaju nam, za razliku od Dece, da dišemo). Kojem god književnom rodu da pripada, ovaj tekst proizvodi slike koje naleću u rojevima – svaki stih jedna slika ili dve – i čitalac, kao da je dirnuo u osinje gnezdo, poželi predah znajući, istovremeno, da knjigu neće odložiti jer zna da čita nešto istinito. Za istinu Dece – jasno je, ali mora se reći – ne jemči nikakva stvarnost koja je vremenski prethodila pisanju, niti nekakvo iskustvo koje bi potvrdili svedoci: eto, to o čemu piše Milena Marković zaista se tako dogodilo, baš tako (kako?). Sve i da je svaka slika plod, kako se to kaže, mašte, sve i da je svaki stih izmišljen, ne bi ovaj život koji je, kao i svaki život, sačinjen od više života, bio manje istinit. A istinit je zato što Milena Marković zna da je ono nenapisano, ono neizrečeno, ono što ostaje zapreteno u značenju, ili u šta se značenje ugnezdilo, jednako važno kao i ono što je ostalo na papiru. Stari su Grci to zvali merom. Da je svoje stihove nalik komadima slomljenog stakla – neoprezni će se rukovalac povrediti – opteretila s još značenja, da je ijednom pogrešila i počela da objašnjava slike, čitava bi se pesma/priča srušila u beznačajnost. Da je, pak, napisala manje, da je potražila pojmovne prečice umesto što je rojila slike (kao pomahnitale stršljenove), tekst bi ostao apstraktan, možda nerazumljiv, a svakako nedelotvoran. Velika pesnikinja je, međutim, velika upravo zato što poznaje meru.
Istinitost je, dakle, u meri iskaza, ali i odabiru slika. Odlazi milena u stan svoje sestre kako bi, pred sestrinim mužem, pokupila stvari. Muž je mesnatih ruku kojima maše kada priča, “s velikim belim trbuhom na / tankim dugačkim nogama / mirisao je na sto mirisa i bio lakom na hranu”, a svog je sina terao da pojede ono što je ispovraćao, pred tim i takvim čovekom, dakle, ona brzo kupi sestrine stvari (jer sestra ga napušta), atmosfera je teška i napeta, nasilje se oseća u vazduhu, ali tada (str. 144) sledi strašna slika:
on je stajao na vratima
gledao u moje ruke
bila sam spremna da progrizem svoj put
kroz taj beli bubanj od trbuha
mislim da je video tu nameru i sklonio se
Kao pacov. Bila je spremna da progrize put kroz njegov trbuh kao pacov. Ali pesnikinja ne dodaje ono što se nalazi u značenju reči progrize – pacov, kao pacov, pacov progriza – jer pesnikinja zna meru. Ona ne potcenjuje svoje čitaoce, niti se hvata za metafore i poređenja na prvu ruku. Ona ne gomila značenja, nego ih pušta da kod inteligentnog čitaoca ta značenja rade sama. Ona ne popunjava ponore svoga teksta otpacima reči koje se nalaze u onome što je napisano (u “progrize” već se nalazi “pacov”), nego zna da u onome što napiše ima dovoljno energije da osetljivog čitaoca prebaci preko ponora (ko se u tom prebacivanju ugruva – sam je kriv). A kada i pribegne metafori, to je, onda, nešto potpuno novo i začudno: “senke su mljackavo polegle po magistrali” (str. 123). Milena Marković je, naprosto, alergična na banalnost.
I još nešto. Opet bi poznavaoci žanrova mogli primetiti da ovaj tekst pripada urbanoj prozi/poeziji, ali, u osnovi, barem kada govorimo o Deci, to ne znači ništa. Da, milena jeste gradsko dete i da, ona grad konzuimira onako kako se veliki grad može konzumirati (a ne mora), ima tu svega onoga što gradsku prozu/poeziju čini gradskom (a ne varoškom ili ruralnom), grad u ovoj poemi brekće i tutnji u svoj svojoj silini i mračnoj privlačnosti i jasno se suprotstavlja seoskim prizorima, a da se ono bitno, zapravo, ne tiče samoga grada. Milenina usamljenost ni na drugom mestu ne bi bila manja (ili veća), niti bi je negrad spasao nje same, mladalačkih zabluda, odluka i istina, ili dilema s kojima se susreće kao zrela žena, niti joj grad pomaže da pravi gluposti, ali grad jeste pozadina na kojoj se priča odvija, te će zato milena s putovanja da se vraća očiju punih katedrala, muzeja i trgova, a ne šuma, polja i planinskih predela (iako ima i toga). Ovoga puta grad nije jedan od likova i sve je, zapravo, u mileni samoj, u njenim greškama, upornostima, nepomirljivosti, u nečuvenom svlačenju svake odbrane sa sebe, u izlaganju koje je, opet, sve samo ne nepromišljeno. Nije spontanost kvalitet ove knjige, već upravo izbor dobro promišljenih detalja, uverljivost slika, bolna direktnost imenovanja, moranje pretočeno u igru s đavolovim repom iz koje se ne izlazi svojom voljom.
Šta god da su u žanrovskom smislu – poema, arhipelag pesama, splet priča, roman u stihu – Deca su novi korak u pisanju Milene Marković. Sručila je ona u ovaj tekst ono najbolje iz svojih pesama i svojih drama, potražila formu koja bi taj sklop mogla da podnese, ostavila, u gustom tkanju, dovoljno prostora i sebi i čitaocima, i pokazala šta sve ovaj jezik, kada je u rukama onoga ko ume njime da barata – može.
Ivan Milenković
