Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.
U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.
Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.
Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.
„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.
U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.
Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.
Izvod iz djela:
1.
Iako ga je otac spremao za blistavu vojničku karijeru, Erve Žonkur se u životu ipak bavio jednim neobičnim zanimanjem kojem ne beše strana, tananom ironijom sudbine, izvesna ljupkost koja je u sebi krila blagu notu ženstvenosti.
Erve Žonkur je živeo od kupovine i prodaje svilenih buba.
Bilo je to 1861. Flober je upravo pisao Salammbô, električno osvetljenje je još uvek bilo samo pretpostavka, a Abraham Linkoln, s druge strane okeana, vodio je jedan rat čiji kraj nikada neće dočekati.
Erve Žonkur imao je 32 godine.
Kupovao je i prodavao.
Svilene bube.
2.
Tačnije rečeno, Erve Žonkur je kupovao i prodavao svilene bube u onom stadijumu dok su one bile samo sićušna jaja, žuta ili siva, nepokretna i naizgled mrtva. Na dlan samo jedne ruke moglo ih je stati na hiljade.
„To se zove držati sreću u ruci.”
Početkom maja jajašca su se otvarala oslobađajući larvu koja bi se nakon trideset dana neumerene ishrane na bazi dudovog lista ponovo zatvorila u čauru, da bi potom dve nedelje kasnije konačno iz nje umakla, ostavljajući za sobom nasledstvo koje je u svili iznosilo više hiljada metara neobrađene niti, a u novcu jednu lepu svotu francuskih franaka: pod uslovom da se sve to izvede u skladu s pravilima i, kao u slučaju Ervea Žonkura, u nekoj oblasti južne Francuske.
Lavildje beše ime varoši u kojoj je Erve Žonkur živeo.
Elen ime njegove žene.
Nisu imali dece.
3.
Kako bi izbegao štete od epidemija koje su sve češće pustošile evropska uzgajališta, Erve Žonkur je u nabavku jaja svilene bube odlazio preko Sredozemnog mora, u Siriju i Egipat. To je njegov posao
činilo čudesno pustolovnim. Svake godine, početkom januara, polazio je na put. Putovao bi hiljadu šesto milja morem i osamsto kilometara kopnom. Odabrao bi jaja, ugovorio cenu, obavio kupovinu. Potom bi se okrenuo, putovao osamsto kilometara kopnom i hiljadu šesto milja morem i vratio se u Lavildje, obično prve nedelje aprila, obično u vreme Velike mise.
Radio bi još dve nedelje pakujući jaja i prodavajući ih.
Ostatak godine se odmarao.
4.
– Kakva je Afrika? – pitali su ga.
– Umorna.
Imao je veliku kuću na izmaku grada i jednu malu laboratoriju, u centru, tačno preko puta napuštene kuće Džina Berbeka.
Džin Berbek je jednog dana odlučio da više nikada ne progovori.
Održao je obećanje. Žena i dve ćerke ga napustiše. On umre. Njegovu kuću ne htede niko, te ona ostade napuštena.
Kupujući i prodajući svilene bube, Erve Žonkur je svake godine zarađivao sumu koja je bila dovoljna da njemu i njegovoj ženi obezbedi onu udobnost koja se u provinciji obično smatra luksuzom.
Nenametljivo je uživao u svojim dobrima, a mogućnost, veoma izvesna, da postane uistinu bogat ostavljala ga je posve ravnodušnim. Bio je, između ostalog, jedan od onih ljudi koji vole da prisustvuju sopstvenom životu, smatrajući nepriličnom svaku ambiciju da u njemu učestvuju. Valja reći da oni svoju sudbinu posmatraju onako kako većina ostalih obično posmatra kišni dan.
5.
Da su ga pitali, Erve Žonkur bi odgovorio da se u njegovom životu nikada ništa neće promeniti. Ipak, početkom šezdesetih, epidemija pebrine koja je jaja iz evropskih uzgajališta učinila praktično
neupotrebljivim, proširila se preko mora u Afriku i, po pričanju nekih, čak i u Indiju. Erve Žonkur se vratio sa svog uobičajenog putovanja, godine 1861, donevši izvesnu količinu jaja koja su, ispostavilo se dva meseca kasnije, gotovo sva bila zaražena. Za Lavildje, kao i za mnoge druge gradove koji su svoje bogastvo zasnivali na proizvodnji svile, ta godina kao da beše početak kraja. Nauka nije mogla da ustanovi uzroke epidemije. I činilo se da je čitav svet, čak i one njegove najudaljenije oblasti, u kandžama ove misterije za koju nije bilo objašnjenja.
– Skoro čitav svet – tiho reče Baldabju.
– Skoro – nasuvši dva prsta vode u svoj Perno.
6.
Baldabju je bio čovek koji je pre dvadeset godina ušetao u varoš, uputio se pravo u gradonačelnikovu kancelariju, ušao ne sačekavši da bude najavljen, spustio na njegov sto maramu boje sunčevog zalaska i upitao
– Znate li šta je ovo?
– Ženske stvari.
– Pogrešno. Muške stvari: novac.
Gradonačelnik ga izbaci napolje. On izgradi svilaru, dole na reci, jednu veliku baraku za gajenje svilene bube, tik pored šume, i crkvicu posvećenu svetoj Agnezi, na mestu gde se ukrštao put za Vivije.
Unajmio je tridesetak radnika, dopremio iz Italije jednu tajanstvenu mašinu od drveta, svu u točkovima i zupčanicima, i sedam meseci nije progovorio ni reč. Zatim je ponovo otišao kod gradonačelnika i spustio na njegov sto trideset hiljada franaka, uredno složenih, u krupnim
novčanicama.
– Znate li šta je ovo?
– Novac.
– Pogrešno. To je dokaz da ste vi magarac.
Onda ih je pokupio, potrpao ih u torbu i okrenuo se da izađe.
Gradonačelnik ga zaustavi.
– Šta kog đavola treba da radim?
– Ništa: i bićete gradonačelnik jedne bogate varoši.
Pet godina kasnije Lavildje je imao sedam svilara i postao jedan od glavnih evropskih centara za gajenje svilene bube i pređu svile. Nije sve to bilo u vlasništvu Baldabjua. Mnogi viđeni ljudi i zemljoposednici iz te oblasti pridružili su mu se u ovoj neobičnoj preduzetničkoj avanturi.
Baldabju je svakom od njih, bez ustezanja, otkrio tajne zanata. To ga je zabavljalo daleko više od gomilanja para. Podučavanje. I posedovanje tajni koje se mogu ispričati. Bio je takav čovek.
7.
Baldabju je takođe bio i čovek koji je pre osam godina promenio život Ervea Žonkura. Beše to doba kada su prve epidemije počele da zahvataju evropsku proizvodnju svilene bube. Baldabju je hladnokrvno proučio situaciju i zaključio da problem ne treba rešavati već zaobići.
Imao je ideju, nedostajao mu je pravi čovek. Shvatio je da ga je našao kada je ugledao Ervea Žonkura kako prolazi pored Verdunovog kafea, elegantan u uniformi pešadijskog potporučnika, s ponosnim držanjem vojnika na odsustvu. Imao je 24 godine, tada. Baldabju ga pozva u svoju kuću, raširi pred njim atlas prepun egzotičnih imena i reče
– Čestitam. Najzad si dobio ozbiljan posao, dečače.
Erve Žonkur je odslušao čitavu priču o svilenim bubama, jajima, piramidama i putovanjima brodom. Onda reče
– Ne mogu.
– Zašto?
– Kroz dva dana mi se završava odsustvo, moram da se vratim u Pariz.
– Karijera u vojsci?
– Da. Tako je želeo moj otac.
Uze Ervea Žonkura i povede ga kod oca.
– Znate li ko je ovo? – upita ga pošto je ušao u njegovu kancelariju ne sačekavši da bude najavljen.
– Moj sin.
– Pogledajte malo bolje.
Gradonačelnik se zavali u svoju kožnu fotelju počevši da se preznojava.
– Moj sin Erve, koji će se za dva dana vratiti u Pariz gde ga čeka
blistava karijera u našoj vojsci, ako Bog i Sveta Agneza budu tako hteli.
– Baš tako. Samo što je Bog zauzet drugim stvarima, a sveta Agneza mrzi vojnike.
Mesec dana kasnije Erve Žonkur otputova u Egipat. Putovao je na brodu koji se zvao Adel. U kabine je dopirao miris kuhinje, tu je bio i neki Englez koji je pričao da se borio kod Vaterloa, uveče trećeg dana ugledaše delfine kako svetlucaju na horizontu nalik pijanim talasima, na ruletu je neprekidno izlazio broj šesnaest.
Vratio se dva meseca kasnije – prve nedelje aprila, u vreme Velike mise – sa nekoliko hiljada jaja obmotanih vatom, smeštenih u dve velike drvene kutije. Imao je sijaset stvari da ispriča. Ali ono što mu Baldabju reče kada ostadoše sami bilo je
– Pričaj mi o delfinima.
– O delfinima?
– O tome kad si ih video.
Takav je bio Baldabju.
Niko nije znao koliko mu je godina.
Alesandro Bariko
